„Sve što je potrebno da zlo trijumfuje je da dobri ljudi ne urade ništa.“ Ove reči Edmunda Burka su već stare dva i po veka, ali njihova relevantnost je uvek u najboljem izdanju. Istorija pokazuje da Burkova misao može imati različite varijacije u praksi. Ponekad pogrešni postupci doprinose zlu ni manje ni više nego nečinjenju. Mnogi problemi savremenog sveta, uključujući političke i vojne, rezultat su ili nedelovanja ili pogrešnih postupaka. Do ovog zaključka je da čitanje knjige podstiče „Bojna polja. Borba za zaštitu slobodnog sveta“ General-potpukovnik američke vojske i savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Donalda Trampa od februara 2017. do aprila 2018. godine – Herbert Mekmaster.
Pošto Trampovo ime obično momentalno izaziva emocionalne smetnje, odmah o važnoj stvari – Mekmaster čitaocima nudi politički neutralnu, profesionalnu i izbalansiranu analizu bezbednosnih izazova u savremenom svetu. On podjednako kritikuje i demokratsku i republikansku administraciju. Posebno na Trampovu ličnost, gde se odnosi na uobičajenu nedoslednost i impulsivnost u donošenju važnih odluka za prethodnog američkog lidera.
Mekmaster temeljno analizira ključna, po njegovom mišljenju, „bojna polja“ u savremenom svetu i glavne pretnje slobodi i demokratiji – Rusiji, Kini, Južnoj Aziji sa akcentom na Avganistan, Bliski istok, Iran i Severnu Koreju (DPRK). Za ukrajinskog čitaoca, očigledno, generalovo viđenje Putinove Rusije biće najdelevantnije i najinteresantnije. Ovde demonstrira dalekovidost veću od većine američkih ili evropskih analitičara pre februara 2022. Mekmaster kritikuje politiku „resetovanja“ odnosa sa Rusijom tokom Obamine ere, koja se odvijala u pozadini ruske agresije na Gruziju 2008. godine, zavisnosti Evrope od ruskog gasa, posebno Nemačke. Mnogo piše i o takozvanom „ruskom ratu nove generacije“, koji se pre svega oslanja na nemilosrdnu propagandu, kampanje dezinformisanja, mešanje u poslove drugih država i, gde bez toga negira sopstvenu umešanost u sve navedeno. Zvuиi poznato bolu. Jer, mnoge stvari o kojima je Mekmaster pisao 2020. godine (godine kada je knjiga objavljena u SAD) dobile su tragičan, ali logičan razvoj događaja u periodu 2022-2023.
Razumevajući agresivnu prirodu ruskog režima, Mekmaster je krajem 2017. pokušao da ubedi Trampa da snabdeva Ukrajinu sa više oružja i naglasio manjkav pristup prethodne administracije Baraka Obame, koja je posle ruske agresije 2014. godine obezbedila samo nesmešna sredstva. Jedna od vodećih autorki u svim delovima knjige je verovanje da kada potencijalni agresor shvati neminovnost odlučnog otpora svojim postupcima, to ga može obeshrabriti od ishitrenih koraka. Možda, da Rusi nisu imali poverenja da će lako „uzeti Kijev za tri dana“, onda bi se događaji odvijali drugačije. Mada nije иinjenica, jer Mekmaster misli logiиki i racionalno. A ove dve komponente nisu baš čudne za Putina.
Mekmaster veliki deo krivice sleće na čudovište koje je Putinova Rusija postala na Sjedinjenim Državama zbog preovlađujuće posthladnoratovske predstave o skorom „kraju istorije“ – trijumfu liberalne demokratije i slobodnih tržišta, posebno u Rusiji. Stoga je velikodušna pomoć devedesetih godina i učešće u međunarodnim institucijama i smanjenje sopstvenog vojnog potencijala. Sve su to manifestacije fenomena na koji Mekmaster stavlja glavnu krivicu za većinu neuspeha američke politike poslednjih decenija: strateški narcisoidnost. Pod tim, autor podrazumeva američku tendenciju da međunarodne izazove razmatra isključivo u sopstvenom kontekstu, ignorišući uticaje drugih faktora. To ponekad rađa samopouzdanje i prenaglašavanje, kao u slučaju invazije na Irak 2003. I često, naročito nedavno, pasivnost i pesimizam, kada su i američki političari i društvo sve uvereniji da je aktivno mešanje u inostranstvo, posebno vojno, priori štetno.
Američka pasivnost, posebno razmetljivo u Obaminoj eri o Rusiji ili Siriji, daje sve karte u rukama destruktivnih faktora, bilo da su države koje se „dižu sa kolena“ (Rusija, Kina), fundamentalistički teroristi na Bliskom istoku ili u Avganistanu. Rođen ili samopouzdanjem ili neodlučnošću, i uvek željama, narcisoidnost iznova i iznova dovodi do tužnih posledica. Ruska potpuna invazija na Ukrajinu dobro se uklapa u ovu logičku seriju, koju sam autor priznaje u predgovoru napisanom u leto 2022. godine specijalno za ukrajinsko izdanje.
Knjiga je puna primera ovog sudbonosnog pristupa. Uverenje da će ekonomski rast promeniti kineski komunistički režim na bolje; nedostatak jasne strategije za raseljavanje Avganistana ili Iraka posle zbacivanja režima talibana i Sadama Huseina; nerazumevanje kulturnog i verske specifičnosti bliskoistočnog regiona; polažući nade u efikasnost pregovora sa talibanima; želja da se „umiri“ iranski ili severnokorejski režim, itd. Mekmasterova analiza pruža uvid u to zašto je toliko stvari otišlo u pogrešnom smeru.
Za ukrajinsku realnost važna su njegova upozorenja o Kini. Na kraju svega, imali smo i još uvek imamo dosta simpatizera „kineskog načina“ – sastanke poslanika sa Kinezima i elemente njihove propagande, i objavljivanje knjige Sji Đinpinga na ukrajinskom jeziku, a ponekad i želju da budu iskušeni navodno velikodušnim kineskim ponudama ekonomske saradnje. Pa čak i Replika jedan od lidera „Sluge naroda“ Dejvida Arakhamija, da „iskustvo Kineske komunističke partije u upravljanju državom zaslužuje da bude imitirano“. Ovo su sve primeri samo iz novije istorije.
Mekmaster dosledno pokazuje da je suština kineskog režima totalitarna i agresivna i da ima za cilj da „obnovi drevnu veličinu Nebeskog carstva“. Zato stalno provocira komšije, mami sve više zemalja u ekonomsku zamku i zavisnost sa mamcem pod nazivom „Jedan pojas, jedan put“, besramno krade svu tehnologiju koju može, i raspoređuje sve rasprostranjeniju represiju kod kuće, posebno protiv Ujgur muslimana. I, naravno, sanja o „ponovnom ujedinjenju“ Tajvana sa kopnenom Kinom. Teško da je ovo nešto što je vredno usluge i imitacije Ukrajinaca.
Relevantnost ukrajinskog izdanja Mekmasterove knjige je u tome što prikazuje širu panoramu sveta, gde je rusko-ukrajinski rat samo jedan od elemenata izuzetno složene slagalice, od kojih je svaki deo povezan sa ostalima. Samo-uklanjanje SAD iz Sirije odagnalo je ruke za rusko-iransko zbližavanje u regionu. To je, kao i decenije nedoslednog i iluzija zasnovanog na strateškom narcizmu američke politike prema Iranu, dovelo do pojave iranskih „Šaheda“ nad ukrajinskim gradovima. Inherentno haotično i sramno povlačenje američkih trupa iz Avganistana 2021. godine uverilo je Rusiju u američku slabost i podstaklo potpunu invaziju na Ukrajinu.
Istovremeno, u knjizi se objašnjava zašto su mnogi Amerikanci obično protiv vojne intervencije u drugim zemljama ili čak značajne vojne pomoći. „Vijetnamski sindrom“ izazvan katastrofom tog rata doveo je do porasta mišljenja, pojačanog položajem pretežno levičarskih intelektualnih elita, da je Amerika uzrok većine problema. Da je agresivnost Sjedinjenih Država ta koja navodi iranske ajatolahe ili diktatore DPRK da nabave nuklearno oružje; da je to proširenje predvođeno SAD primoralo Rusiju da se „brani“; da su Amerikanci i njihovi saveznici u istočnoazijskom regionu ti koji ohrabruju Kinu da bude agresivna. Zvuиi kao apsurd. Ovo je apsurdno. Međutim, mnogi Amerikanci tako misle, posebno posle razočarenja u kampanje u Iraku i Avganistanu. Dodajte tome Trampov princip „Amerika na prvom mestu“ – i razumemo da je naš slučaj i dalje veoma srećan. Jer, uprkos svemu navedenom, većina Amerikanaca trenutno podržava Ukrajinu. Za istoriju Sjedinjenih Država posle Vijetnama, ovo je veoma neobično.
Kritikujući iluzije brojnih američkih političara i vojnih zvaničnika, Mekmaster nije bez nekih od njih. Na primer, nada se „drugačijoj“, boljoj Rusiji koja će se pojaviti posle Putina. Mekmasterovo verovanje u „rastuću želju ruskog naroda da učestvuje u vladi“, s obzirom na svu prošlost i sadašnjost Rusije, donosi prilično ironičan osmeh. Čak ni kritičari strateškog narcizma nisu bez ikakvog uboda ove zaraze. U svakom slučaju, da ima više Mekmastera u američkim krugovima moći, svet bi danas mogao da bude bolje mesto.
Uprkos određenim iluzijama o budućnosti Rusije izazvane nerazumevanjem njene istorije, istorija zauzima istaknuto mesto u Mekmasterovu knjigu. Objašnjavajući svom budućem zete zašto je, zaučeći se na novoj funkciji savetnika za nacionalnu bezbednost predsednika SAD, spakovao sa njim mnogo više knjiga nego odeće, rekao je: „Objasnio sam mu da nameravam da iskoristim istoriju da artikulišem trenutne izazove sa kojima se suočava nacionalna bezbednost. Po mom mišljenju, važan prvi korak u razvoju politike i strategije je razumevanje kako je sadašnjost nastala iz prošlosti.“ Na drugim mestima, Mekmaster piše da je neznanje ili zloupotreba istorije često dovelo do zanemarivanja lekcija naučenih po visokoj ceni. Jedan od primera iz knjige: Tokom predizborne debate 2012. godine, Barak Obama je ismejao svog republikanskog protivnika Mita Romnija zbog procene Rusije kao geopolitičkog neprijatelja: „To su osamdesete godine, oni insistiraju na povratku u svoju spoljnu politiku. Ali Hladni rat je završen za dvadeset godina.“ Fenomenalno naivna i lažna izjava. Napravljena posle ruske invazije na Gruziju i neposredno pre agresije na Ukrajinu. To se dešava kada je poželjno da se prenese kao validan.
Mekmaster završava najveći deo knjige opaskom o ključnoj ulozi obrazovanja u budućnostiTny svetska bezbednost. I poziva na inicijativu sličnu Američkom zakonu o obrazovanju nacionalne odbrane iz 1958. Obe stranke su odobrile prioritet obrazovanju ne samo na tehničkom i prirodnom polju, nego i u istoriji, političkim naukama i jeziku. Američki zakonodavci su, bar tada, jasno shvatili da je znanje u tim oblastima, posebno istorija, pitanje nacionalne bezbednosti. Možda će pojavljivanje ukrajinskog izdanja knjige „Bojna polja“ preneti dovoljnom broju narodnih poslanika Ukrajine ili sledećem ministru prosvete da proučavanje istorije treba da postane prioritetan zadatak društva, za šta razumevanje prošlosti u kombinaciji sa sadašnjošću nije samo poželjno, već ključ opstanka. Ali za sada, imamo Љkarletov pristup da roditelji treba da nauиe priиe. Na kraju svega, državu nije briga za to.
