Bili su zadovoljni svojim ljubavnicima. Imali smo mnogo snova i planova. Ali u trenutku, rat koji je oslobodila Rusija uništio je sve. Njihovi muževi su umrli braneći Ukrajinu, i ostali su sami. I svakog dana rata raste broj Ukrajinaca koji žive sa tugom gubitka.
Foto projekat „Sam“ napravila je fotografkinja Katerina Moskalijuk zajedno sa Memorijalna platforma podržan od strane Warchive- a. U foto projektu prikupili smo priče i fotografije pet žena iz različitih delova Ukrajine. Oni su različitog uzrasta, profesije, pogledi na život, ujedinjeni su jednom velikom tugom za sve nas.
Priču o Evi Fialki iz Lviva pricamo specijalno za Z čitaoceAXID.NET. Pogledajte sve fotografije fotoabouttKTU moguće je od 2. do 9. maja u CADU «Toranj baruta“ u ul. Pidvala, 4. Zvanično otvaranje je 2. maja u 18 časova.
***
Eva Fialka je izgubila muža Dimitrija 1. septembra 2022. godine. Poginuo je u bici za grad Bakhmut, region Donetsk, u sklopu Međunarodne legije teritorijalne odbrane. Branilac je imao 39 godina. Preživljavaju ga supruga i dvoje dece: ćerka je rođena 2016. godine, sin 2018.
Foto: Kateryna Moskaliuk
„Od detinjstva, Ditro je voleo fudbal, bio je selektor omladinskih reprezentacija – prvo u Izraelu, pa u Ukrajini. Pre rata, njegovi učenici su pobedili Dinamo Kijev i stigli do finala – tako kul dostignuća.
Verovatno, drugog dana punog rata, Dmytro je rekao da жe iжi da brani Ukrajinu. On nije primljen u vojnu kancelariju za registraciju i upis jer nije imao relevantna dokumenta. Dmitrij se vratio iz Izraela u 34. godini, i nije imao potrebu da se registruje. Bio je dug red u teritorijalnoj odbrani. Na kraju mu je savetovano da se pridruži pravom sektoru. Tamo je odveden, jer je čovek imao borbeno iskustvo.
Dmitrij je služio u izraelskoj vojsci, učestvovao je u sukobu u Južnom Libanu. Nije rekao ništa, samo neke smešne priče: kako su se popeli preko ograde da izađu na more, kako je stopirao da proslavi Novu godinu. Nije rekao niљta o naљem ratu.
Zapovednik me je obavestio o Dmytro-u. Dan pre nego što smo bili sa decom kod njegove bake. Pozlilo joj je, pozvana je Hitna pomoć, a noć je provela u bolnici. Bila sam toliko umorna da sam došla kući i pomislila da zaista želim da idem na odmor sa mužem. Tri minuta je prošlo posle ove misli i pozvali su me… Umro je 1. septembra, na dan kada je naša ćerka Lina otišla u prvi razred.
Sećam se kako smo na početku naše veze išli sa Ditrom u park Visokog Zamka. Bio je kraj marta, a vlažan sneg je počeo da pada. Sedeli smo, pili vino i jeli sir. Dmytro je bio takav kolerik, imao je sve tako brzo – brzo je hodao, brzo progovorio. Prišao je preda mnom i rekao mi kako ćemo živeti.
Foto: Kateryna Moskaliuk
Imam sve natrpano njegovim stvarima – nisam mogao ništa da bacim. Sat koji je kupio, kapa, njegova nećaka ima svoj arafat, koji još nije imala vremena da pokupi. Imamo i otiske prstiju napravljene u testu – Dmytro, moj i moj sin i ćerka.
Posle vesti o Ditroinoj smrti, nisam znao kako da ih pogledam u oči dece, šta da im kažem. Moje emocionalno stanje je neprekidni zamah. Prvog meseca sam pila veoma sladak čaj i pregovarala kako da vratim Ditroovo telo. Pokušao sam da održim ravnotežu između suza i posla. Sećanja se i dalje stalno pojavljuju. Ponekad se iznenadim što se sećam toliko detalja. Kada se ujutru probudim, prvih sat vremena se osećam dobro. U kasnim popodnevnim satima, bol ponekad postaje nepodnošljiv. Međutim, naviknete se na sve, pa i na bol.
Deca su dobro urađena, drže se. Kao da je sve u redu, a onda u jednom trenutku postanu veoma tužni. Pre neki dan boria je plakala veoma dugo, pitajući zašto nam je tata umro. Nemam odgovor.“
