Da bi poslao stotine hiljada Rusa u agresivni veliki rat protiv Ukrajine i vodio ga više od godinu dana, Kremlj ne mora da uloži značajne ideološke ili intelektualne napore. Ispostavilo se da su primitivni mitovi o zbirci „ruskih zemlju“ i borbi protiv izmišljenih nacista sasvim dovoljni da se oslobode i nastave najveći krvavi sukob u XXI veku.
U svetskoj istoriji bilo je raznih osvajača. Imperije su se pojavile, rasle, širile svoje uticaje, osvajale nove teritorije i narode. A onda su odbili, raspali se i zauvek nestali. Međutim, da bi se društvo određene zemlje uverilo u potrebu napada na svoje susede, bilo je neophodno ne samo čisto praktično, već bar neka ideološka opravdanja. Teritorijalna ekspanzija, čak i u drevnim vremenima, bila je zasnovana na određenim mitovima. O specijalnoj misiji, o blagoslovima bogova, o potrebi širenja svetlosti civilizacije ili religije na zemlje nastanjene varvarima. Naravno, ni niko nije poništio ekonomske prednosti osvajanja novih teritorija.
Vrlo često su države koje su krenule putem osvajanja bile na mnogo višem nivou društvenog razvoja u odnosu na osvojene nacionalnosti, plemena i etničke grupe. To je u velikoj meri pojednostavilo stvar za one koji su odlučili da se geografski prošire. A same imperije su, uprkos svojoj agresivnoj prirodi, donele civilizaciju, pisanje, kulturu, nove tehnologije, bolju medicinu i infrastrukturu, i naprednije socijalne institucije u nove zemlje. Napredak je često išao zajedno sa armijama rimskih legionara, konkvistadora, kolonijalnih ekspedicija vremena Velikih geografskih otkrića i Novog doba. Napoleonska osvajanja u Evropi, zajedno sa fizičkim uništenjem, takođe su dala podsticaj uništenju ostataka starog feudalnog sistema. Takva je okrutna stvarnost. Među istoričarima, javnim ličnostima i naučnicima još uvek postoje sporovi oko uloge evropskih kolonijalnih imperija u sudbini plemena Afrike i Amerike. Ne postoji konsenzus.
Pojava civilnog društva, pojava novih državnih institucija, univerzalna sufarnost direktno su uticali na ideološku komponentu opravdanja imperijalne politike. A da bi ubedile naciju u potrebu vojne agresije, vlasti su morale mnogo više da rade sa javnim mnjenjem. Niko nije želeo da izgleda kao potpuni agresor. Zbog toga su društva pokušala da ubede da napad na drugu državu zapravo nije napad, već odbrana. Jednostavno nije bilo drugog izbora nego da se oslobodi rat ili odgovori na provokaciju. Prvi svetski rat je bio rat između država koje su težile sopstvenim agresivnim namerama, ali ih nisu oglašavala previše iskreno. Jer evropska društva tog vremena više nisu mogla sasvim da prihvate imperijalističke ambicije svoje moći.
Da bi se oslobodio Drugi svetski rat, Hitleru nije bilo dovoljno da igra na istorijske slike Nemaca zbog nepravednih, po njihovom mišljenju, uslova Versajovog mirovnog sporazuma iz 1919. Za veliki rat osvajanja, svetskoj skali je nedostajala jednostavna želja da ujedini sve Nemce kao deo Trećeg rajha. Da bi Vermaht postao sredstvo za osvajanje životnog prostora, da bi opravdao agresiju i pravo na tu agresiju, bila je potrebna ideologija. I nacisti su ga stvorili, ponudili biračkom telu, a onda ga prilično uspešno podelili širokom stratu nemačkog društva. Da bi se nemačka nacija pripremila za rat za svetsku dominaciju i širenje granica Trećeg rajha, bile su bile bile su bile godine masovne propagande i ideološke obrade. Magnetna oratorska harizma nacističkih lidera, stadiona i trgova prepuna je gomile ljudi koji bacaju ruke u nacistički pozdrav. Mukotrpan sistematski rad u svim segmentima stanovništva na širenju i uspostavljanju kriminalno agresivne ideologije.
Moderna Rusija nam pokazuje još jedan primer. Da bi stotine hiljada Rusa bacilo u agresivnu avanturu, Kremlj nije imao potrebu da smisli posebnu jedinstvenu ideologiju. Putinova zla harizma i njegove oratorske sposobnosti su predaleko od Hitlera. Propagandisti poput Solovjova, Kiseleva i Skabeeva su odvratni. Ali u smislu veštine i ubedljivosti, oni očigledno ne dopiru do Gebelsa. Državni službenici i državni službenici, koji su povremeno oterani da demonstriraju masovnu ljubav prema diktatoru Kremlja i njegovom kursu, ne mogu se porediti sa velikim masama Trećeg rajha. Ali iz nekog razloga, sve to ne sprečava Ruse da vode agresivni rat, čine zločine i sprovode dela genocida nad ukrajinskom nacijom. Možda zato što je to deo njihovog mentaliteta, formiranog tokom vekova.
Putin treba samo da ispriča istorijsku basnu o „ikoničnim ruskim zemli“, da se žali na podmukli Zapad, koji želi da uništi „majku-Rusiju“ – a milioni Rusa su spremni da ubiju i umru u ime zabluda njihovog lidera. Kritičko razmišljanje ne funkcioniše ovde. Dugogodišnji instinkti funkcionišu. Teško je naći Su na planetiprivremenu naciju čiji je vođa tako lako mogao da pošalje svoje građane na smrt i ubistvo držeći jednočasovno pseudo-istorijsko predavanje. Granice različitih zemalja u celom periodu postojanja pretrpele su značajne promene. Međutim, sada mali broj ljudi, sa izuzetkom Rusa, želi da prekroji političku mapu i oživi davno mrtve imperije. Ili da iznoše teritorijalne pretenzije na osnovu toga da su nekada određene teritorije bile deo sfere uticaja.
Rusi XXI veka se ne razlikuju mnogo od varvara koji su izveli grabljive napade na Rimsko carstvo, ili od hordi Mongol-Tatara, koji su opustošili mnoge gradove u Aziji i Evropi, pretvarajući neke procvetale srednjovekovne gradove u ruševine. Za varvarska plemena Huna, Gota i Vandala ili kasnije za Mongol-Tatare, nije bilo neophodno da smisle bilo kakav komplikovan koncept kako bi opravdali svoju želju za uništenjem i pljačkom. Nisu nosili iluziju o visokoj civilizacijskim misijama. Oni nikada nisu povezali sopstvene agresivne kampanje sa potrebom da privuku osvojene nacionalnosti novim saznanjima i izvorima istine. Varvari su to jednostavno uradili jer su imali takva unutrašnja ubeđenja. Hteli su da osvoje razvijenije zemlje, opljačkaju bogate gradove. U principu, voleli su da puše, ubijaju, pljačkaju, siluju. Naročito ako žrtva napada nije mogla da da odgovarajući odliv. Bila je slaba i bespomoжna. Ako se desilo suprotno, varvari su često bežali.
Mržnja Rusa prema Ukrajini i kolektivnom Zapadu je uglavnom iracionalna. Duboko i podsvesno, negovano specifičnostima formiranja moskovske državnosti tokom vekova. Na neki način podseća na mržnju varvara prema civilizaciji. Pokušaj da „razume Rusiju“, da objasni svoje postupke zdravim razumom i logikom sa stanovišta vrednosti i principa XXI veka je potpuno beskoristan. To bi trebalo da imaju u vidu svi međunarodni igrači i političari koji nastoje da uspostave dijalog sa Moskvom, iz nekog razloga smatrajući ga delom civilizovanog sveta.
