Tokom studija u školskim godinama Puničkih ratova između Rima i Pokolja u III-II veku pre Hrista, autor ovih redova obično je imao mnogo više simpatija prema kartaginskoj strani. Možda zato što je na kraju izgubila, ili možda zbog izvanrednog Hanibala. U ulozi glavnog antiheroja, rimski političar i orator Markus Portius Kato Stariji je percipiran svojom čuvenom rečenicom „Pokolj mora biti uništen“ (latinica: Pokolj). Carthago delenda est). Sa 12 godina, skoro suze su se dobro pocepale dok su čitale opise kako okrutni Rimljani hvataju i uništavaju nekada moćni i procvetali grad. Čak i tada su simbolično orali brazde i sejali ih solju, da bi ovo mesto uvek bilo pustinja.
Percepcija tih događaja se promenila u odraslom dobu, kada je reč o shvatanju da Kartejdž ima imperijalne manire ništa gore od rimskih i da u tim ratovima nije bilo „dobrih“ momaka. I ako dodate malo mašte i zamislite nas, Ukrajinci, na mestu Kato, a umesto u Kartidž – Rusija, odmah želite da registrujete peticiju podrške ideji da Kartaž-Rusija treba da bude uništena.
Svaka paralela ima svoje granice i svakako dovodi do pojednostavljenja. Situacija u duetu Rusija-Ukrajina očigledno je drugačija od Rima i Kartidža pre više od dve hiljade godina. Sukob između njih bio je neizbežan u pogledu njihove želje za političkom i kulturnom ekspanzijom na Mediteranu. Samo je jedan morao da ostane, a ispostavilo se da je to Rim.
Iz ukrajinske perspektive, sukob sa Rusijom ne bi trebalo da izgleda neizbežno, jer mi samo želimo da razvijamo sopstvenu državu i naše društvo kako želimo. A Rusija uopšte nije trebalo da bude u ovoj jednačini. Ali Rusi misle drugačije – u duhu „ili mi ili oni“. Oni nezavisnu i evropsku Ukrajinu doživljavaju kao presudu o sopstvenoj viziji sveta, gde bi trebalo da budemo ključni deo „ruskog sveta“. Dakle, ako je njihova volja, sudbina Kijeva i mnogih drugih gradova bi čekala, ako ne Kartadž, onda bar Marijupolj.
Teško je zamisliti adekvatan suživot Rusije sa Ukrajinom, s obzirom da se pristupi Rusa ukrajinskom pitanju opisanom iznad menjaju u formi, a ne u sadržaju već mnogo vekova. Zašto bi taj trend odjednom morao da se promeni? Zbog Putinovog udaljavanja sa vlasti? Ruska istorija nas uči da će pre ili kasnije jedan car/autokrata/diktator sigurno biti zamenjen drugim. I u jednom trenutku počinje da ujedinjuje „ikonične Russkie zemli“, da štiti „ruski govor“ i tako dalje. A rusko društvo nikako nije ono koje može (želi?) da utiče na takav tok događaja. Naravno, postoje izuzeci. I „dobri Rusi“ postoje. Taj broj njih je zanemarljiv, a uticaja na unutrašnje ruske procese još manje. Bilo je i pravednih ljudi u Sodomi, ali to nije spasilo grad.
Zašto je odjednom taj začarani krug ruske istorije trebalo da se razbije smrću ili bar gubitkom vlasti od strane Putina nije jasno. Odjednom se u Rusiji pojavilo snažno demokratsko civilno društvo? Ne. Glavna alternativa Putinu danas – Aleksej Navaljni – definitivno je demokrata, a ne imperijalista? Ne izgleda tako (mada je, sedeći u zatvoru, promenio retoriku „sendviča“ u izjavu o potrebi da se Ukrajini daju sve okupirane teritorije, uključujući Krim). Da li se „duboki“ ruski narod promenio i sada ne traže „snažnu ruku“, „red“ ili „veličinu“, već reforme i demokratizaciju? Sudeći po reakcijama Rusa na društvenim mrežama na pogodak njihovih raketa u ukrajinskim stambenim zgradama ili uzimajući u obzir motive i ponašanje ruske vojske – aniskilečka. Poslednje pitanje je: zašto bi, onda, Rusija budućnosti trebalo da bude drugačija, osim želje mnogih ljudi van nje da se to desi tako jednostavno?
Čak i među najodanijim zapadnim saveznicima Ukrajine u ovom ratu za naš opstanak, teško je pronaći one koji bi ozbiljno razmotrili potencijal za reformu aktuelne ruske države. Timoti Snajder u jednom od svojih intervjua Rekao: „Da sam Ukrajinac, iskreno ne bih govorio o propasti Rusije. Takođe mislim da Amerikanci ne bi trebalo da pričaju o tome“, kažu oni, sudbina buduće Rusije treba da zavisi od samih Rusa.
Iz raznih razloga, slično mišljenje izražavaju i mnogi drugi političari, intelektualci, eksperti. Neki se plaše ruskog nuklearnog oružja, drugi ne veruju u tako odlučan uspeh Oružanih snaga Ukrajine na bojnom polju, neko drugi tvrdoglavo pokušava da pronađe „drugu“ Rusiju i „druge“ Ruse, da u tome nikako ne vidi nešto evropsko. Međutim, glavni i zajednički razlog za sve je, čini se, jedna stvar – nemogućnost samo zamišljanja takve fundamentalne promene na političkom i ekonomskom pejzažu.
Očigledno je da ne govorimo o invaziji na rusku teritoriju – ovo je besmislen poduhvat od samog početka. Govorimo o spremnosti za situaciju u kojoj, pod pritiskom spoljašnjih neuspeha i unutrašnjih preloma, Ruska Federacija može doživeti sudbinu SSSR – Umetnost.Rimmy propadanje. U jednom trenutku, Sjedinjene Države i Zapad kao celina težili su očuvanju sovjetske imperije do kraja i nisu bili spremni za njen kolaps. A onda, podležući sopstvenim iluzijama o „kraju istorije“ i kratkoj demokratizaciji Rusije početkom devedesetih, sve do 24. februara 2022. godine, ignorisani su gotovo svi znaci da se Rusija ne kreće u pravcu demokratije i ljudskih prava. Da se greške ne bi ponovile od pre trideset godina, za početak vredi uraditi prvi, najteži, korak – zamisliti da propast Rusije može postati stvarnost. A onda – da imamo akcioni plan za takav slučaj.
Istorija kolapsa SSSR-a je indikativna u jednom aspektu. Svi ključni geopolitički igrači to nisu želeli. Sindikat je, čak i u vreme smrti, bio država sa kolosalnim nuklearnim arsenalom i ogromnom vojskom (međutim, bez diktatora na čelu, živeo je u paralelnoj stvarnosti). I uprkos svemu, SSSR je nestao sa svetske mape pod pritiskom istorijskih, političkih, nacionalnih i ekonomskih procesa.
Da li postoje neki preduslovi za takav razvoj događaja u modernoj Rusiji? Putinova moć možda deluje snažno, a centrifugalne tendencije su minimalne i jedva primetne. Ali propast više imperija je bila iznenadna, čak i u ruskoj istoriji. Posle činjenice, možete da pričate koliko god želite o logici Februarske revolucije 1917. Međutim, za savremenike tih događaja, sve ovo je često bilo potpuno iznenađenje. U današnjoj Rusiji postoji ogromna ekonomska nejednakost između regiona, postoji oslanjanje Moskve na lokalne elite – na primer, u Čečeniji – koje će biti lojalne samo dok traje velikodušno finansiranje iz prestonice. Mada postoje rudimentarni, ali nacionalni pokreti. Pod povoljnim okolnostima, oni mogu brzo da dobiju na zamahu. Bez obzira na to koji od ovih ili drugih faktora može igrati ključnu ulogu, ne čini se da je to neuništivi kolos Ruske Federacije.
Fikcija je prosto fikcija. Međutim, ponekad njegovi autori uspevaju da budu precizniji u svojim predviđanjima i hipotezama od specijalizovanih stručnjaka. U poslednjoj knjizi ukrajinskog pisca Maksa Kidruka „Kolonija“ događaji se odvijaju sredinom XXII veka. Rusija (sada će biti spojler) u svetu ovog romana naučne fantastike duže od jednog veka, odvajajući eru knjige od naše, prošla je kroz niz diktatura, od kojih jedna postoji u vreme događaja iz „Kolonije“, a čak je izgubila i brojne teritorije – Altai, Baškortostan, Tatarstan. Ali, pošto je sačuvala svoje suštinske i kolosalne prirodne resurse, Rusija je u ovoj verziji budućnosti i dalje gotovo glavni podstrekač mira, želeći još jednom da „ustane sa kolena“. A najpoželjnije parče torte za nju je, naravno, Ukrajina.
To je samo umetnička knjiga. Ali mnogo više vere u takav scenario nego u priču o „drugačijoj“, demokratskoj Rusiji negde i jednom posle Putina. Ako stručnjaci češće čitaju drevne klasike, možda bi bilo moguće izbeći mnoge nevolje, uključujući i trenutnu.
