Ukrajinci žive u ratu punih razmera više od godinu dana i suočavaju se sa raznim poteškoćama, strahovima i gubicima. Jedna od najugroženijih kategorija su deca koja vrlo suptilno osećaju sve što se dešava oko njih, ali u zavisnosti od uzrasta i okolnosti, možda ne znaju kako da se nose sa svojim strepnjama.
Glasovi dece su jedna od organizacija koja pruža besplatnu psihološku pomoć deci i njihovim roditeljima koji su propatili zbog rata. Postoje ogranci organizacije u nekoliko većih gradova Ukrajine, posebno u Kijevu, Lvivu, Ivano-Frankivsku, Černivcima, Kryvyi Rih i Kharkiv.
razgovarali smo sa Polinom Startsevom, psihologom dobrotvorne fondacije Glasovi dece, o poteškoćama sa kojima se deca najčešće suočavaju, kako roditelji mogu da ih podrže i u kom slučaju vredi kontaktirati specijalistu.
***
Vaša fondacija radi sa decom i roditeljima pogođenim ratom. Recite nam, molim vas, sa kakvim se situacijama deca najčešće suočavaju?
Najčešći zahtevi za decu obično se odnose na povećanu uznemirenost, nivo anksioznosti i agresije. Mnogo je pitanja o činjenici da su deca počela više da se svađaju ili da se sukobe sa roditeljima. Ovo se odnosi na mlađu decu i starije. Što se tiče tinejdžera, veća je verovatno da imaju apatična stanja, zaključavaju unutar onoga što im se dešava, i veoma je dobro kada imaju sa kim da to podele, kada pronađu svoju grupu istoumnih ljudi.
Decu uznemiravaju strahovi, opsesivne misli i sećanja na rat. To je slučaj i kod dece i kod odraslih, ali veća je veća verovatno da će deca maštati i ulepšati. Neke stvari nisu tako strašne u stvarnosti kao kada ih krase u mašti. Deca su veoma aktivna, moraju mnogo da se kreću. Kako na grupnim časovima, tako i u pojedinačnom formatu, često se primećuju telesne manifestacije napetosti koja se akumulira u njima.
Tinejdћeri imaju samo-krivicu. Oni se već osećaju odgovornije za svoje živote i maštaju da su odgovorni i za tuđi život. Imaju povećan nivo odgovornosti i mogu sebe da okrive za nešto.
U kom uzrastu treba da počnete da razgovarate sa decom o ratu, i kako to da uradite kako treba?
Neophodno je govoriti direktno i iskreno, ali zavisi od uzrasta deteta, u kom rečima. Ako je dete predškolskog uzrasta, onda bi ovo trebalo da budu neke jednostavne rečenice. Možete objasniti šta je rat, koristeći primer bajke, priče, crtanog filma. Potrebno je objasniti jednostavnim primerom kako bi dete razumelo šta se dešava, kako bi znalo da je opasno, i razume kako da se brine o sebi u ovoj opasnosti.
Najstarijem detetu se može više govoriti. Mnoga deca imaju roditelje u ratu, pa razumeju šta je rat.
Kako dete može da se izdržava ako neko iz porodice služi? Šta raditi u situaciji kada osoba ne dođe u kontakt na određeno vreme?
Da ne obećamo detetu nešto što ne znamo zasigurno. Ako ne postoji veza sa osobom, važno je da budete iskreni i da kažete da trenutno ne možemo da stupimo u kontakt sa tatom, već da nastavimo da održavamo dečiju nadu. Reći da tata brani zemlju, da naglasi pripremu, sigurnost, da ljude koji znaju kako da se zaštite uzmu da služe, da u blizini ima ljude koji ga podržavaju i rade sve što je u njihovoj moći da урe, vrate se kuжi… Delimo odgovornost jer dete ne može da utiče na ono što se tamo dešava.
Ponekad je greška kada rođaci kažu: „Tata je otišao da te zaštiti.“ U ovom slučaju, deca mogu osećati mnogo odgovornosti, a onda i krivicu, ako se nešto desi tati. Dete misli da je tata otišao da je zaštiti.
Mi kažemo da je to izbor pape, da je želeo da ode i brani zemlju, da smatra da je to njegova dužnost, da zna da se bori, da zna šta radi, a pored njega su ljudi koji mogu da ga podrže i zaštite.
Kako naučiti decu da razumeju i kontrolišu svoje emocije?
Postepeno. Ako su deca mala, onda možete da objasnite nekim konkretnim primerima. Što se tiče sopstvenog emocionalnog stanja dece, naučite da pravite razliku između nje. Nazvati strah sa detetom, ako je to strah, tuga – ako je to tuga. Roditelji treba da budu spremni da se ukljuиe i da ne ignoriљu detetovo stanje. „Vidim da ti se nešto dešava, hajde da popričamo o tome.“
Još jedna greška koju roditelji ponekad naprave: misle da ako ne primetite stanje deteta ili ako se ne fokusirate na činjenicu da je dete tužno ili da se plaši nečega, onda će to proći. Ako se fokusiraju na to, onda će ova država biti ojačana. Ovo je greška, jer je važno da dete pomogne, da to nazove nekom rečju. Tada dete rasipa preteranu anksioznost.
Za decu, igre, crtanje, komunikacija sa vršnjacima su dobri lekovi, način da skrenu pažnju, prekidačda obratim pažnju na nešto, da budem u stanju da izrazim osećanja kroz igru ili crtanje. Ako ne znamo kako da pričamo o emocijama sa decom, onda možemo da vajamo o njima od plastelina, crtamo, igramo se.
Kako roditelji mogu da shvate da je detetu potrebna pomoć psihologa? Na šta vredi obratiti pažnju?
Za mene su to sve promene koje su se desile u ponašanju deteta i koje nisu opravdane drugim logičkim faktorima. Moћda ne samo zbog rata. Ako posle stresnog događaja dete ima drugačiji stil ponašanja ili se pojavljuje sa određenim simptomima. Sada mnoga mala deca počinju da ćute, imaju kompulzivne postupke ili su roditelji primetili da je dete počelo da se plaši nečega, da se raspita više o nečemu. Ovo su već određeni markeri na koje možete obratiti pažnju i pitati psihologa o tome.
Rad sa detetom se uvek radi sa roditeljima. Jedino što adolescenti ne moraju uvek direktno da uključe svoje roditelje. Oni sami često rade sasvim dobro, onda je roditeljima potrebna samo saglasnost za rad sa detetom.
U današnje vreme, ne razumeju svi odrasli da je normalno okrenuti se psihologu. Kako objasniti detetu kuda ide da ne bi bilo otpora?
Prvo, ne vodite dete kod psihologa sa motivacijom da nešto nije u redu sa njim i vi idite da to popravite. Pre bi trebalo da postoji takav timski pristup. Roditelji mogu da kažu da im je stalo da dete ima određene strahove, i znaju da sa njima može da se postupa. Imam malu decu na terapiji kojoj moji roditelji to drugačije objašnjavaju. Na primer, da će dete sada imati lekciju govora i da može da kaže sve što mu smeta.
Već privatno objašnjavam detetu čime se više radim, da ljudi dolaze na ovo mesto koji imaju određene poteškoće ili u odnosima sa roditeljima, vršnjacima, ili su zabrinuti zbog nekih strahova i briga. Zajedno odlučujemo kako da se nosimo sa tim kako bi nam život bio bolji. Potrebno je objasniti jednostavnim rečima, a ne reći detetu da je to problem. Moramo da zadržimo pozitivan fokus.
Tokom invazije punih razmera, vidimo mnogo primera kada se deca pridruže volontiranju, prodaju limunadu, prikupe sredstva za Oružane snage Ukrajine, ali ima i dece koja su zaključana sama po sebi ili pokazuju agresiju. Šta raditi u takvim slučajevima?
Pokušajte više da razgovarate sa tom decom koja su bliska, da budu više zainteresovana, da pitaju, uključe se u igre sa drugom decom, da ih odnesete u neke odeljke. Možete govoriti ne samo na temu rata, već i o drugim temama i tako izgraditi poverenje između odrasle osobe i deteta. Obično, kada su deca zatvorena, jednostavno ne znaju kome to mogu da kažu, ko će im biti zaštitnik ili asistent.
Neophodno je iskreno razgovarati sa decom i ne devalvirati ih. Ako dete kaže da je uplašeno, onda nemojte reći da je to besmislica, ne obraćajte pažnju. Roditelji to mogu da kažu iz pozicije podrške, ali ove reči ne odlaћu anksioznost detetu. Neophodno je da se detetu više pridružite u onome što govori, da ga zanima njegov strah.
Što se tiče dece koja su agresivna, ne možemo da zaustavimo to uzbuđenje, ali ono može da se usmeri u konstruktivniji pravac, naučeno zajedno sa decom načine na koje možemo da se naljutimo, kako ne bismo samo nekoga tukli ili povredili. S tim u vezi, pomažu i različite sportske sekcije, kao i časovi sa psihologom, jer deca uče da pričaju o besu i to pokazuju.
Psiholozi često kažu da je za ljude pogođene ratom, posebno raseljenim licima, važno stvoriti bezbedno okruženje. Na koje načine roditelji mogu da daju svojoj deci taj osećaj sigurnosti?
Sigurnost se često stvara osećajem stabilnosti, a to je očuvanje određenog ritma života deteta. Ako je pre potpune invazije dete otišlo u krevet u određeno vreme, onda moramo pokušati da se pridržavamo ovog režima. Ako je dete prisustvovalo nekim odeljcima, pokušajte da ih pronađete na novom mestu ili ih zamenite drugim opcijama. Uključite je u komunikaciju sa drugom decom, gde će se osećati uključenom u društvo.
Takođe, za decu je važno bar neko minimalno planiranje, na primer mesec dana. Za decu koja uče u školi, roditelji često planiraju šta će se desiti, na primer, tokom raspusta. Nema potrebe da obećavate nešto fantastično, ali vredi deliti određene planove i biti zainteresovan za želje deteta.
Kako se nositi sa detetom koje je bilo svedok neprijateljstava?
Roditelji treba da pamte o sebi i svojoj deci ako se desiti bilo kakve promene. To mogu biti radikalno pozitivne promene. Na primer, pre invazije u punom obimu, dete nije želelo da uči u školi, ali se desio stresan događaj i on je počeo dobro da uči, postao je motivisan, odgovoran. Iako najčešće promene smetaju roditeljima na negativan način, deca postaju agresivnija ili je komunikacija sa drugima poremećena. Vredi pogledati promene i, ako je potrebno, postavljati pitanja: psiholog, stručnjak, osoba koja može nešto da posavetuje.
Takođe je važno razgovarati sa detetom, potražiti spozo zajednouspostavio bi život, zajedno izradimo akcioni plan. Držite dete svesno, nemojte ga izolovati od onoga što radi jedan od roditelja. Dete bi trebalo da bude deo plana koji porodica gradi, a možda čak i da donese nešto na ovaj plan.
Ako su roditelj ili porodica umrli od posledica neprijateljstava, kako reći o tome i podržati dete?
Ako je neko od članova porodice umro, onda je definitivno neophodno da se javi. Pitanje je u kom reиima. Malom detetu će biti lakše da to uradi na primeru bajki ili nekih priča, jer mala deca imaju malo mitskog razmišljanja i mitska objašnjenja im ponekad pomažu. Na primer, taj neko nas gleda sa neba. Starijoj deci je potrebno objasniti na realniji način, bez opisivanja kako se to dogodilo ukoliko dete ne postavlja takva pitanja.
Obavezno uključite dete u ritual oproštaja. To, nažalost, nije uvek moguće, jer nisu sva tela vraćena, ili ne mogu biti pronađena. Ali mora da još uvek postoji neki oproštajni ritual. Možeš da odeš u crkvu da sastaviš sveću, moliš se, napišeš oproštajno pismo zajedno. Ne stidite se da pokažete svoje emocije pored deteta. Ne plaču sva deca samo kada saznaju neke loše vesti, postoje deca koja počinju da se ponašaju agresivno – a ovo je takođe normalna reakcija, poricanje onoga što se dogodilo. Reakcije su možda drugačije, ali je roditeljima važno da to prihvate, a reči čak mogu biti i suvišne, ali prisustvo i zagrljaji su važni.
Ako su roditelji umrli, a dete ostaje sa rođakom ili starateljem koji mu nije blizak. Kako izgraditi poverenje između odrasle osobe i deteta u budućnosti?
Иesto preko psihologa. Ovo je trenutak kada dete živi u žalosti, a ovaj proces može biti dugo trajan, dete može da oseti i otpor i srodstvo. Da bi ovaj proces bio što pažljiviji za dete, jer rođaci doživljavaju tugu, bolje je konsultovati specijalistu.
Neophodno je stvoriti bezbedno okruženje za dete i biti strpljiv. Deca neće biti sa drugim ljudima isto kao sa svojim roditeljima, pa je neophodno biti strpljiv i prihvatiti različite manifestacije ponašanja deteta koje mogu nastati.
Da bi roditelji pomogli svojoj deci, oni sami moraju da budu u resursu…
Ovo je princip maske sa kiseonikom. Stalno objašnjavamo roditeljima: ako ne vodite računa o sebi, prvo, deca neće videti nijedan primer kako možete da vodite računa o sebi. Drugo, neće biti snage da se pomogne vašem detetu, a to može da pogorša situaciju. Ovo je takva motivacija da dođu u roditeljske grupe (koje deluju u Fondaciji Glasovi dece – ed.), psihoedukcija se javlja i istovremeno, to jest, roditelji uče koje stvari da nazovu kojim rečima, kako da razgovaraju sa decom, kako da se nose sa sopstvenim iskustvima. Roditelji takođe razmenjuju informacije jedni sa drugima, podržavaju jedni druge.
Želim da formulišem takvu poruku da je rad sa psihologom o radu sa zdravim ljudima sa kojima je sve u redu. Ovo pomaže da se poboljša kvalitet života. Ponekad, kada doživimo stresne događaje, naša svest se sužava i nemamo pristup da uradimo nešto drugačije za sebe. U takvim trenucima biće prikladno konsultovati specijalistu. Ponekad čak i samo pogled na život ili situaciju spolja ili neke specifične preporuke šta da se radi mogu da ubrzaju adaptaciju osobe na mesto gde sada živi, da pomognu da se prežive neka unutrašnja stanja. Onda će postojati mesto gde će osoba osetiti nešto drugo osim tuge, besa, straha. Pristup radosti se malo otvara.
***
Ako vaše dete ima određene strahove ili anksioznosti koje su povezane sa ratom, ili biste vi sami želeli da razgovarate sa psihologom, možete pozvati vruću liniju Fondacije Glasovi dece (0800 210 106). Više informacija o granama organizacije dostupno je na Lokacije.
Postoje razni projekti psihološke podrške u Ukrajini, posebno, možete se obratiti i vrućoj liniji Nacionalne psihološke asocijacije (0-800-100-102).
