Krajem prošle nedelje ukrajinski mediji su proširili vest o sledećim kadrovskim promenama u Kabinetu ministara, što je (novosti) kasnije potvrđeno na zvaničnom nivou. Vladu Denisa Šmajhala ostavila su tri ministra, to jest dva, od kada se Mihailo Fedorov odmah vratio, samo sa proširenim ovlašćenjima.
Tako je u ponedeljak Verkhovna Rada smenila dvojicu ministara, od kojih je jedan prošao gotovo nezapaženo u široj javnosti, ali je veliki broj brižnih Ukrajinaca čekao smenu drugog. Govorimo, naravno, o ministru prosvete i nauke Serhii Škaletu, koji je, kao da oseća tu tenziju u društvu, čak napisao svoje ime u pismu ostavke sa greškom. Možemo reći da je ovo bio lep i logičan zaključak ministarskog puta ličnosti koja je došla na funkciju vozom optužbi za plagijat.
Ali sada se ne radi o Skarlet. A čak ni o svom nasledniku, direktoru Nacionalnog centra „Mala akademija nauka“ Oksenu Lisoviju, koji je sada vojnik 95. odvojene brigade za vazdušni napad. I o reakciji društva na njegovo imenovanje, koje se odigralo u utorak. Reakcija je, uzgred, bila skoro 100 odsto entuzijastična i pozitivna, do komplimenata poput „najboljeg šefa Ministarstva obrazovanja u istoriji Ukrajine“.
S jedne strane, Ukrajinci mogu biti shvaćeni. Posle skarletizacije nacionalnog obrazovanja, svaki ministar sa stavovima drugačijim od pozicije zloglasnog Dmitrija Tabačnika smatraće se dobrom opcijom. Naročito ako je osoba došla na mesto predsednika kabineta sa prednje strane. Pored toga, Lesnoj ima produktivan rad na Maloj akademiji nauka. Jednom rečju, Ukrajinci su čak i pre imenovanja gospodina Oksena za šefa Ministarstva prosvete i nauke pevali hvalospeve o njemu i pripremili se da sačekaju čudo u vidu ispravljanja svih grešaka njegovog prethodnika, počev od ne baš jasnog odbijanja obaveznog multitesta (koji je po drugi put zamenio EIT) iz istorije Ukrajine.
S druge strane, u celoj ovoj priči (kako sa promenom ministra prosvete, tako i uopšte sa kadrovskim pitanjima na vrhu ukrajinske vertikale moći), postoji aspekt koji je ukrajinsko društvo, ako se uzme u obzir, čisto negativno. Iako je u drugim, mnogo razvijenijim zemljama Evrope, to je potpuno prirodan i prilično efikasan mehanizam. Govorimo o političkim, a u slučaju koalicija – kvota, principu imenovanja ljudi na ministarske funkcije.
Ukrajinci se raduju imenovanju profesionalca na mesto ministra prosvete, zaboravljajući jednostavnu političku istinu, na kojoj, strogo govoreći, počiva cela struktura parlamentarne ili parlamentarno-predsedničke zemlje. Ministri su političke pozicije. I oni sprovode pre svega političko rukovodstvo svog odeljenja. Profesionalci u bilo kom ministarstvu počinju sa funkcijom državnog sekretara. I to je sasvim logično, s obzirom da je stranka koja je pobedila na izborima, stvorila koaliciju ili sama dobila većinu u parlamentu, dobila poluge moći da sprovede svoj politički program, sa kojim je izašla na izbore. A u postizbornim koalicionim razgovorima ne radi se o osobama, već o podeli ministarstava i odeljenja između članova koalicije. I tek tada svaka od koalicionih stranaka, s obzirom da je dobila sopstvenu oblast rada, određuje u svojim redovima kandidate za određene funkcije.
I nemojte misliti da kvalitet rada pati od ovoga. Barem u ovom formatu nestaju problemi sa manjkom osoblja. Setite se prošlogodišnje situacije sa zamenom šefa nemačkog Ministarstva odbrane. Narednog dana najavljena je naslednica Kristine Lambreht (ili možda ista, ali su iz poštovanja prema bivšem ministru pauzirali 24 sata). Štaviše, imajte na noжi da Boris Pistorijus nije imao direktne veze sa vojnim poslovima. On je prethodnih deset godina bio ministar sporta i unutrašnjih poslova savezne države Donje Saksonije. Međutim, pod njim se situacija sa snabdevanjem Ukrajine oružjem drastično i ubrzala. To se dogodilo zato što je takva u to vreme bila politička pozicija njegove stranke – glavne koalicione komponente – sa saveznim kancelarom Olafom Šolcom. I Pistorijus je, na čelu Ministarstva odbrane, počeo da sprovodi te promene na poziciji SPD. Angažovanjem u političkoj komponenti procesa, a ne profesionalnom i tehničkom.
Jer, to je upravo ono što je prirodni politički sistem u parlamentarnim državama. I to ne nužno čak ni u republikama – Velika Britanija nastavlja da bude monarhija, ali prilično uspešno vladaju političke snage koje, iako ne bez grešaka, kao u slučaju Liz Tras, prevazilaze političke krize. U zemljama kao što je Ukrajina (da ne pominjem Rusiju sa njenom beskrajnom vertikalom vlasti, koja se za 20 godina pretvorila u jednu osobu), svaka zamena premijera usred mandata sledećeg saziva parlamenta pretvara se u političku krizu – setite se ostavki Jatsenjuka i Hončaruka. U Velikoj Britaniji, za nekoliko mesecitri premijera posetila su šefa vlade – i to ništa ozbiljno nije promenilo u aktivnostima vlasti.
Jer u tim zemljama preovlađuje osnovni princip – politička odgovornost. Što znači ne samo punoću vlasti, ne samo priliku da se iskoriste određeni uspesi na sledećim izborima – već i potrebu da se bude odgovoran za neuspehe i pogrešne procene. A SPD će takođe platiti određeno interesovanje za sledeće izbore u Bundestagu za Lambrehtov neuspeli rad. Politički protivnici neće zaboraviti da podsete da je zahvaljujući predstavniku socijaldemokrata Ukrajina počela da dobija oružje koje joj je bilo potrebno mnogo kasnije nego što je mogla.
Zato je, s jedne strane, uspeh ili neuspeh jednog ministarstva očigledno povezan sa specifičnom političkom snagom. S druge strane, profesionalci rade na onim pozicijama na kojima će biti najkorisniji.
U Ukrajini je situacija daleko od britanske ili nemačke. Prvo, praktično nemamo prave političke stranke (sa izuzetkom nekoliko marginalnih struktura koje nisu prevazišle statističku grešku ni na jednim izborima). Maksimum za koji su sposobni ukrajinski političari jesu liderski projekti sa manje ili više definisanom ideološkom komponentom. Ali ova komponenta nije prisutna u svim takvim projektima. Takozvane stranke vlasti su generalno skup likova, često ne političkog, već poslovnog tipa, koji odlaze u Verkhovnu Radu pre svega da bi zadovoljili sopstvene potrebe i ne razumeju šta je politička snaga pod čijim znakom su se našli u Hruševskoj ulici u prestonici.
Upečatljiv primer takve „stranke“, koja je samo gomila raznovrsnih, često slučajnih ljudi, aktuelna je stranka vlasti „Sluga naroda“. Međutim, prethodna, BPP, takođe nije daleko od klasične ukrajinske definicije partije vlasti. Posle poraza na izborima i pročišćenja, donekle je transformisan, postavši stranački projekat (u kome je uloga de fakto vlasnika stranke Petro Porošenka i dalje ključna) sa moćnom ideološkom komponentom. Moguće je da će sluga naroda proći kroz sličnu transformaciju posle sledećih izbora, iako je verovatnije da će „CH“ nestati sa političke mape Ukrajine i pre izbora i pojavljivanja na njenom mestu nove stranke pod portretom aktuelnog predsednika.
Bez obzira koliko to čudno zvučalo, ali možda jedina stranka moći koja je bila manje-više integralni organizam bila je Partija regiona. Ali tako neverovatna situacija je pre svega posledica snažnog spoljnog uticaja. Partija regiona promovisala je ruske narative – i, u principu, ako govorimo ne o deklarativnom, već o pravom programu ove političke snage, sproveden je za vreme vladavine Viktora Janukoviča i vlada Mikola Azarova.
Odsustvo stranaka kao takvih znači samu manjak osoblja zbog koje je ministar inostranih poslova Ditro Kuleba nedavno žalio. Zaista, odakle dolaze kandidati za pozicije ambasadora ili ministara u stranci koja se, zapravo, završava izbornom listom za Verkhovnu Radu? Ispostavilo se da moraš da tražiš kandidate negde drugde. Prema najavama na Kulebinoj stranici u Facebook ili napred.
Ali istovremeno, ni društvo ni, čini se, vlasti same ne razumeju šta će se dalje dešavati posle imenovanja jednog ili drugog kandidata. Setite se, na primer, 26 dana na čelu Ministarstva zdravlja Ilije Jemetsa. Ili godina njegovog naslednika Maksima Stepanova. Naravno, moguće je predvideti kakav će ministar Lisovy biti, na osnovu njegove profesionalne aktivnosti ili službe u Oružanim snagama Ukrajine. Ali – iza toga ne stoji nijedna politička snaga. Njegova politička pozicija je uglavnom nejasna. A u kom pravcu će se Ministarstvo kretati pod njegovim vođstvom takođe još uvek nije jasno.
Uzgred, ne treba misliti da je učešće u ratu određeni pokazatelj određenih političkih stavova. Podsetite se intervjua jednog od čuvenih heroja Azovstala, Mihaila Dijanova, koji je po izlasku iz zarobljeništva rekao da ne vidi poentu u pristupanju Ukrajine NATO-u. Naravno, Dianov nije politiиar i moћda nikada neжe biti. Ali gde su garancije da se isti Lesnoj u nekom trenutku neće okrenuti sa puta na kojem ga ukrajinsko društvo zarobljeno i fascinirano njime sada vidi?
U Britaniji ili Nemačkoj, zapravo, u svakoj razvijenoj evropskoj zemlji postoji jasna zaštitna mera – stav stranke kojoj određeni političar pripada. Lisovyi ne predstavlja nijednu ukrajinsku stranku. On je samo zaseban lik koji je, kojim slučajem, bio ovde i sada na čelu Ministarstva. Čak ni trenutna monokoalizacija nije odgovorna za njega, jer on nije njen predstavnik. On je jednostavno „čovek iz političke ulice“, a „sluge naroda“ uvek mogu da kažu da nisu imale nikakav uticaj na njega.
Takav hipotetički razvoj događaja kao što je Lesnoyevo učešće na sledećim izborima kao deo neke opozicione stranke – na primer „JeS“ ili „Holos“ – dodaće posebnu pikantnost ovoj priči. Ko će onda odgovarati za ministrove uspehe i pogrešne procene? Oni koji su ga pronašli izvan njegove političke strukture i postavili na funkciju? Ili oni koji su ga ubedili da uрe na njegovu izbornu listu?
Ukrajinci se raduju Škaletovom nasledniku – a ne sumnjaju ni da Ukrajini nije potreban vojnik 95. brigade (ili direktor Nacionalnog centra „Mala akademija nauka“) Oksen Lisovj na čelu Ministarstva prosvete i nauke, već predstavnik specifične političke stranke Oksen Lisovj. Specifična politička stranka sa specifičnim političkim programom. Da se jasno kaže ko i šta tačno, koja struktura vlada vladom i zemljom, od koga se mogu tražiti neuspesi i kome se vlast može dati na sledećim izborima. Da bi se put razvoja zemlje odredio na izborima, ministri i ambasadori se ne traže na drugim mestima, već vaspitani u stranačkim strukturama – a po mogućstvu na pozicijama u regionima (čak i ako nismo savezna republika, kao Nemačka, već unitarna).
Tek tada će biti moguće nadati se ne slučajnom udaru prsta iz Bankove na cilj, već sistematskom radu na razvoju Ukrajine i njenoj evropskoj integraciji. Međutim, za početak, Ukrajina treba da prođe kroz situaciju u kojoj partija vlasti za manje od nekog vremena svog parlamentarnog mandata nekoliko puta dramatično menja svoj temelj – političku ideologiju, koja se od evropskih liberala prestiže u komunističku Kinu. I tek tada počnite da gradite punopravne političke strukture koje ne zavise od stranačkih lidera, niti od toga da li su na vlasti ili opoziciji. Strukture koje neće početi ili se završiti izborima.
