Sledeća dodela nagrada Akademije filmskih umetnosti i nauka, poznatija kao Oskar, izazvala je burnu reakciju u ukrajinskom društvu. Štaviše, postojala su čak dva razloga za ogorčenje. Prvo, predsedniku Volodymyr Zelenskyy ponovo je uskraćena prilika da govori na ceremoniji kao prošle godine. Drugo, Oskar za najbolji dokumentarni film dobio je kasetom sa elokventnim imenom „Navaljni“. I to uprkos činjenici da se na listu dominantnih nalazi i dokumentarni film „Kuća ivera“, sa kojim je Ukrajina direktno povezana.
Prvi (prema hronologiji) okidač imao je veći uticaj ne toliko na društvo kao na vlasti. Tako se ministar spoljnih poslova Kuleba izdvojio ljutom tiradom optužujući organizatore Oskara za licemerje. Ministar inostranih poslova nazvao je odbijanje Zelenskog licemerjem zajedno sa Oskarom za najbolji strani film nemačkom filmu „Na zapadnom frontu nepromenjen“. Kažu da jednom rukom podržavate antiratnu temu, a drugom ne dozvoljavate predsedniku zemlje ratobornom agresoru da progovori.
Drugi je uzbuđio masovnu politizovanu Ukrajinu. Ono za šta Američka filmska akademija nije optužena je antiukrajinska pozicija, proruski narativi i stvarna podrška Navaljnom stavu „Krimsko-sendvič“. Čak su se i mimovi pojavili odmah, iskreno, ponekad prilično duhovito – naročito, da odbijanjem Jevrejina (Zelenskog) da govori, Amerikanci nagrađuju ksenofobične i nacionalističke (Navaljni, kao glavnog junaka filma istog imena)…
Ukratko, Ukrajina tradicionalno gori vatrenom vatrom besa i željom za pravdom – u smislu koncepta „pravde“, kojeg se pridržava. Zašto se desilo da Ukrajinci, od običnih korisnika društvenih mreža pa sve do člana Kabineta ministara, tako ozbiljno shvate banalni događaj iz kinematografskog života, takođe na suprotnom kraju planete?
U proteklih godinu dana Ukrajina je doživela neočekivane promene u svojoj poziciji na svetskoj šahovskoj tabli. Osetio sam – i za to vreme, čini mi se, već sam uspeo da se naviknem. Naša zemlja, njeni predstavnici su postali veoma popularni na Zapadu. Nakon što su političke elite evroatlantske civilizacije postigle konsenzus o podršci Ukrajini u ratu protiv Rusije (a delom i pre toga), pričanje o nama na pozitivan način postalo je gotovo vladavina dobre forme.
Podrška Ukrajini, i to ne samo na političkom nivou, čak i na ovom prostoru. Pogledajte spisak sastanaka/pregovora predsednika tokom rata – u njemu ćete naći mnogo kulturnih i javnih ličnosti, da ne pominjem političare. Komplimenti se daju Ukrajini, kako o ratu, tako i o napretku (stvarnom ili ne) u evroatlantskim integracijama.
Ukrajini i njenim predstavnicima uručene su razne nagrade – od mjuzikla „Evrovizija“ do Nobelove nagrade za mir. Ne, svi ovi slučajevi nisu nužno diktirani samo političkim programom. Iste Evrovizijske Ukrajinke, tačnije Ukrajinke, pobedile su tri puta – i bar prva pobeda uopšte nije imala političku osnovu. I, na primer, Nobelovu nagradu za književnost po logici „Ukrajincima se daje sve samo zato što se oni, tako nesrećni, bore protiv izbezumljenog ruskog medveda“ – nominovani ukrajinski pisac Serhij Zadan nije dobio. Ali besmisleno je poricati uticaj svega što se desilo Ukrajini posle 24. februara 2022. godine, na odnos prema našoj zemlji i našim građanima u zapadnom svetu.
To je ono što je izazvalo talas ogorčenja među Ukrajincima – i običnim građanima i zvaničnicima. Kako stvari stvari, mi – herojski Ukrajinci koji se ovde borimo ne samo za svoju nezavisnost, već i za ceo zapadni svet (a takve izjave se čuju od ukrajinskih vlasti, počev od Zelenskog), usudili smo se da odbijemo. Štaviše, čak su i pristalice opozicije, barem glavne opozicione stranke, EU, bile ogorčene odbijanjem predsednika. Kao, razumećemo sebe ovde, ali u spoljnoj areni, budite ljubazni da se ponašate prema nama u skladu sa tim.
Priča o filmu „Navaljni“, s jedne strane, navodno nije o tome, ali zapravo isti narativ je i ovde jasno vidljiv. Na primer, kako možete da dodelite nagradu za film o nekome ko nas je uvredio, posebno uz rečenicu da „Krim nije sendvič“?
Na psihijatriji je odavno poznata tako retka bolest kao što je „Jerusalimski sindrom“. Ovaj sindrom se javlja kod nekih turista/hodočasnika koji posećuju Jerusalim, zapravo, svece za sva tri velika avramska religija (islam, hrišćanstvo i judaizam) mesta. Ljudi obuhvaćeni ovim sindromom počinju sebe da smatraju mesijom, ponašaju se u skladu sa tim, daju određene izjave i čak se oblače u stilu, recimo, hrišćanskih ideja o Isusu Hristu. I što je najvažnije – ovi ljudi prilično ozbiljno počinju sebe da smatraju centrom univerzuma. Pa, kako mogu da budem isti mesija koji жe spasiti sve vas, greљnike, od ћine vatre!
Nešto slično se dešava i sa Ukrajincima. Naravno, ne može se reći da je ovaj, relativno govoreći, „Kijevski sindrom“ obuhvatio deo našeg društva i politiku ravnopravno. Ne, Ukrajinci se bore, hrabro se bore i pokazuju neverovatne rezultate protiv jedne od ako ne i najjačih, onda najmasovitijih armija na svetu sigurno. Međutim, setite se retorike i nacionalnih vlasti i ukrajinskog društva.
Ovde imate brojne optužbe protiv Zapada, koji ukrajini ili daje malo oružja ili uopšte ne pomaže (najzgodnije glave su čak došle do te logike). I beskrajne fleš rulje na društvenim mrežama – bilo sa sloganima „Zatvori nebo“, zatim sa leopard odećom. Naravno, uz sve mane kolektivnog Zapada (koji je zapravo daleko od homogenog, čak i unutar Evropske unije, a kamoli šireg izveštavanja o ovom terminu) na početku rata, to je pomoć evroatlantske zajednice – i ne samo vojske, uzgred, iako je prvenstveno – to nam omogućava da i dalje sprovodimo manje ili više uspešnu odbranu, pa čak i kontranapad. I ove godine nam je dato onoliko oružja koliko nismo očekivali, a sankcije, bez obzira šta kažu o njima, rade svoj posao, što je signal situacije u ruskoj ekonomiji.
A na odluku Nemačke da dozvoli prebacivanje „leoparda“ u Ukrajinu (kao i da obezbedi sopstvene tenkove) uticale su, naravno, ne zavodljive fotografije Ukrajinki u leopard haljinama i nogama, već pregovorima na najvišem nivou i promenama – kako kadrovskim tako i mentalnim – u aktuelnim nemačkim vlastima. I, otvoreno rečeno, glavni lik civilizovanog sveta, koji se okupio, okupio i obećao da će voditi ovu antirušnu koaliciju do pobede Ukrajine, jeste predsednik – ali ne Ukrajine, već Sjedinjenih Američkih Država. Pozicija Džoa Bajdena je postala ključna u današnjoj istoriji. I bez podrške Bele kuće, Ukrajina ne bi imala mali deo onoga što je dobila – na vojnom, humanitarnom, diplomatskom i drugim frontovima.
Međutim, Ukrajinci tokom godine rata ne samo da su sazreli, već su bili uvereni u svoje sposobnosti. Takođe su verovali da se ceo svet vrti oko Ukrajine. Da je centar svetskog interesa – i politički i društveno-kulturni – naša zemlja. Mada je u stvarnosti ovo daleko od sluиaja. Na primer, obe sadašnje supersile, Sjedinjene Države i Kina, očigledno smatraju da su Kina i Sjedinjene Države njihova glavna pretnja. Ali ne i Rusija. I za sav značaj ukrajinskog slučaja za svetsku stabilnost, priča sa Tajvanom je mnogo, mnogo važnija za Vašington. Zato Tajpej, ne kao član NATO-a, ima stvarnu (i ne deklarativnu, već la „Budimpeštanski memorandum“) podršku Vašingtonu – i Kijevu, uprkos svim obećanjima da će podržati rat do pobede, za sada samo uveravanja da ćete jednog dana ući u NATO. Uveravanja su, zgred, samo od predstavnika Demokratske stranke, pa bi u slučaju promene vlasti u Beloj kući i Kapitolu, posebno ne samo republikanac, već pro-Trampov, situacija mogla drastično da se promeni. A sa Tajvanom to neće uspeti, pošto postoje relevantne zakonske obaveze. (Da ne spominjem značaj Republike Kine, kako Tajvan još uvek sebe naziva, za globalnu ekonomiju.)
U priči o filmu „Navaljni“ postoji slična situacija. Odmah ćemo se složiti da verujemo da je nagrada filma zapravo uručena iz političkih razloga, pošto je malo verovatno da su je mnogi Ukrajinci videli, tako da nema smisla diskutovati o stvarnoj umetničkoj vrednosti filma. Dakle, tamo gde Ukrajinci mogu dobro da razmotre ovaj korak antiukrajinski i proruski, logika Amerikanaca je možda potpuno suprotna.
Zato što je Navaljni negativan lik u trenutnoj geopolitičkoj krizi samo ako se pogleda sa ukrajinskog tornja. Ako se uzdignete više i pogledate Navaljnu osobu sa stanovišta Zapada, ispostavilo se da je to alternativa Putinovom režimu. Alternativa je, s jedne strane, prilično dobro poznata i uticajna – bar na nivou popularnosti među ruskim građanima – kako bi se dodatno uzdrmala vertikala moći Kremlja i oslabio njen uticaj unutar Rusije. S druge strane, to je takođe prilično snažan okidač za Vladimira Putina lično. Inače ne bi postojala potpuna zabrana čak ni neutralnog pominjanja imena „Navaljni“ u kontrolisanim (to je gotovo svim) medijima Rusije, ne bi bilo krivičnog gonjenja i osude. Ni bivši oligarh i zek Mihail Kudorkovski, ni dugogodišnji opozicioni lider Grigorij Avamlinski – ne izazivaju takvu reakciju. Do nedavno je Jablinskom Jabloku čak bilo dozvoljeno da se kandiduje (bez uspeha, ali sama činjenica) za Državnu dumu, na lokalnom nivou bilo je više od 250 poslanika samo u Lijevlinskom u Moskvi i Sankt Peterburgu 2021. godine.
A politička snaga Navaljnog ima sve to posle određenog trenutka (pretpostavlja se na izborima za gradonačelnika Moskve 2013. godine, gde je umalo završio u prijateljuna turneji sa „jednorogom“ Sergejem Sobijaninom) nije dozvoljeno. To je tako, postoji neadekvatna reakcija Kremlja na ovaj lik. Zbog toga će pobeda prezimena „Navaljni“ na najpopularnijem filmskom događaju na svetu pogoditi Putina mnogo jače od filma o „nekoj ukrajinskoj deci“ koje ni ne primećuje.
Ali to je ako procenimo situaciju sa globalne tačke gledišta. U ukrajinsko-centričnom svetu, koji su ukrajinski političari i građani izgradili za sebe, sve izgleda potpuno drugačije. I zato su, zbog tog „Kijevskog sindroma“, naši sunarodnici od ministra do prosečnog saradnika Facebook – tako burno i nervozno reaguju na ovogodišnju dodelu Oskara.
I ovo ne bi bila velika stvar da nije bilo kraja rata, koji bi pre ili kasnije doљao. Štaviše, najverovatnije, sa uslovno pozitivnim rezultatom za nas. Dakle, po završetku rata, Ukrajina će neminovno početi da nestaje sa naslovnih strana svetskih medija, sa dnevnog reda evropskih i američkih političara (i dobro je ako uspemo da uđemo u EU i NATO, ili bar dobijemo neke „tajvanske“ ili „švedsko-finske“ bezbednosne garancije od zapadnih nuklearnih sila). Ovo жe biti apsolutno logiиan proces.
Na primer, Kosovo, zarad koje su oružane snage zemalja članica NATO-a izvele operaciju bombardovanja vojnih objekata u Jugoslaviji, ne samo da nije članica Evropske unije ili Severnoatlantske alijanse, već je još uvek nije priznala ni ceo zapadni svet. Čak pet zemalja EU – Grčka, Španija, Kipar, Rumunija i Slovačka – nije priznalo nezavisnost ovog državnog entiteta od Srbije. Čak je i Hrvatska, iako ne tako otvoreno kao Kosovo ili sada Ukrajina, bila podržana od strane Zapada u borbi za nezavisnost od Beograda, postala članica Evropske unije 2013. godine, a u Šengensku zonu ušla je tek ove godine.
Ukrajinci koji su, s jedne strane, navikli da veruju različitim političkim šarlatanima, a sa druge strane, verovali u svoju „mesijansku“ ulogu u aktuelnom svetu, mogu da dobiju veoma bolan udarac. Zato se isplati što pre sići sa neba na zemlju. I da naučimo da procenjujemo šta se dešava u svetu, ne samo sa stanovišta „Mi smo ovde glavni, svi smo krivi – i onda odmah“. U suprotnom, otrežnjenje, koje će pre ili kasnije doći, pretvoriće se u težak mamurluk.
