Ruska propaganda voli da pozicionira aneksirano poluostrvo Krim kao neosvojivu tvrđavu napunjenu trupama. Međutim, da li je aneksirana teritorija zaista toliko neranjiva i pogodna za samouverenu dugoročnu odbranu?
Geografski položaj Krima i njegova izvesna izolacija sa kopna stvaraju iluziju bezbednosti. Na prvi pogled, čini se da je poluostrvo dobro mesto gde možete dugo da držite odbranu. Kopneni koridor do Krima, koji prolazi kroz Perekop isthmus, uzak je. Njegova širina je 7 km na najužoj tački i 9,2 km u južnom delu.
Istočno od Perekop isthmusa proteže se Sivash zaliv. A na jugu je sistem slanih jezera. Prisustvo vodene barijere, čini se, dodatno jača odbrambene linije Krima. Ali karakteristična karakteristika Sivaša je njena plitka voda. U proseku, dubina zaliva je oko jedan metar, a maksimalna cifra ne prelazi tri metra. Obale zaliva su ravne i niske, što nije baš pogodno za pouzdanu odbranu.
Što se tiče samog Perekopa, on je deo ogromne Severne krimske ravnice. Olakšanje celog poluostrva, sa izuzetkom Krimskih planina, je ravno. Nema velikih reka. A one koje jesu, često presuše. Stepski i delimično polu-pustinjski pejzaži protežu se od granice sa kopnom do samog juga. Tako ravan i sušan teren nije baš povoljno mesto za formiranje odbrambenih linija.
Južno od Perekopa, poluostrvo se značajno širi u obliku rhombusa. Velika dužina Krima od zapada ka istoku, duga oko 360 kilometara, stvara ozbiljne poteškoće za organizaciju pouzdanih linija odbrane. Vojne operacije osvajanja Krima u prošlom veku pokazale su ranjivost poluostrva. Snage koje su izvele njenu odbranu nisu mogle dugo vremena da obuzdaju napredak trupa sa kopna. Objektivno, geografija Donbasa sa brojnim gradovima i aglomeracijama i neravnim terenima je mnogo povoljnija za odbranu od teritorije Krima.
U aprilu 1918, pukovnik UPR vojske Petro Bolbochan uspeo je da sprovede briljantnu operaciju oslobađanja poluostrva od boljševica. „Redsi“ su se pripremili za odbranu i čak uklonili snažnu artiljeriju iz sevastopoljskih fortova i prevezli je do Perekop isthmusa. Kada bi ukrajinske trupe direktno upale na neprijateljske položaje, pretrpele bi značajne gubitke. Zbog toga je pukovnik Bolbočan odlučio da krene vojnim trikom i usmeri pravac glavnog napada zaobilazeći utvrđenu oblast Perekop kroz Sivašov zaliv. Kao rezultat iznenadnog udara kroz Čongar u noći 22. Već 22. aprila Ukrajinci su bili u Džankoju. Ujutru 24. aprila ušli su u Simferopolj. Nažalost, Ukrajinci tada nisu mogli da iskoriste uspešnu vojnu operaciju zbog političke situacije.
Krim je 1920. Svi pokušaji trupa generala Wrangela da se probiju u operativni prostor na kopnu Ukrajine i daju pristojan otpor boljševicima nisu uspeli. Već početkom novembra belci su bili primorani da se potpuno povuku na teritoriju poluostrva. Odbrambena utvrđenja na Perekopu i u blizini isthmusa počela su da se grade u jesen 1919. Zbog toga se ruska Bela garda nadala da će uspeti da obuzda ofanzivu Crvene armije.
Ofanziva boljševičkih trupa na Krim počela je 3. novembra 1920. godine. Pre toga, Redsi su koncentrisali više od 140 hiljada vojnika da napadnu poluostrvo. Njihovi protivnici imali su nešto više od 41.000 vojnika. Frontalni napad na utvrđenog Perekopa nije uspeo. Redsi su pretrpeli velike gubitke i povukli su se. Belci su trijumfovali. Ali njihova radost je bila kratkog veka. Perekop je bio veoma dobro utvrđen. Ali isto se ne bi moglo rekao i za obalu Sivaša zaliva. Prosečna dubina ove vodene barijere na putu ka Krimu je samo 0,5-1 m. Tada promrzlo vreme nije bilo sasvim tipično za to doba godine, a voda u zalivu se pretvorila u blato koje se zaledilo. U noći 8. novembra oko 20 hiljada Redsa nateralo je Sivaša i uspelo da se probije do zadnjeg dela bele grupe braneći Perekopa. Pod pretnjom opkoljenja, Wrangelove trupe su se povukle iz isthmusa. Istovremeno, počele su bitke za utvrđenu oblast Yishun, koja se nalazi u blizini sadašnjeg Krasnoperekopska i sistema slanog jezera. Brojčana superiornost crvenih brzo se osetila. Već 11. novembra, pozicije belaca su polomljene. Put do Krima je otvoren. Dalji događaji su se brzo razvili. Već 13. novembra pali su Evpatoria i Simferopol. 15. novembar – Sevastopolj i Feodosija. 16. novembar – Kerč, i 17. novembar Jalta je oteta. Manje od nedelju dana prošlo je od proboja sistema utvrđenja na severu poluostrva do njegove potpune okupacije.
Jesen 1941. Posle niza uspešnih operacija protiv Crvene armije, jedinice Vermahta su se približile Krimu. Prvi pokušaj Nemaca da se probiju na poluostrvo izvršen je krajem septembra. Ovog puta, sile obe strane bi.Ule su približno iste u količini ljudstva. Tada su nemačke trupe pod komandom feldmaršela Eriha fon Manštajna po cenu znatnih napora uspele da uhvate Armyansk i gurnu neprijatelja nazad na položaje u Jašunu. Ali posle toga, Vermaht je odložio ofanzivu za 18. oktobar. Krvave bitke su trajale nekoliko dana. Nemci su postepeno gužvali sovjetske trupe. Sudbina bitke odlučena je uvođenjem u bitku dve sveže pešadijske divizije Vermahta. 28. oktobra, sovjetska odbrana na severu Krima uspela je da se probije. Nemačka vojska je počela brzo da se kreće duboko u poluostrvo.
Kao i 1920, osvajanje poluostrva odigralo se veoma brzim tempom, a otpor sovjetskih jedinica bio je suviše slab. Nemci su osvojili Evpatoriju 31. Simferopolj je pao 1. 7. novembra, Vermaht je ušao u Jaltu. Samo u blizini Sevastopolja i u oblasti Kerča Sovjeti su uspeli da organizuju odbranu pritvaranjem nemačkih jedinica. Sevastopolj je pao tek početkom jula 1942. Ali to je druga priиa.
Istorija se ponovila 1944. Samo što je ovog puta Crvena armija već bila u ulozi napredovanja. Kao rezultat uspešnih ofanzivnih operacija u poslednjim mesecima 1943. Prvi pokušaj juriša na Perekop nije uspeo, ali su sovjetske trupe uspele da zaplene most na južnoj obali Sivaša. Nemačka komanda ponudila je Hitleru da evakuiše trupe sa Krima, jer je zbog kopnene blokade verovala da neće biti moguće zadržati poluostrvo. Ali Hitler je imao drugačije mišljenje. U ovom slučaju Firer je bio vođen političkom ekspeditivnošću i prestižom. Zato je naredio da se bori do poslednjeg. Иak je poslao i dodatno pojaиanje na Krim.
Početkom aprila 1944. Nemci, koji su držali odbranu, imali su pola snage. Međutim, nadali su se da bi mogli da budu zaštićeni moćnim sistemom utvrđenja na severu. Ali, naravno, to su bile uzaludne nade.
Ofanziva Crvene armije počela je 8. aprila. Snažni artiljerijski udari naneti su nemačkim jedinicama i odbrani Perekopa. Tri dana kasnije, 10. aprila, odbrana Vermahta je slomljena. Jedinice crvenog tenka brzo su provalile u operativni prostor i zarobile Dћankaja. Zatim ponovite scenario, koji je sproveden više puta na poluostrvu. Već 13. aprila Crvena armija je ušla u Simferopolj, Feodosiju, Evpatoriju. Do 16. aprila, sovjetske trupe su se približile Sevastopolju. Međutim, nisu uspeli da ga preuzmu u pokretu. Zbog toga su poиeli da jurišaju na grad. Bitke za Sevastopolj su bile žestoke. Međutim, Nemci odavno nisu mogli da se brane, pošto je neprijatelj imao priliku da ponese dodatnu municiju. Već 9. maja, Sevastopolj je pao. I 12 maja, poslednje nemačke jedinice na poluostrvu položile su oružje.
Iskustvo vojnih operacija zaplene Krima u dvadesetom veku pokazuje da je poluostrvo zapravo previše podložno napadima sa kopna. Ako osigurate izolaciju trupa stacioniranih tamo, njeno održavanje je još komplikovanije. Napad na utvrđenja u Perekopu je zaista težak. Međutim, postoje alternativni načini ulaska u pozadinu ovih utvrđenja. I ne obavezno zbog Sivash zaliva. Pored toga, značajnu ulogu igraju moć artiljerijske vatre i sposobnost da se puca duboko u poluostrvo. U slučaju proboja trake za utvrđivanje na severu Krima, njena odbrana postaje gotovo nemoguća. Izvestan izuzetak može biti oblast Sevastopolja i Kerča. Ipak, Krim nikada nije bio neosvoljiva tvrđava koja se ne može dobiti, kao što ruska propaganda pokušava da predstavi.
