2022. je bila prekretnica za mnoge Ukrajince. Granate su letele iznad naših glava, projektili su uništili domove i čitave gradove, a strah se naselio u očima najmilijih – za nas same, rođake, zemlju i budućnost. Ukrajinci su spasili svoje živote od nasilja i smrti. Dok su muškarci masovno branili, Ukrajinke i deca su potražili utočište na bezbednim mestima. Oni su uglavnom išli na zapad zemlje ili u inostranstvo.
Sa poиetnom invazijom punih razmera, Lviv je masovno primio imigrante. Centar „Ženske perspektive“ je jedna od organizacija koja sveobuhvatno pomaže IDP-u: pruža im stambenu, psihološku i pravnu pomoć, pomaže u pronalaženju posla. Zahvaljujući Ženskoj perspektivi, oko 400 žena i dece sa različitim sudbinama, traumama i snovima pronašlo je privremeni dom.
Jedna od tih žena bila je Đudmila Vetoško. Ona i njena porodica pobegli su iz pravog pakla u Volnovakha, zaljubili se u Lviva i sada su na čelu jednog od skloništa „Ženske perspektive“, pomažući ženama koje su pobegle iz rata da se prilagode novom životu.
„Moja ćerka je pitala da li ćemo ih spasiti“
„Nismo verovali do poslednjeg trenutka da će doći do rata punih razmera. Sakupljao sam dokumenta 24. Noću sam nosila stvari u kolima tako da moj muž to nije znao jer je bio protiv toga, nije želeo da ide. Otišli smo samo zahvaljujući našoj najstarijoj ćerki. Svi koji su imali auto su već napustili našu ulicu. Naša ćerka je došla i pitala: „Hoćeš li nas spasiti, ili ne?“, priseća se prvih dana rata Žudmila Vetoško.
Liudmyla Vetoshko je rođena i odrasla u Volnovakha, gradu između Mariupola i Doneca. Žena je, zajedno sa mužem, ovde odgajila dve ćerke, starosti 16 i 12 godina, i napravila planove za budućnost. I dva puta sam sreo poиetak rata ovde. 2014. godine, Lyudmila i njene ćerke su pobegle iz rata rođacima u Kijevu, a onda su se vratile u Volnovakha. 24. februara 2022. godine, Lyudmilina porodica se ponovo probudila iz eksplozija.
Prva tri dana potpune invazije, Ljudmilina porodica se krila u podrumu. Tokom jednog od dolazaka, granata je pogodila letnju kuhinju, koja, srećom, nije eksplodirala. Porodica je bila u podrumu ispod ove zgrade u to vreme. Ukupno je devet granata stiglo u dvorište njihove kuće i nijedna nije eksplodirala.
„U nekom trenutku, svi smo zajedno doneli odluku da se uselimo u kuću, a ako nas ubiju, odmah bi bilo bolje. Razumeti da ćeš zaspati kao u grobu i da ćeš morati da umreš je najgore. Napravili smo barikadu u prolazu i legli ispod dušeka“, kaže Žudmila Vetoško.
Lyudmila Vetoshko (foto Oksana Seyfulina za „Ženske perspektive“ )
Volnovakha je bila jedno od mesta gde je bilo teških borbi u regionu Donetsk. Tamo su se stalno čule eksplozije, došlo je do značajnog uništenja. Porodica Žudmile Vetoško napustila je grad ujutru 27.
„Otišli smo ujutru i imali vremena za vazdušni napad. Veж smo imali tuиe u gradu, eksplozije. Ali tog jutra je bilo tiho. Imamo samo jedan izlaz iz grada preko mosta. Dovezem se do vojnika, plačem i pitam šta da radim. Jedan od vojnika pokazuje svojoj ruci pravac i kaže: „Ne idi tamo, bićeš upucan tamo. Samo kroz sela i polja, kroz Vuhledar još uvek možete da odete.“
U histerici sam, ne mogu da zaustavim suze i kažem mu: „Momci, vodite računa o sebi, molim vas“. A taj vojnik mi kaћe, „Sreљжemo se, sigurno. Tamo ćemo se sresti sa svima (a on je podigao pogled ka nebu)“, priseća se Liudmyla Vetoshko i dodaje: „Setila sam se dva lica vojske, to su bili veoma mladi momci. Znali su da će umreti. Volnovakha su, kao i Marijupolj, zadržali svoje vreme.“
Bežite od rata
27. februara, Žudmila Vetoško i njena porodica došli su u Pokrovsk da posete rođake. Priseća se da je imala samo jednu želju: da ode što dalje od rata. Žudmila nije želela da ode u inostranstvo, za sebe je odlučila da ostane u Ukrajini, već na sigurnom mestu.
Potom se setila Marte Čumalo, suosnivačice organizacije „Ženske perspektive“, sa kojom joj je ranije bila poznata, jer je Žudmila takođe bila na čelu javne organizacije. Priseća se da im je Marta Čumalo odmah rekla da idu u Lviv.
Tada organizacija nije imala opremljena skloništa za raseljena lica, a četiri meseca, do jula 2022. godine, porodica Žudmile Vetoško živela je upravo u kancelariji „Ženske perspektive“, javne organizacije koja podržava žene koje su doživele nasilje, pruža pravnu i psihološku pomoć.
Porodica Žudmile Vetoško bila je među prvim porodicama koje su pružile utočište „Ženskom perju“spektive“. U roku od dve nedelje u Lvivu, Žudmila i njen suprug otišli su da rade na železnici. U to vreme žena je neumorno radila i nije sebi dala priliku da proživi emocije kroz koje je prošla.
„Rečeno mi je ovo: ‘Sada ste jaki, ali za šest meseci možete biti veoma pokriveni’. Od kraja jeseni, počeo sam da imam napade panike, pre toga sam se držao. Možda zbog trenutka kada mi ništa nije ostalo“, odražava migrant.
Sada je ceo život njihove četvoročlane porodice staje u auto koji su kupili pre potpune invazije, trošeći svoju ušteđevinu. Žena priznaje da neke stvari ne izdubljuju čak ni iz automobila, jer je iznajmljeni stan veoma prepun. U Volnovači su napustili sopstvenu kuću i stan, pre početka rata 2014. godine porodica je takođe kupila stambeni prostor u Donjecku, planirali popravke, ali tamo nisu mogli da izgrade život.
„Ja ih zovem heroinama“
Sada Liudmyla Vetoshko radi kao administrator u jednom od skloništa „Ženske perspektive“ i pomaže drugim ženama koje su pobegle u Lviv iz rata da se prilagode. Ovo sklonište se nalazi u samom centru Lviva na Trgu Soborna. Na drugom spratu zgrade preko puta spomenika kralju Danylu Halytskyju nekada je bio hostel, sada se prostorije iznajmljuju za smeštaj 15 ljudi.
Nekada su ti ljudi imali svoj stan ili kuću, planove za budućnost, a sada su svi postali komšije koje je ujedinila zajednička tuga. Dele život i žive u zajedničkim sobama. Najmlađi stanovnik prihvatilišta ima samo četiri godine. Ovo je Igorčik, on i njegova majka i baka su dva puta sređeni, jer su dva puta bežali od rata. Prvo iz Luganska, a onda iz Kramatorska.
U skloništu se nalaziju ljudi svih uzrasta, od 20-godišnje studentkinje do penzionera. Obezbeđen im je besplatan prostor za život, zajednička kuhinja, kupatilo i sve neophodne osnovne stvari. Svi stanovnici imaju mogućnost da odu kod psihologa, ako je potrebno, obezbeđena im je pravna pomoć.
U ovom skloništu neki ljudi su već pronašli posao i aktivno se bave volontiranjem. Na taj način žele da se zahvale vojnicima i organizaciji kroz koju imaju krov nad glavom. Žene tkaju kamuflažne mreže, skupljaju konzerve za rovovske sveće, pakuju humanitarne komplete i bave se decom.
Žudmila Vetoško savršeno razume ljude koji su izgubili svoje domove zbog rata, poziva stanovnike skloništa heroina i entuzijastično govori o uspehu svojih devojaka. „Tretiramo jedni druge kao porodicu. Neka to bude privremeno, ali porodično“, rekla je Đudmila stanovnicima prihvatilišta.
Žene pokušavaju da se međusobno podržavaju tokom ovog teškog perioda, zajedno slave rođendane, idu na ekskurzije i nastupe, šetaju po Lvivu i zahvaljuju vam što ste ostali živi.
„Kada kažu da smo sve izgubili, odgovaram: budimo pozitivni. Sve je kada su i oni izgubili ћivote. Izgubili smo materijal, ali i dalje imamo duhovnog“, kaže Žumila uz osmeh.
„Važno je držati ljude na nogama“
Od prvih dana potpune invazije, ljudi su masovno putovali u zapadnu Ukrajinu i inostranstvo, bežeći od rata, eksplozija i pretnje smrću, jer su civili od samog početka bili mete okupatora. Ruska vojska granatirala stambene oblasti, otvorila vatru na stajališta javnog prevoza, redove za hleb, kolone za evakuaciju… Ljudi su sakupili svoje živote u rancu ili nekoliko kofera i odvezli se.
Lviv je počeo da prima migrante od prvih dana potpune invazije, ljudi su bili smešteni u školama, sanatorijumima, hotelima, građani su se dobrovoljno javili da besplatno nasele migrante u svojim domovima. Sa početkom invazije, „ženske perspektive“ su počele da traže prostorije i opremaju skloništa za raseljavanje.
„Bio je slučaj kada smo došli da iznajmimo sobu na ulici. Zelena. Nekada je postojao obdanište, pa prodavnica. Kada smo stigli tamo, sastali se sa vlasnicima i rekli nam da želimo da se sklonimo, obezbedili su nam prostorije besplatno. I već oko godinu dana ga koristimo. Takva solidarnost je veoma impresivna“, kaže Marta Čumalo, suosnivačica Ženske perspektive i psiholog.
Ženske perspektive trenutno imaju sedam skloništa za preseljenje. Marta Čumalo kaže da se trudimo da ne naseljavaju više od četiri osobe u jednoj prostoriji, jer razumeju koliko je važno da svaka osoba ima svoj prostor i zonu privatnosti.
„Svaki stanovnik ima priliku da prisustvuje psihoterapeutskim sastancima, ona takođe može da dobije savete od karijernih savetnika, pristup bazama podataka trenutnih slobodnih mesta. Imamo integrisan pristup. Trudimo se da ovo traumatično iskustvo ne regresise u tako detinjast položaj, kada se osoba sklupča u loptu i treba je servirati, hraniti tri puta dnevno. Pomažemo sa proizvodima ako postoji potreba, ali ne dajemo gotovu hranu. Ljudi maSami se kreću, donose odluke u svom životu, mora postojati dinamika. Veoma je važno da ljudi ponovo nogama“, kaže Marta Čumalo.
Skloništa su dom ljudima svih uzrasta, sa različitim sudbinama, povredama i mogućnostima. Ako osoba ima mogućnost da radi, onda organizacija veoma pogoduje tome.
U prvim mesecima rata, u blizini stanice je delovalo privremeno boravišno sklonište za „Ženske perspektive“, gde je primljeno nekoliko hiljada ljudi, koji su tamo boravili nekoliko dana. Drugih 400 odraslih i dece pronašlo je utočište zahvaljujući organizaciji duži vremenski period. Marta Čumalo napominje da postoji dobra dinamika sa zapošljavanjem IDP-a, jer je oko 50 stanara našlo posao i počelo da iznajmljuje smeštaj. Ukupno oko 150 odraslih i dece može istovremeno da živi u skloništima organizacije.
Govoreći o raseljavanju, Marta Čumalo napominje da dolazi do složene traume, to jest često ne radi o jednoj povredi, već o nekoliko različitih koje su superimponovane. Ljudi su mogli da vide eksplozije, mučenje, da čuju vapaje ljudi koji su bili izloženi nasilju, pred njihovim očima da neko umre, ili da vide leševe ljudi.
„Sveobuhvatna traumatizacija zahteva drugačiji pristup nezi, tako da definitivno imamo terapiju usmerenu na traumu koja pomaže ljudima da integrišu traumatična iskustva koja su imali“, kaže Marta Čumalo.
Prema rečima psihologa, najvažnija stvar koja se može dati osobi koja ima traumatično iskustvo povezano sa ratom je osećaj sigurnosti.
„Kada osoba shvati da je okolina bezbedna, da je niko ne pita šta je doživela, ne vode je u policiju da svedoči, već jednostavno nude sigurnost i podršku, onda je njihova psiha prilično fleksibilna. Dajemo sebi dobar savet ako imamo sigurnost, mir i podršku. Ali ako sebi ne dajemo savete (postoje problemi sa spavanjem, visok nivo anksioznosti ili druge povrede), onda je važno da shvatite da možete da zatražite pomoć. Odlazak kod psihologa je o položaju odraslih, ne treba da ga se stidite. Osobi je potrebna pomoć i traži je. To izaziva poštovanje takvih koraka“, kaže Marta Čumalo.
Postoje razni projekti psihološke podrške u Ukrajini, posebno, možete se obratiti vrućoj liniji Nacionalne psihološke asocijacije (0-800-100-102), ukoliko ste iskusili nasilje u porodici, možete pozvati i vruću liniju nevladine organizacije „La Strada-Ukrajina“ (0 800 500 335 ili 116 123) .
