Tema ukrajinskih izbeglica u Evropi i svega što je povezano sa njima redovno je u fokusu i domaćih i stranih publikacija. Tako su pre neki dan ruski mediji pokušali da rasteraju lažnjak da je povećanje kriminala u Poljskoj navodno uzrokovano „aktivnostima“ izbeglica iz Ukrajine. U Ukrajini je, naravno, ova manipulacija pravim rezultatima studije brzo opovrgnuta. Međutim, informacije koje su došle iz Litvanije ne bi trebalo da budu opovrgnute, već da se shvate. I izvucite odgovarajuće zaključke.
Državni jezički inspektorat Litvanije izradio je dokument prema kojem će ukrajinske izbeglice koje ne uče litvanski jezik u iznosu neophodnom za rad za godinu dana postati problem za njihove litvanske poslodavce. I to zapravo nije pritisak na Ukrajince koji su pobegli iz domovine od užasa rata (ili su jednostavno iskoristili priliku da emigriraju u Evropsku uniju i dobiju posao i prebivalište baš pod relativno povlašćenim uslovima), već odlična usluga za naše sunarodnike. I važna lekcija za ukrajinsku državu.
Činjenica je da je u martu 2022. godine litvanska vlada preduzela do sada nezabeležen korak najavljujući moratorijum na potrebu da se zna državni jezik za zapošljavanje. To je učinjeno specijalno za ukrajinske izbeglice koje beže od ruske agresije. Oni, naravno, nisu imali vremena da uče strane jezike. Zbog toga su bivše komšije (tokom oslobodilačke borbe 1917-1922 Ukrajina i Litvanija imale malu zajedničku granicu) napravile relaksaciju na period od godinu dana, koji je tada bio povećan za još godinu dana, to jest do proleća 2024. Ukrajinci su dobili priliku da legalno rade u Litvaniji, pošto su za to vreme naučili državni jezik, tako da u budućnosti, ako bude potrebe da ostanu u ovoj zemlji, budu punopravni članovi svog novog privremenog društva.
Međutim, kako su iznenađeni Litvanci otkrili, gotovo niko od ukrajinskih izbeglica nije znao za takvo stanje. I, u skladu sa tim, nije žurio da nauči litvanski jezik. Stoga je reakcija Ukrajinaca na predstojeću restrikciju – koja preti poslodavcima novčanom kaznom, a oni sami smenom „od greha daleko“ – lako zamisliti. Ali pogledajmo situaciju očima ne naših sunarodnika, već Litvanaca.
Litvanija je zemlja koju je Sovjetski Savez okupirao i anektirao tokom Drugog svetskog rata, 1940. Štaviše, ova okupacija je donekle bila improvizacija, jer je prema početnim sporazumima boljševičkog SSSR-a i nacističke Nemačke, Litvanija bila uključena na teritoriju nemačkih geopolitičkih interesa. Stoga se teoretski može pretpostaviti da bi posle Drugog svetskog rata Litvanija mogla da postane ne „sovjetska republika“, to jest kolonija SSSR-a, poput susedne Letonije, već „narodna republika“, satelit poput Poljske. Zemlja koja je preživela period „denazifikacije“ i rusifikacije. Da, naravno, situacija u Litvaniji se razlikovala od letonske i estonske – dok je u tim baltičkim zemljama do kraja sovjetske ere procenat Rusa dostigao kritičan, u litvanski SSR prema popisu iz 1989. bilo je samo 10 odsto Rusa.
Zbog toga je tokom kolapsa SSSR-a Litvanija relativno lako uspela da povrati svoju nezavisnost. Kremlj nije uspeo da stvori nikakvu političku alternativu, kao što su letonska i estonska „Interfronts“, koje su bile zasnovane na moćnoj ruskoj dijaspori. Zbog toga je bio primoran da pribegne „malom pobedničkom ratu“, koji se pretvorio u sramotu i krivično gonjenje sovjetskog predsednika Mihaila Gorbačova.
Ali uprkos tome, Litvanci nikada nisu zaboravili na čemu se zasniva njihovo jedinstvo, koji su koreni njihovog identiteta. Stoga je pitanje jezika – kao i u bilo kojoj naciji-državi ili regionu (posebno švajcarskim kantonima) – bilo i strateški važno. I u ovoj situaciji Litvanija pravi korak ka Ukrajincima, dajući im godinu dana, a zatim još jednu da proučavaju državni jezik.
Zašto ukrajinske izbeglice u Litvaniji nisu žurile da studiraju kurseve jezika, čekajući odluku o novčanim kaznama? Mogu se pronaći mnogi razlozi, počev od stresnog stanja (iako rat traje već godinu dana, a prve nasilne emocije odavno su zamenjene pragmatičnim pogledom na situaciju). Ali postoji jedan koji prilično precizno, iako neprijatno karakteriše samu Ukrajinu. Ti ljudi su živeli 30 godina u zemlji u kojoj je poznavanje državnog jezika bilo opcionalno. Čak i kada je formalno to već bilo potrebno. Nema potrebe govoriti o poštovanju jezika titularne nacije – čak i sada, tokom rata punih razmera, od kojih je jedna od komponenti linguocide, postoje ljudi u Ukrajini koji se ne ustručkuju da progovore (ponekad i izvan cenzure) protiv državnog jezika čak i pred kamerama.
Dolaskom u Litvaniju, koja je takođe jedan od najvećih prijatelja Ukrajine, izbeglice su očigledno očekivale potpuno prijateljski stav. Prijateljski nastrojen u svom smislu, naravno. Međutim, ispostavilo se da Republika Litvanija, koja lobira za pristupanje Ukrajine NATO-u i EU, koja pomaže ratobornoj zemlji koliko god može, ne zaboravlja na sopstvene interese. I, pošto su otvorili granice za ukrajinske izbeglice, Litvanci naOni su verovali da državni jezik nije samo tačka u zakonodavstvu, već stvarna vrednost, za šta su spremni samo za privremene ustupke. Иak i ako dolazite iz zemlje obuhvaжene ratom.
Šta će se sledeće desiti? Neki Ukrajinci će otići – u drugu zemlju EU ili, verovatno, dom. Drugi će biti primorani da nauče jezik. I oni će učiti – ne na nivou izvorni zvučnici, naravno, ali u dovoljnom obimu za rad. I ovaj slučaj bi trebalo da postane veoma važna lekcija za Ukrajinu. Ukrajina, koja već 30 godina nije bila u stanju da ukrajinski taj deo društva, koji u velikoj meri govori ruski samo u prvoj ili trećoj generaciji. Prema rezultatima popisa iz 2001. Uporedite sa jezičkim sastavom gradova istoka, juga i centra u istom istorijskom periodu.
„Dajte nam još vremena, dajte nam još nekoliko godina, ne možete to da uradite tako brzo“, redovno su se čuli Ukrajinskifobi iz kampa. A vlasti, koje se često nisu previše razlikovale od predstavnika ovog tabora, gotovo uvek su pravile ustupke. Zapravo, odlaganje rešenja ovog pitanja na neodređeno vreme. A Litvanija, koja zna vrednost sopstvenog jezika, iznela je jasne uslove. A onda – razmislite kako i gde ćete živeti.
Naravno, Ukrajinci, čak i ruski govoreći, ne mogu biti zbačeni iz Ukrajine, pre svega na zakonodavnom nivou. Ali to nije neophodno. Moramo da naučimo da se borimo za sopstveni jezik, za sopstveni jezički prostor kao što to radi Litvanija. Zemlju koju su, kao i Ukrajinu, okupirali agresori Kremlja. Ali ljudi čiji – pre svega zbog jezika – nikada nisu zaboravili ko su i šta im je potrebno od budućnosti. Zbog toga sada ljudi iz velike Ukrajine beže u malu Litvaniju, koja je članica Evropske unije i pod nuklearnim je kišobranom NATO-a, a ne obrnuto.
