Naša heroina – Gospodja Meloni
Zašto debata o pregovorima sa Rusijom nema nikakvog smisla
Ove nedelje, Ukrajinci su relativno neočekivano otkrili da postoji strastveni, dosledni i mudri branilac Ukrajine na najvišim nivoima evropske politike. Preciznije, branilac, jer govorimo o premijeru Italije Džordžu Malounu. Zašto neočekivano, jer smo se do skoro iskreno, plašili njenog dolaska na vlast.
Podsetite se da je gospodja Meloni preuzela mesto premijera 22. oktobra 2022. godine. Mesec dana ranije, koalicija desnog centra, koju su činile tri stranke – braća Italija (na čelu sa Malonijem), Liga (na čelu sa bivšim ministrom unutrašnjih poslova Mateom Salvinijem) Napred, Italija (na čelu sa Silviom Berluskonijem) – pobedila je na izborima u gornjem domu parlamenta. Tako je Džordž Maloni, kao lider većine, postao prva žena u istoriji zemlje koja je predvodila vladu.
Mi, Ukrajinci, u to vreme još nismo prestali da lamentiramo nad prethodnim premijerom – Mariom Draghijem. Pokazao se prilično povoljnim po Ukrajinu, pod njegovim vođstvom Italija je prestala da predstavlja problem u uvođenju antiruskih sankcija, naprotiv, pretvorila se u žestokog pristalicu kažnjavanja ruskog agresora. Draghi je uspeo da ubedi političare u potrebu da pruže vojnu pomoć Ukrajini, i što više to bolje.
I љta smo onda znali o Dћordћu Malounu? Praktiиno niљta. Uprkos tome, uspeli su da se upoznaju sa dva njena druga koaliciona partnera. Desničarski populista Mateo Salvini veličao je Moskvu, više puta posetio Kremlj, slikao se na Crvenom trgu, obučen u majicu sa Putinovim portretom. Postoje velike sumnje da su ga ruske vlasti finansijski hranile. I da je Salvini bio taj koji je organizovao svrgavanje Draghijeve vlade po naиin Kremlja.
Sa Berluskoni, generalno, sve je jasno. Stari korumpirani zvaničnik i libertina, Putinov prijatelj. Više puta je dolazio u Moskvu, dozvoljavao sebi da bude korumpiran ruskim luksuzom – lovom, poslasticama, divljenjem, odmaralištima itd. A u skorije vreme, to jest na vrhuncu rusko-ukrajinskog rata, Putin i Berluskoni su razmenili poklone: italijanski Rus je kutija vina, a onaj kao Alaverds je kutija votke. I poželeli su jedno drugom uspeh.
Na kraju svega, već znamo da su mnoge krajnje desničarske stranke u Evropi proruske. Nekoga „hrani Kremlj“, neko je samo koristan idiot. Pošto je partija „Braća Italije“ krajnje desničarska, logično je da smo mi i ona bili priori rangirani kao pro-Kremlj. I u skladu sa tim, za gospodina Melonija – za „Putinove prijatelje“…
Međutim, vrlo brzo smo shvatili da smo duboko pogrešili. Novi premijer ne samo da je nastavio linije koje je pokrenuo Draghi kako bi se suprotstavio Rusiji i vojnoj podršci Ukrajini, već ih je i značajno ojačao. Da joj nije bilo tako lako, naučili smo iz svežeg Video zapis deo sednice Predstavničkog doma Italijanskog kongresa, na kojoj je bilo reči o pitanju rusko-ukrajinskog rata i vojne pomoći Ukrajini. Džordž Maloni kao lavica požurio je da brani Ukrajinu. To su zaista bile one čuvene italijanske strasti, izražene artikulacijom i gestovima. Istovremeno, izuzetno organski je kombinovala emotivnost sa rezonovanja, tako jasno postavljenim akcentima da se ovaj relativno kratak govor može smatrati primerom kulture debate.
Mislim da ne bi bio greh citirati ovaj fragment iz parlamentarne debate. Počelo je činjenicom da je zamenica iz levičarskog „Pokreta 5 zvezdica“ Eliza Skutela rekla: „Stanite i započnite diplomatski put sa nama. Postoje lobiji za oružje za vas, postoje građani i njihovi interesi za nas.“ A evo šta joj je Meloni odgovorila:
„Gрa Scutella nam kaћe da prestanemo. Mislim da ovo treba da se kaže Putinu, draga… Nazovimo ašov. Ako stanemo, odobrićemo invaziju na Ukrajinu. Nisam toliko licemeran da bih prikrio reč „invazija“ rečju „mir“. Stoga smatram da ne bi trebalo da odobravamo invaziju na Ukrajinu. To ne znaиi da ne treba da radimo na mirovnom planu. Ali, da li mislite da, da bi započela pregovore, Rusija mora da zaustavi neprijateljstva i povuče trupe sa teritorije Ukrajine? Da li mislite da granice Ukrajine treba preispitati? Da li mislite da Moskva treba da da teritorije koje zauzima, na kojima je održala „referendum o samoopredeljenju“, ili ne? Voleo bih da čujem odgovor ako smo ozbiljni u pogledu mira. Inaиe, zar nije niљta drugo? kao propaganda na račun suverene nacije, slobodnog naroda, i međunarodnog prava, i to je neodgovorno!“.
Zar nije brilijantno? Posle tako zapaljive predstave, sinjor Meloni je, naravno, postao naša heroina.
Mada problem i dalje ostaje. Problem sa onim zapadnim političarima koji veruju u mogućnost dijaloga sa Putinom, u šansi za salunahraniti vojni sukob diplomatskim sredstvima. Ne govorim o korisnim idiotima ili još više onima koji su trenutno na „mamac Kremlja“. Govorimo o uglednim političarima, intelektualcima, umetnicima, koji misle da diplomatski put nije samo sasvim stvaran, već jedini mogući. Na primer, predstavnici austrijskog rukovodstva, estonski konzervativci, Trampov deo američke Republikanske partije, Jirgen Habermas i drugi nemački intelektualci koji periodično pišu pisma saveznoj vladi tražeći da se zaustavi vojna pomoć Ukrajini i započne dijalog sa Moskvom, itd.
Nastavljajući mišljenje Džordžija Malonija, želim da uverim sve te „pacifiste“ da put pregovora sa Moskvom ne vodi nikuda. Kao što je Stepan Bandera jednom tvrdio: „Ne postoji zajednički jezik sa m-lamy.“ Ali ovde nije samo pitanje nespremnosti Ukrajinaca da naprave ustupke agresoru. I иinjenica da je kompromis nemoguж u principu. Zaљto? Zato što je sama Rusija dovela sebe u ćorsokak, ne samo legitimišući aneksiju nekoliko regiona Ukrajine, već je i u svoj ustav koji dugo pati, unela tu aneksiju.
Politikolog nemačkog Kremlja Andreas Umland je to vrlo s pravom rekao na ovu temu:
„Vladimira Putina i Vladimira Zelenskog kao predsednike svojih država, pored toga, njihovi narodi smatraju „garantima“ svojih ustava i dužni su da ih ispoštuju. Čak i ako bi neko od njih ili oboje želeli da zaključe neku vrstu teritorijalnog kompromisa, osnovni zakoni njihove dve države izričito im zabranjuju da to urade. To znači da jedan ili oba ustava moraju da se izmene pre bilo kakvih suštinskih mirovnih pregovora. Međutim, to će zahtevati značajnu većinu glasova u relevantnom parlamentu. To je u najmanju ruku teško u slučaju Putinove Rusije i nerealno u slučaju Ukrajine“.
O čemu razgovarati sa Moskvom, ako su tamo ukrajinske zemlje već jasno prepoznate kao „prvobitno ruske“ i čak legitimisane to priznanje na svim nivoima. Ruski centar za kartografiju već je u punom zamahu pečatiranje mapa Ruske Federacije, gde teritorija Rusije stiže ne samo do ukrajinskih teritorija koje još nisu pod kontrolom Kijeva, ne samo tamo gde su okupirane teritorije, već i one na koje stopalo ruskog okupatora nikada nije zakoračilo (i neće da zakorači). Na primer, grad Zaporožje, ceo region Zaporožja i Kersona, na kraju krajeva, ceo Donbas.
Pa, ako je sve jasno sa ruskim imperijalistima, ovde je, kako kažu, slučaj težak, onda je sa zapadnim adekvatnostima ideja „ukrajinske zemlje u zamenu za mir“ situacija čudna. U smislu da se ne vide očigledne stvari. Da, možda je Oto fon Bizmark greškom zaslužan za izgovaranje „sporazuma sa Rusijom koji nisu vredni papira na kojem su napisani“. Moћda. Međutim, istorija je više puta dokazala da je to tako.
