Ranije ove nedelje Kremlj je iznenada ponovo počeo da govori o nuklearnoj pretnji svetu. Štaviše, ova pretnja je bila, da tako kažem, raznovrsna. U početku je Dmitrij Medvedev, koji je posle smrti Vladimira Žirinovskog čvrsto zauzeo mesto glavnog kremljskog „zlog policajca“, rekao da bez Rusije neće biti mira, jer nam „on nije njemu uvek potreban“. Štaviše, to nije urađeno u uobičajenom formatu. Telegram-zastrašivanje, a u tekstu za respektabilno po ruskoj publikaciji standarda „Izvestia“. Što bi trebalo da podvuče ozbiljnost namera Rusije da koristi oružje strateškog odvraćanja.
Zatim je na pod zauzela portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova. Sledila je, međutim, drugačiji, već pocepan put – okrivila je Ukrajinu za nuklearnu pretnju. Pošto je, za razliku od članka o Medvedevu, reč o neprijatelju, ovde su propagandisti Kremlja dodali različite detalje za realizam – imenovali su dve ukrajinske luke u koje su navodno stigli kontejneri sa radioaktivnim supstancama, a takođe su pojasnili o kom hemijskom elementu se govori. Spoiler alert je o Kaliforniji-252. Očigledno je samo ime trebalo da simbolizuje za Ruse umešanost SAD u ovaj slučaj.
Takve izjave – kako o nuklearnoj apokalipsi, tako i o „prljavoj bombi“ – nisu nove u ovom ratu. Kremlj je prošle jeseni već pribegao i nuklearnim ucenama Zapada i nuklearnom gonjenju Ukrajine. Onda to nije ostavilo ozbiljan utisak. Lideri zapadne koalicije brzo su zaustavili nagoveštaje nuklearnog udara na Ukrajinu relevantnim izjavama, a Kini se nije svidela situacija sa mogućim početkom nuklearnog rata na evroazijskom kontinentu – koji Peking nije zaboravio da pomene ni u februaru, u svojih „mirnih“ 12 tačaka. I niko nije ozbiljno shvatio Šojguove izjave i dosadne pozive sa „informacijama“ o ukrajinskoj „prljavoj bombi“.
Pošto su poražene u ovom nuklearnom blefu, ruske vlasti su zaboravile na to neko vreme. Štaviše, Ukrajina je u to vreme ulazila u zimu, pa je postojao divan (barem se tako činilo u novembru; sada znamo da to nije slučaj) način da se utiče na neprelazni Kijev – udara na energetsku infrastrukturu. Međutim, sada je Kremlj ponovo pokrenuo ovu temu. Zaљto?
Prvo, kao što je već pomenuto u prethodnom pasusu, plan za uništavanje energetske infrastrukture Ukrajine, sa svim relevantnim posledicama (zatamnjenje, nenastanjivi gradovi, novi milioni migranata), nije uspeo. Naša zemlja je preživela najtežu zimu u svojoj istoriji, i preživela je, iskreno, sa „malo krvi“. Isključivanje svetla na najviše 2-3 dana, u poređenju sa apokalipsom koja je bila predvidjena, prilično je razumna cena.
Drugo, uprkos bravura izjavama Vladimira Putina koje je dao tokom obraćanja poslanicima Savezne skupštine Ruske Federacije, situacija u ekonomiji te agresorejske zemlje daleko je od stabilne. Prvog dana marta, rublja je pala na najnižu tačku u poslednjih 10 meseci – i to za sve napore Titanika koje je uložena Centralna banka na čelu sa Elvirom Nabiullinom, jednom od najzaduženijih (a samim tim i najopasnijih) u eliti Kremlja. Tada – samo kolaps poput onog koji je bio na samom početku rata – ali bez mogućnosti oporavka, jer se rezerve Rusije ubrzano tope zbog nastavka rata. I to ne jedina rublja. Sveža analiza specijalizovane publikacije Blumberg ukazuje na to da Putinu predstoje veoma teški meseci. Kremljski diktator nema izlaza iz koga u svetlost – ili bar ne tako crnu – budućnost.
U pozorištu operacija, Rusi nemaju bolje. Bakhmut i dalje pruža žestok otpor, a zapadno ofanzivno oružje, predvođeno tenkovima Leopard 2, počinje da stiže u Ukrajinu. U američkom Kongresu, kako pišu lokalni mediji, sve je veći pritisak na Belu kuću da oružanim snagama obezbedi avione F-16. A samo lenj više ne govori o prolećnoj kontraofanzivnici Ukrajine.
Imenovanje šefa ruskog Generalštaba Valerija Gerasimova za komandanta okupacionog kontingenta pretvorilo se u veliku katastrofu za Ruse u blizini Vuhledara – gde je u najvećoj tenkovsku bitku u velikom rusko-ukrajinskom ratu, ova agresorova zemlja izgubila najmanje 130 oklopnih vozila. Nema priиe o stvarno uniљtene 155.
Vojni neuspesi, zajedno sa kumulativnim efektom sankcija, koji se, štaviše, intenziviraju, pokrivaju sve više sektora ruske ekonomije, oduzmu Vladimiru Putinu glavnu stvar – vreme. Sada je sat, koji je, čini se, brojao poslednje nedelje ili čak dane za Ukrajinu, počeo da igra protiv inicijatora rata. Shvatajući to, na Zapadu, kao da se rugaju, podsećaju da su koalicione zemlje zapravo izdvojile mali deo svojih resursa da pomognu Ukrajini. To je to, još uvek imaju prostora da rastu.
A Rossyi – nigde. Čak i sopstvene rakete i iranske bespilotne letelice kamikaza, kako se ispostavilo, imaju sposobnost da završe. A Kina još uvek treba da bude ubeđena da obezbedi neophodno oružje. SAD su već dokazale da se reči ne bacaju na vetar o ozbiljnim posledicama. 7. februara prošle godine, 17 dana pre invazije, Džo Bajden je rekao da će, ako Rusija pokrene ofanzivu, Nord Strim 2 prestati da postoji. Prošlo je godinu dana – i niko se ne seća ovog gasovoda, koji je Kremlju delovao na tako pogodan način da baci energetsku omčiju oko evropskog vrata.
Uzgred, slučajno ili ne, ali nekoliko dana nakon što je Peking objavio „12 tačaka mirovnog plana“, što su zapravo predlog Zapada da se Ukrajina preda Putinu, – Vol Strit Žurnal, Govoreći o američkoj saveznoj vladi, on piše o curenju iz laboratorije (kineska, zloslutna stvar) kao uzroku pandemije koronavirusa. Lako je zamisliti reakciju sveta, uključujući i pravosudnu, na ovu informaciju ako dobije manje-više stvarnu potvrdu. Zar ovo nije neka vrsta upozorenja Srednjem Kraljevstvu?
Ali čak i ako odbacimo takve polu-teorije zavere, samo ekonomski rat može biti dovoljan da ukrotimo kineskog zmaja. Moć i uticaj autoritarnih režima, kako pokazuje istorija sa Rusijom, u velikoj meri je precenjen. Čak je i Nemačka, glavna gasna koleginica Kremlja u Evropskoj uniji, koja je i sama prepoznala složenost situacije sa uvozom gasa, uspešno preusmerila pažnju na druge dobavljače i preživela ove zime bez ozbiljnijih problema.
Krajem zime Kremlj je otkrio da su svi njegovi aduti prekinuti od strane Zapada, pa čak i Ukrajine. A da proglasi opštu mobilizaciju – odnosno da koristi jedini resurs koji je još uvek dostupan i ne zavisi od pritiska sankcija SAD i saveznika – Putin se plašio da saopšti.
Tako da se ispostavilo da Kremlj nema drugog izbora nego da ponovo opozove opciju nuklearnog zastrašivanja. Nuklearne bombe, koje su sredinom prošlog veka nastale kao oružje strateškog odvraćanja, postale su simbol strateške nemoći za Rusiju. A čak i Putin može da ih koristi samo da bi besplodno zaplašio svoje neprijatelje – pošto se Kina takođe protivi stvarnoj upotrebi nuklearnog oružja, čiju poziciju Rusija jednostavno ne može nego da uzme u obzir. Иak i posle joљ jedne tenkovske katastrofe i sa dolarom za 150.
