Ruski ratni zločini u Ukrajini i teror nad stanovništvom okupiranih teritorija verovatno će biti uključeni u istorijske knjige, ali je i pristup Kremlja sopstvenim vojnicima zastrašujući. To je element velike zagonetke i najbrutalnije manifestacije patrijarhalne kulture nasilja, duboko ukorenjene u ruskom političkom sistemu i društvenim odnosima.
Vlasti vide svoje vojnike kao topovsko meso i spremne su da se oslobode hiljada građana u ime neoimperijalnih ambicija ostarelog diktatora. Još šokantniji može biti fatalizam onih koji sebi dozvoljavaju da budu regrutovani u vojsku bez otpora. Situacija je razotkrila odavno poznatu, ali i dalje neverovatnu istinu o niskoj ceni ljudskog života u Rusiji.
Nasilje kao osnova autoritarnog sistema
Nasilje je sastavni deo „tradicionalnog“ ruskog sistema vrednosti, koji aktivno promovišu državni aparat i Pravoslavna crkva. Temelj kulture nasilja je kult toksične muškosti, zasnovan na principima organizacije društvenog uređenja kao što su hijerarhija, kontrola i legitimizacija putem sile. Ti principi su organski upisani u logiku autoritarnog sistema, koji se manifestuje na zakonodavnom, političkom i ekonomskom nivou. Ona ceni kvalitete kao što su hrabrost, agresivnost, rivalstvo i dominacija u kombinaciji sa ksenofobijom, šovinizmom, mizoginijom i homofobijom. Državna ideološka mašina indoktrinira društvo agresijom i govorom mržnje. Propagandisti i visoki vladini zvaničnici predvođeni Putinom godinama su hvalili razornu moć ruskog oružja i rekli publici o obimu mogućeg uništenja od nuklearnog napada. Kao što je filozof i naučnica za kulturu Oksana Timofeeva primetila na stranicama Novoy Gazeta Europy u januaru 2023, vlasti nude naciji bogat meni: „svako će izabrati nešto za sebe. Ako ne želite da mrzite Ukrajince, možete mrzeti Azijce ili gejeve. Glavna stvar je osećati mržnju prema neprijatelju.“
Patrijarhalnost je praćena paternalizmom: vlast infantilizuje građane, od kojih očekuju pokorno poverenje u odluke i vizije vođe i stvarno odricanje od prava i sloboda. U upravljanju formalno federalnom, ali zapravo centralizovanom unitarnom državom, manifestuje se i kolonijalno-imperijalni mentalitet. Ruskost se često poistovećuje sa pripadanje ruskom etnosu. Razmetljivo podvlačenje ruske etničke raznolikosti samo maskira diskriminaciju drugih etničkih grupa. To se manifestuje kako na nivou svakodnevnih međuljudskih odnosa, tako i u javnoj politici, ponižavanjem uloge jezika etničkih i nacionalnih manjina u obrazovanju, ignorisanjem njihovog kulturnog nasleđa i zamenom njihovog istorijskog sećanja jedinstvenim narativom o „dobrom ruskom carstvu“ nametnutom odozgo. U antirežimskim krugovima sve je moguće čuti da mnogi kolonizovani narodi žive unutar Ruske Federacije, a izjave o „deukrainizaciji“ Ukrajine imaju mnogo veze sa iskorenjivanjem određenih identiteta naroda koji žive u Rusiji. Takva izjava čuje se, na primer, u kontekstu umešanosti u jesen 2022. u obaveznu vojnu mobilizaciju predstavnika malih autohtonih etničkih grupa kojima preti izumiranje, kao što su vepsi koji žive na severu Rusije (njihov broj se smanjio na 5.000 ljudi), ili Udegeanci (Daleki istok, ima manje od 1500 ljudi).
Način na koji vladajuća elita vodi politiku u velikoj meri je zasnovan na normama koje regulišu model liderstva u kriminalnom svetu. Kanon diplomatije uključivao je, naročito, sposobnost zastrašivanja protivnika, spremnost da se demonstrira snaga i prezir prema slabima, da se osvete stvarne ili izmišljene uvrede. To je jedna od fundamentalnih razlika u odnosu na zapadnu političku kulturu, koja se dopala vrednostima kao što su dijalog i kompromis.
Ilustracija interpenetracije političke i kriminalne sfere je nezakonito regrutovanje na čelo kriminalaca koji izdržavaju kazne u ruskim zatvorima, najamničkoj grupi Vagner. To je propraćeno prebacivanje državnog monopola na nasilje u ruke „Vagnerijanaca“. Vest o plaćenim pucnjavama pripadnika jedinice koji odbijaju da slede naređenja ili nastave da se bore u Ukrajini dobila je širok publicitet. Jedan od njih, bivši zatvorenik Jevgenij Nuzhin, pretučen je na smrt čekićem u novembru 2022. Ovo je trebalo da bude kazna za dobrovoljnu predaju ukrajinskom zarobljeništvu. Sličnim čekićem (koji je poklonio sponzor „Vagnerijanaca“ Jevgenij Prigožin, the leader of one of the pro-Kremlin parliamentary parties, Sergei Mironov, later pozira for photographs. the authorities also introduced the cult of dead criminals as national heroes who „atoned for their guilt“ by shedding blood in the fight against „Nazism“. This kind of reflection of the audience with a spiral of violence is designed to deepen axiological chaos and „zombify“ society, making it obedient and malleable to Manipulacije.
Robovi tradicionalnog društvene uloge
Na društvenom nivou, kult toksične muškosti fiksiran je sa generacije na generaciju kroz socijalizaciju pojedinaca – u patrijarhalnoj porodici, školi, vojsci, tokom interakcije sa represivnim stanjem. Efekat domina ugnjetavanja se stvara, to jest njegova reprodukcija na narednim nivoima društvene organizacije. Kako je psiholog Stanislav Khotsky pisao za nezavisni portal „Layout“ u maju 2022. godine, socijalizacija dečaka i muškaraca u Rusiji (posebno u pokrajini) podrazumeva tvrdnju o snazi i agresiji i usađivanje straha od slabosti i poniženja. Istovremeno, relativno malo pažnje se posvećuje sposobnosti da se kritički razmišlja, reflektuje, što dovodi do emocionalnog infantilizma u kombinaciji sa fatalizmom.
Društvo promoviše neku vrstu darvinizma: ako ne želite da budete napadnuti, prvo napadnite; Ponižavajte druge da ne biste bili poniženi. Prirodno je da želite da se pridružite jačoj grupi da biste se osećali sigurno. Pravila etike ili morala karakterišu kvazi-plemensko razmišljanje, ona su isključiva i stoga važe samo za sopstvenu grupu. S obzirom na to da je „stranac“ van sveta naseljen „svojim“, ne treba ga uzimati u obzir. To isključuje dijalog kao fundamentalno sredstvo za izgradnju društvenih odnosa i istovremeno opravdava „preventivnu“ agresiju. Agresija je praćena verovanjem u sopstvenu moralnu superiornost i ispravnost. Ti principi se ogledaju na makro nivou, u zvaničnoj propagandi koja objašnjava razloge agresivnog rata: prema preovlađujućoj narativu, Rusija je navodno morala da izvrši invaziju na Ukrajinu, preventivno štiteći i stanovništvo Donbasa i sopstvenu bezbednost.
Dakle, Ruski čovek može da funkcioniše samo u dve uloge. Ili dominira (a onda je „pravi“ čovek) ili sluša (što dovodi do osećanja poniženja i frustracije). Nije slučajnost da je motivacija mnogih muškaraca koji idu na front, uprkos tome što ne odobravaju invaziju, strah od narušavanja patrijarhalnog kanona muškosti. Poslednjih godina primetno je jačanje uverenja da „pravi čovek treba da služi u vojsci“. Prema anketi nezavisnog Levada centra, od 2015. do 2019. godine procenat pristalica ovog mišljenja povećan je sa 42 na 60 odsto. Štaviše, u ratnim uslovima služenje vojnog roka predstavljeno je kao jedini efikasan i pohvalan put ka društvenom napretku. Novi društveni stratum, koji čine oni koji su bili podvrgnuti „specijalnoj vojnoj specijalnoj operaciji“ i članovi njihovih porodica, verovatno će podržati dalju militarizaciju javnog diskursa.
Čak i strah od smrti u mnogim slučajevima deluje slabije i apstraktnije od sramote zbog kršenja društvene norme ili straha od državne moći u slučaju odbijanja.
Odraz da se uloge koje je sistem nametnuo nekako može promeniti potpuno je izostao, posebno u pokrajini. Iako se tradicionalni pojmovi muškosti sve više osporavaju, naročito od strane mladih ljudi u velikim gradovima (gde, između ostalog, interesovanje za feminizam i LGBT+ prava raste), manifestacije žalbe diskredituju državna propagandna mašinerija i agencije za sprovođenje zakona kao neprijateljske prema ruskoj civilizaciji.
Ključna figura u patrijarhalnom sistemu Rusije je predsednik Putin, meta kulta ličnosti koji raste poslednjih godina. On šokira nepristojan jezik i predstavlja se kao „alfa mužjak“ za razliku od „slabih“ zapadnih lidera (zapadna demokratska kultura se često eksplicitno naziva „gej kultura“) i „slabim“ ženama. Dok Ukrajina, uključujući i njene Oružane snage, sve više postaje jaka žena, Ruskinje se pojavljuju u propagandnom diskursu u tri vrste „idealnih“, od kojih sve obavljaju funkciju objekta. Prvo, njihova funkcija je da rađaju topovsko meso (po rečima koje se pripisuju maršalu Georgiju Žukovu, da ne treba da brinete o gubicima među vojnicima, jer će se „žene ipak poroditi“). Drugo, to su majke, supruge i sestre koje ispraćaju svoje najmilije na front: tuga zbog razdvajanja mora nužno biti praćena poslušnošću vlastima i ponosom svojih heroja. Treće, to su činovnici, propagandisti ili pažljivo odabrane majke vojnika, čiji je zadatak da veličaju mudrost vrhovnog komandanta sa TV ekrana i žestoko mrze sve njegove neprijatelje.
Moćno sredstvo indoktrinacije u duhu kulta nasilja od vrha do dna je obrazovni sistem, počev od vrtića, a završava se univerzitetima. Pored činjenice da u ruskim školama nastavnici (koji su i sami izloženi političkom i psihičkom pritisku zvaničnika) koriste psihičko, a ponekad i fizičko nasilje, najznačajnije u tom kontekstu je uloga simboličkog nasilja. To je nametanje vlasti odabranih ideja i vrednosti da ovekoveče svoju političku dominaciju, koja je predstavljena kao nesuđena i samo legitimna. Časovi o „patriotskom obrazovanju“ često se smanjuju(mada ovde treba napomenuti da postoje česti pokušaji bojkota instrukcija vlasti) da se promoviše mržnja prema „neprijateljima otadžbine“ i veliča rat kao metod rešavanja sporova u spoljnoj politici. Nastavnim planom i programom dominira ideja primata države nad pojedincem, kult vojski i teritorijalnih osvajanja, snažna, autoritarna moć. Politička represija – posebna manifestacija korišćenja monopola države na institucionalizovano nasilje – de fakto je predstavljena ne kao kršenje društvenog ugovora, već kao čin vraćanja reda. Represivni aparat i birokratska mašina čuvaju pravoslavlje nastavnika i učenika. Postoje slučajevi krivičnog gonjenja maloletnika od strane agencija za sprovođenje zakona zbog izražavanja antiratnog gledišta, pokretanja krivičnih i administrativnih slučajeva. Na primer, u februaru 2023. Slučaj je smatran ozbiljnim: njen samohrani otac suočava se sa zatvorom zbog diskreditacije ruske vojske, a devojčica je poslata u sirotište.
Od koleve do groba
Građani doživljavaju poniženje, pretnje i često direktno fizičko nasilje u sudaru sa državnom mašinom (zvaničnici ili zaposleni u agencijama za sprovođenje zakona). Prema studiji Levada centra, u 2019. godini svaki deseti građanin je mučen (ruski izraz „pitki“, što znači surovo fizičko i psihičko nasilje) od strane agencija za sprovođenje zakona, a svaki četvrti je ušao u jedan ili drugi sukob sa agencijama za sprovođenje zakona, što je u širokom smislu bilo praćeno nasiljem. Važno je da se, prema rečima sociologa, te brojke potcene, s obzirom da se značajan deo manifestacija nasilja više ne doživljava kao kršenje norme.
Nasilje vlasti, koje je deo Putinovog reanimiranog totalitarnog nasleđa u Rusiji, obično ne naistaje na otpor. Prema rečima bivšeg direktora Levada centra Levada Leva Gudkova, „to je postalo deo dnevne norme“. Građani se pasivno prilagođavaju životu u represivnom stanju, ne videći mogućnost efikasnog otpora, prihvataju postojeći model odnosa kao prirodan i nesuđen. Prema Gudkovim rečima, ovakav stav je toliko usađen da pokušaji trećih strana da razbiju ovu paradigmu često izazivaju Ruse da osete nelagodnost i ogorčenje. Iritantno osećanje nepravde, bezakonja i, što je još važnije, nedostatak mogućnosti za postizanje pravde dovodi do toga da često svoje razočaranje dovode do slabijih: žena, dece, podređenih, podnosilaca peticije u institucijama, starijih osoba.
Feminističke organizacije se redovno žale na kršenje prava pacijenata u porodilištima, njihovu objektivizaciju, fizičko i psihičko nasilje tokom porođaja, često kršenje preporuka SKO od strane medicinskog osoblja. Pacijenti u bolnicama su takođe objektivni, posebno je situacija u psihijatrijskim bolnicama loša. Ovde vredi napomenuti da je u Rusiji, pod Putinom, reanimirana takozvana represivna psihijatrija: prinudni pritvor u medicinskoj ustanovi postao je jedan od alata za procesuiranje protivnika režima. Prema Ljudska prava u mentalnom zdravlju, od 2014. do 2021. više od 30 ljudi postalo je žrtva represivne psihijatrije, među kojima je najpoznatiji slučaj jakutski šaman Aleksandar Gabišev.
U studiji Levada Centra iz 2019. godine, četvrtina ispitanika je rekla da je doživela nasilje u porodici u svom neposrednom okruženju. Zvanični podaci na njenoj skali ponekad se ponekad potcenjuju. Prema procenama ženskih organizacija, u periodu 2020-2021. više od 70 odsto (2680) svih žena ubijenih u ovom periodu umrlo je od posledica nasilja u porodici. U mnogim slučajevima, tragedija je verovatno mogla da se izbegne da su organi reda odgovorili na prethodne zahteve žrtava za pomoć. Uprkos nedostatku odgovarajuće obuke i osnovnoj osetljivosti, nedostatak zakona protiv nasilja u porodici ostaje problem: ruski parlament je uporno ignorisao nacrte zakona o ovom pitanju. Situacija se znatno pogoršala nakon usvajanja zakona iz 2017. godine kojim se delimično dekriminalizuje nasilje u porodici (prvo prebijanje se kažnjava samo administrativnim kaznama, često i malom novčanom kaznom). U većini slučajeva, žene osuđene za ubistvo su to počinile, braneći se od nasilja. U međuvremenu, organizacije koje pomažu žrtvama nasilja često su progonjene represivnim aparatom.
Branioci ljudskih prava su 2021. Gulagu.net pronašli zapise o mučenju u ruskim kolonijama, koji svedoče o njihovoj sistemskoj prirodi (izvršitelji ili organizatori su zatvorski i oficiri FSB-a). Trenutno, zatvorsko iskustvo nije upoznato sa velikim delom Rusa. Ipak, istorijski gledano, formirao je ruski kulturni kodeks: u sovjetsko vreme logori su prešli uIlka milion ljudi. Zatvorska kultura nije popularna samo (u nekim društvenim grupama boravak u zatvoru je i dalje tipičan element muške biografije), već je i često romantizovana: zatvorenik je sinonim za pobunjenika koji realizuje popularne ideje o pravdi. Štaviše, pravila kriminalnog sveta i zatvorskog žargona infiltrirala su se u javnu politiku i biznis. Vladimir Putin ih godinama koristi kao elemente svog liderskog imidža.
U modernoj Rusiji problem predstavlja i veliki broj zatvorenika u odnosu na celokupno stanovništvo, kao i uslovi pritvora u mestima pritvora, kao i veoma nizak nivo rehabilitacije zatvorenika. Prema izveštaju Saveta Evrope od početka 2020. godine, broj zatvorenika na 100 hiljada. populacija u Rusiji bila je tri puta veća od proseka u drugim zemljama članicama (356 naspram 103). Prosečna stopa smrtnosti bila je 70 odsto veća, a troškovi održavanja zatvorenika bili su najniži među zemljama članicama organizacije. To, između ostalog, vodi u užasno stanje medicinske nege u zatvorima. Nasuprot tome, prosečna dužina vremena provedenog iza rešetaka u Rusiji je četiri puta duža nego u Evropi, gde je oko osam meseci. Istovremeno, uobičajeno je da se shvati da nevina osoba svakog trenutka može da završi u zatvoru, a korumpirani pripadnici kriminalističkih službi, tužioci i sudije odgovorni za to verovatno nikada neće biti kažnjeni. Prema statističkim podacima Vrhovnog suda, procenat oslobađajućih presuda ne prelazi 0,3 odsto.
Društvo i rat
Istorijska propaganda, retorika velike moći i geopolitički revanšizam decenijama su služili kao kompenzacija Rusima zbog nedostatka političke subjektivnosti, produbljivanja ekonomskih poteškoća i nedostatka vizije za budućnost. Agresivnost svojstvena delu društva, i san da svet treba da se plaši Rusije, društveno su prihvatljivi oblici individualne samoafirmacije zbog njihovog angažovanja u neoimperijalnoj moći države.
Trovanje kolektivnim nasiljem, njegova banalnost i degradacija vrednosti ljudskih života ostaće dugoročno ozbiljan društveni problem. Veliki priliv oružja i povređenih veterana iz Ukrajine samo će ih pogoršati, preteći bez presedana od devedesetih godina sa povećanjem nasilja i u javnoj i u privatnoj sferi (ti ljudi neće biti obuhvaćeni programima psihološke pomoći, pošto ruska država nije razvila takve programe). Trivijalizacija govora mržnje, upotreba histerične hiperbole propagandom, na kraju su doveli do ozbiljne erozije jezika kao sredstva za adekvatan opis sveta i do sumnji u samu mogućnost postojanja objektivne istine.
Zabrinjavajuće je i to što je u ratnim uslovima tradicionalno nepoštovanje ljudskih života od strane Rusije postalo otvoreni kult smrti, koji promoviše državni aparat.
Smrt za domovinu se predstavlja kao poželjna alternativa siromašnom, besmislenom i beznadežnom životu (Vladimir Putin i njegovi vodeći propagandisti, poput Vladimira Solovjova, upuštaju se u takvu sugestiju; takva poruka je sadržana i u društvenom oglašavanju pozivajući ljude da idu na front). Bez obzira na to kako i kada se rat završi, njegove dugoročne društvene posledice verovatno će biti katastrofalne za rusko stanovništvo.
Prevod sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjektivno ogledalo: Ukrajina – EU: vruć finiš pregovora, Ukrajina – bekstvo od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, U iskrivljenom ogledalu, prezren, Lukašenko ide u rat sa Putinom, Između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin na galijama, poluostrvo straha, Ukrajina izmišljena na Istoku, Novo staro otkriće, i trebalo je da bude tako lepo, Da li diskutovati o istoriji, zastoj u Minsku
Originalni naslov članka: Młot Wagnera
