Tokom rata, sva pažnja društva usmerena je na aktuelna pitanja, od kojih je glavno ostvarenje pobede. Sada je teško predvideti kada će biti i kakav će biti njegov format. Ipak, pokušaćemo da pređemo u budućnost u kojoj je Ukrajina već pobedila ruskog agresora. Šta će se sledeće desiti? Kakva će biti Ukrajina posle pobede? Na koji način će se razvijati? Da li će uspeti da se skloni sa zlobnog puta korupcije i brzo se modernizuje? Da li će nastaviti da prati inerciju duž stare trodenske staze koju je pratila do 24. februara 2022. godine?
U martu je značajnu rezonancu u ukrajinskoj ekspertskoj zajednici izazvao Članak predavač na Kyiv-Mohyla poslovnoj školi Valerij Pekar „Pobedite u ratu, izgubite mir: inercioni scenario.“ U njemu autor izražava mišljenje koje nije baš popularno u širokom krugu društva: posle pobede, Ukrajina ima sve šanse da se ne modernizuje, već da nastavi da se kreće u okvirima trenda koji se kreće od obnove nezavisnosti. To jest, uz očuvanje korumpiranog sistema, dominaciju oligarhije, zaostalu slabu ekonomiju, neefikasne državne institucije i dugoročne reforme. Autor smatra da posle pobede postoji veliki rizik da vlasti neće želeti da menjaju zemlju i pravila igre u njemu. A onda se takozvani inercijalni scenario ponovo pojavi.
Da bi se sproveli alternativni scenariji razvoja potreban je izlaz iz zone komfora, odlučne reforme i ukidanje korumpiranih institucija i modela. Inercijalni scenario je pogodan po tome što omogućava vlastima da ne ulažu mnogo napora. Da se pojave reforme umesto samih reformi. Ne da menjaju sistem, već da ga podrede sopstvenim interesima. Nažalost, ukrajinske političke elite imaju veliko iskustvo u takvim aktivnostima. To znači: rizik od inercijalnog scenarija za Ukrajinu posle pobede je zaista ozbiljan.
Zapravo, celokupna istorija Ukrajine od obnove nezavisnosti je istorija državnog pokreta po ineciji. To nije bio stalni jednosmerni saobraćaj na jednom autoputu. S vremena na vreme, bilo je pokušaja da se prevaziđe trend i pređe na drugu liniju razvoja. U nekim slučajevima bilo je moguće uvesti neke progresivne promene. Međutim, njihov kvantitet, nažalost, nije išao u kvalitet. Ispostavilo se da su inercija razvoja i trend, koji se proteže do postsovjetska doba, jači čak i od šaljivdžija u vidu dve revolucije i spoljne vojne agresije.
Ukrajinci su 1991. Široki delovi društva poverili su budućnost zemlje, koja je upravo povratila nezavisnost, predstavnicima stare nomenklature. Dok se većina država bivšeg socijalističkog tabora odlučno oprostila od prošlosti i prešla na novu liniju razvoja, Ukrajinom su i dalje vladale ilustrovane elite. Posledice ovog izbora nisu dugo dolazile. The evolutionary lines of Ukraine and the states of Central and Eastern Europe diverged in the distant 90s. The history of our state until 2004 is a slow gradual transformation of the Soviet model of colonial pseudo-statehood into an oligarchic-corrupt model. Taj put je postao moguć zbog slabosti nacionalne političke elite i političke nezrelosti većine Ukrajinaca. Nažalost, to se često dešava sa zemljama koje su dugo bile lišene nezavisnosti. Posledice kolonijalne vladavine Moskve, genocida ukrajinske nacije i politike totalne rusifikacije ostavile su suviše dubok ožiljak. Iskreno govoreći, kada bi posle 1991. Međutim, inercijalni scenario koji je razvio državu posle 1991. Put razvoja zemlje je težak, ali je moguće promeniti se. I Ukrajinci su imali tu љansu.
Glatki inercijalni tok događaja je 2004. Kako se odjednom ispostavilo, mnogi Ukrajinci nisu bili oduševljeni vektorom razvoja koji su vlasti izabrale. Narandžasta revolucija bila je značajan događaj početka XXI veka ne samo u Ukrajini, već i u Evropi i celom svetu. S obzirom na trenutne izazove, njena razmera izgleda donekle umanjeno. Ali ne zaboravimo: masovne građanske akcije neposlušnosti retko se dešavaju u svetu, u kojem milioni ljudi već duže vreme učestvuju. I koji su ujedinjeni iskrenom željom da transformišu sopstvenu zemlju. Revolucije su „crni labudovi“ sposobni da izvuиu drћavu iz prethodnog modela kretanja i premeљte je na drugi put razvoja. Međutim, u našem slučaju, nije uspelo. Zamajac Narandžaste revolucije nije bio dovoljan da se prevaziđe inercioni scenario. Ali devet godina kasnije, istorija nam je dala novu љansu.
Posle pobede revolucije dostojanstva, mnogo se pričalo da zemlja više nikada neće biti ista kao što je bila pre događaja 2013-2014. Kažu da je posle prolivanja krvi na Maidanu, posle smrti Heroja nebeske stotke, radikalna reforma države su već neizbežne. To ne znači da posle 2014. nije bilo transformacija u državi. Ipak, one nisu bile dovoljne da konačno pobegnu od inercionalnog korumpiranog modela državnosti, koji podseća na model latinoameričkih zemalja. Sistemska korupcija u Ukrajini pokazala se kao suviše uporna. Njime su zaražene ne samo stare agencije za sprovođenje zakona, carina i sudovi, nego i novostvorene antikorupcijske strukture. Sistem oligarhičkog klana takođe nigde nije nestao i generalno nije previše izgubio uticaj u Ukrajini posle 2014. Mnogi predstavnici ukrajinskih vlasti na raznim nivoima nisu bili imuni na korupcionaška iskušenja. Ni lustracija ni dolazak potpuno novih osoba u upravna tela nisu pomogli.
Ruska agresija, koja je počela 2014. godine, trebalo bi da bude dodatni podsticaj za ukrajinske državne političke elite. Na kraju svemu, najbolji način da se zaštitite od suseda koji želi da vas uništi je da izgradite moćne Oružane snage, jaku ekonomiju i efikasan model upravljanja gde se korupcija smanjuje. Imati komšiju u blizini koji želi da vas uništi nije razlog da se umrtvite od užasa ili ukradete kao pre kraja sveta. Naprotiv, to je veoma ozbiljan podsticaj da se brzo razvijate i jačate. Rešite se starih neefikasnih modela, modernizujte se. Zato što je ovo jedini način da se obuzdamo i pobedimo neprijatelja. Nažalost, ni smrtna opasnost u blizini nije bila dovoljna Ukrajini da pređe na novi kolosek razvoja zemlje.
Kada posmatrate korupcionaške skandale u raznim sferama koji se dešavaju čak i usred potpune agresije, shvatate da je Ukrajina još uvek u zatočeništvu inercijalnog modela razvoja, koji je položen 1991. Ovaj zaostali model funkcionisanja države je toliko čvrsto ukorenjen u nama da čak dve revolucije i spoljna vojna invazija nisu bili dovoljni da se ona demontira. Zato nije uzalud to što mnogi intelektualci imaju razumno pitanje: da li će Ukrajina nastaviti da se razvija po inektiji čak i posle pobede nad ruskim osvajačima?
Kolotečina razvoja u okvirima odabranog modela je čest fenomen u istoriji. Učlanjenje u klub uspešnih i visoko razvijenih nije lako. Većina zemalja u svetu generalno nije bila u stanju da prevaziđe inerciju i postojeće trendove da bi skočila na drugi nivo. Međutim, ne mogu sve države sebi da priušte luksuz neefikasnog funkcionisanja sa neefikasnim kleptokratskim institucijama i visokom tolerancijom na korupciju. Malo je verovatno da bi Izrael ili Južna Koreja bili u stanju da održe svoju nezavisnost i pokažu primere regionalnog rukovodstva kada bi njihove vlade radile slično većini latinoameričkih ili afričkih zemalja. Ovde ne preovlađuje samo prirodna želja da se živi u državi sa visokim nivoom razvoja i pravne pravde, već potreba za opstanka. U Africi ili Latinskoj Americi možete biti korumpirana zemlja i klanova, a da ne brinete previše o svojoj bezbednosti. Ali ako su susedi u blizini koji su spremni da eliminišu vašu nezavisnost, pitanje očuvanja državnosti vas primorava da tražite alternativne načine da preživite i prevaziđete uobičajene modele.
Scenario inercijalnog razvoja nije štetan samo za Ukrajinu. Takođe je veoma opasan i na ivici je samoubistva. Ali to je sasvim stvarno i posle pobede. Korumpirani sistem klanova u Ukrajini više puta je demonstrirao primere svoje inventivne vitalnosti i nudio iskušenja kojima mnogi nisu mogli da odole. Ovo mora da se rodi na umu kada dođe vreme posle pobede.
