Surogat istorije je dugo i pouzdano zamenio politiku, i to je strateški problem našeg vremena. Nemoguće je postojati ovde i sada, praviti planove za budućnost, kada su svi kognitivni resursi okupirani izmišljenom prošlošću.
Odvojena manifestacija ovog problema može se smatrati pokušajima da se realnost svede na jedan od popularnih istorijskih primera – sa unapred pripremljenim nizom zaključaka. Već u ovoj fazi je jasno da govorimo o surogat analizi, štaviše, obično su ti zaključci zapravo uzrok svih ovih kognitivnih operacija.
Poseban slučaj je periodično poređenje trenutne situacije u Ukrajini i situacije u Finskoj 1939-1940. Takvo poređenje dobro ilustruje gore pomenuti problem: umesto analize trenutne situacije, nudi nam se vizija prošle situacije. Pored toga, ova vizija je daleko od profesionalne. Međutim, čak i ako je ispunila standarde akademske istorije u većoj meri, i dalje se radi o dve različite situacije koje se odvijaju u različitim kontekstima.
Da bi se ispravno uporedila prošlost i sadašnjost, neophodno je prvo imati dobru predstavu o obe realnosti, to jest umesto jedne analize napraviti tri: 1) analizirati Zimski rat 1939-1940 i njegov istorijski kontekst; 2) analizira veliku invaziju Ruske Federacije u Ukrajini 2022; 3) napravite poređenje. Tri analitičke operacije – umesto jedne. U suprotnom, jednostavno ćemo smanjiti jednu fantaziju na drugu, što se obično dešava. Prvo svoje ideje o stvarnosti prenosimo u prošlost, a zatim sa sopstvenim idejama o stvarnosti i upoređujemo… I doљli smo do igumanija postavljenih zakljuиaka.
U slučaju navedenog poređenja, nude nam se sledeći zaključci: teritorijalni ustupci agresoru mogu biti ključ dugog i trajnog mira. Prema ovim zaključcima, slika prošlosti se prilagođava.
Jedini problem je što prošlost nije moderna politika bačena unazad, ona je postojala pre nego što smo počeli da je zamišljamo. Fantazije o Finskoj 1939-1940 u ovoj veni se lome prilično lako:
1. Pre početka Zimskog rata, Finska se pridržavala politike neutralnosti, nije želela da ide ni u savez sa SSSR-om ni u savez sa Nemačkom. SSSR je bio taj koji je izvršio pritisak na Finsku da je primora da naruši svoju neutralnost u vidu vojne saradnje sa njom i obezbeđivanja teritorije za vojne baze. SSSR nije odgovarao početnom neutralnom i tampon statusu Finske.
2. Finska je u Tajnom protokolu Pakta Molotov-Ribentrop zabeležena kao zona interesa SSSR-a. Sve druge zemlje i teritorije obeležene na ovaj način postale su deo SSSR-a kao rezultat ultimatuma sa njene strane (uz pojašnjenja kasnijeg sporazuma o prijateljstvu i granici). Baltičke države, koje su se posebno složile sa uslovima ultimatuma, dale su dozvolu za prolazak sovjetskih trupa i lokaciju vojnih baza na sopstvenoj teritoriji, na kraju su izgubile sopstvenu nezavisnost. Provokacija na finskoj granici (takozvani mainil incident) i sovjetski ultimatum Finskoj odigrali su se posle (!) potpisivanja Pakta.
3. Dan posle objave rata, na sovjetskoj teritoriji stvorena je marionetska vlada Finske Demokratske Republike. Zašto bi se stvorio da je svrha rata samo teritorijalni ustupci retoričko pitanje. Pored toga, ostaje pitanje koliko je zapravo potrebno da se organizuje takva vlada. Sa tadašnjim razvojem komunikacije i komunikacije, ni nekoliko sati ni dana. Istovremeno, na osnovu jedinica Crvene armije, počelo je formiranje oružanih snaga marionetske države.
4. U nastojanju da očuva mir, finska vlada je pristala na brojne teritorijalne ustupke i nastavak pregovora. Ovo nije zaustavilo rat. Podsećam da je ispunjenje uslova sovjetskih ultimatuma u potpunosti dovelo do gubitka nezavisnosti tri baltičke zemlje, tako da možemo reći da je finska vlada bila spremna na maksimalne ustupke koji ne bi značili gubitak državnosti. To je na kraju okončalo rat, iako možda ne bi ni počelo, jer je Finska pokazala spremnost za takve ustupke pre početka invazije.
Ako je rat počeo uprkos činjenici (!) da je finska strana spremna da ispuni brojne sovjetske zahteve (koje je na kraju ispunila), onda razlog za početak rata treba tražiti negde drugde – a ne u nespremnosti da se naprave ustupci. Ako je Finska od početka održavala strogu neutralnost, onda takođe ne možemo smatrati neutralnost uslovom koji garantuje mir. U skladu sa tim, stvaranje prvo marionetska vlada FDR-a, a po završetku rata, KFRSR (Karelo-Finska Sovjetska Socijalistička Republika) bačena je na dokaze o želji da se zapleni sva Finska. Da ne spominjem uključivanje Finske u „zonu interesa“ SSSR-a u tajni protokol Molotovljevo-ribentropskog pakta.
5. I ta želja je ostala nezadovoljna upravo zbog očajnog i izuzetno uspešnogotpor Finca, kao i zbog, doduše ograničenog, ali snabdevanja oružjem iz Engleske i Francuske (koji su i sami u to vreme bili u ratu sa Nemačkom). Pre svega, govorimo o avionima koji su donekle nadoknadili sovjetsku vazdušnu superiornost.
6. Sam SSSR u to vreme nije mogao sebi da priušti dugoročni rat iz raznih razloga. U idejama sovjetskog rukovodstva, sledeći svetski rat je trebalo da bude sličan prethodnom: Šancev rat sa sporim napredovanjem fronta, borba za iscrpljivanje ekonomija. Ispostavilo se da je skori poraz Francuske bio potpuno iznenađenje za njih, što ih je primoralo da preispitaju svoje planove. Ovaj poraz otvorio je potencijalnu pretnju da će Nemačka biti u stanju da napadne ratom opterećeni SSSR. Pored toga, brojna svedočenja ukazuju na to da je početak rata sa Finskom bio planiran za raniji datum, kao i njeno konačno – poraz finske vojske.
7. Posle teritorijalnih ustupaka finske, SSSR nije odustao od ideje o potpunoj aneksiji ove zemlje. Od jula 1941. godine Treći rajh i SSSR su zapravo bili saveznici, nisu se povukli iz pregovaračkog procesa, posebno u vezi sa stepenom moguće umešanosti SSSR-a u sukob sa Velikom Britanijom. Jedan od uslova za jačanje i formalizaciju alijanse, sovjetska strana je nazvala kompletnom aneksijom Finske (zajedno sa nizom drugih zahteva, kao što su kontrola nad Bosforom i Dardanelima, Iranom, Bugarskom itd.). Očigledno je da ti zahtevi nisu bili zadovoljni Rajhom, koji je u to vreme bio veoma razočaran vojnim potencijalom SSSR-a.
Dakle, zabeležimo da je mir sa Finskom u zamenu za teritorijalne ustupke postao moguć zbog kombinacije dva faktora: očajničkog otpora Oružanih snaga Finske i nepovoljnih međunarodnih okolnosti za SSSR.
Način na koji se Finska povukla iz Drugog svetskog rata takođe je onemogućio dalju agresiju. Prvo, od 1944, Finska je i dalje kontrolisala granicu iz 1940. Drugo, zemlja nije kapitulirala, ali se preselila u saveznički logor, njena relativna nezavisnost bila je u ovoj fazi zagarantovana od strane Velike Britanije i Sjedinjenih Država.
Po završetku rata u SSSR-u stvari su bile važnije na kontinentu (Poljska, Istočna Nemačka, Jugoslavija, Grčka, Austrija itd.) i šire (Kina, Koreja), bilo bi više nego nerazumno rizikovati neutralan status Finske i drugih skandinavskih zemalja, posebno imajući u vidu činjenicu da Su Sjedinjene Države već imale atomsku bombu. Kada se bomba pojavila u SSSR-u, počelo je doba Hladnog rata i nuklearnog odvraćanja. Uprkos tome, 16. karelo-finska Socijalistička Republika unutar SSSR-a postojala je do 1956. Tek posle Staljinove smrti, njegova politika sovjetske ekspanzije i obnove postimperijalnog prostora je revidirana.
To jest, da sumiramo, govorimo o brojnim jedinstvenim istorijskim okolnostima povoljnim za Finsku.
Sada se vraжamo na trenutnu situaciju. Mir Ukrajine sa Putinovom Rusijom, sličan miru 1940. sa Finskom, mogao bi se zamisliti da je Kina svoje pretenzije na toj teritoriji proglasila Uralom (kao što je to nekada radila Nemačka) i da je već uspela da se izbori sa svojim glavnim rivalom, Sjedinjenim Državama (poput Nemačke i Francuske). S obzirom da ovakav razvoj događaja izgleda više nego fantastično, aluzije na primer Finske u kontekstu mogućeg pouzdanog mira u zamenu za teritorijalne usluge unutar postojećeg sukoba su u najmanju ruku naivne i istorijski neosnovane.
Potraga za mirom je plemenita. Ali to mora biti ukorenjeno u stvarnosti, a ne u dobrim željama i apstraktnim frazama. Analizu te stvarnosti, sa druge strane, ne bi trebalo zameniti istorijskom analogijom, koja, štaviše, može biti lažna i zbog nedostatka dubokog znanja o tom događaju i njegovom istorijskom kontekstu.
Koliko destruktivna može biti plemenita želja za mirom bez želje da se upozna stvarnost, ali umesto toga sa pokušajima da se sve svede na neku zamišljenu prošlost – vidimo na primeru kako je strah od novog svetskog rata naterao vlade mnogih evropskih država da naprave ustupke Hitleru u okviru „politike umirivanja“. Princip samoispunjavajuće proročanstva dobro ilustruje kako su lideri tih zemalja, iz straha od novog svetskog rata, učinili sve što je potrebno da to bude neizbežno.
Na kraju, želeo bih da podelim sa čitaocima tekst sovjetske pesme posvećene ratu sa Finskom. Ovaj tekst sadrži naznake valjanosti broja navedenih razmatranja. Na primer, poslednja dva stava drugog stiha ukazuju ili na to da je rat bio planiran ranije, ili da se SSSR pripremao za drugu fazu rata u jesen jedne od narednih godina. Predlažem da ocenite tekst i, po sopstvenom nahođenju, odlučite o čemu se radi u pesmi – o aneksiji Finske ili o miru u zamenu za teritorijalne ustupke:
Sosnjak na padinama kudryavtsya
Granična linija poštedi izglede.
Prihvati nas, Suoma-lepotice,
U ožerelu vizionarskog ozora!
Lomyat tenkovi široki proseci,
Samolyoty circle in oblakhi,
Nisko sunce u jesen
Pali se na bajonete.
Мы привыкли брататься с победами
I povrediće nas dijarejom u borbi
Na putevima koji su izgleda mrtvi,
Ћelim ti svoju slavu.
Mnoge neistine u ovoj godini se pretvaraju,
Da жe zbuniti Finski narod.
Otvori sada smo savršeni
Polovine širokih kapija!
Ni shutam, ni pisakam yurodym
Više vaših srca neće biti tužno.
Tvoja porodica je u braku više puta.
Doљli smo da ga vratimo.
Dolazimo da ti pomognemo da se veseliš,
Plati sa žustrim za vizijom.
Prihvati nas, Suoma-lepotice,
U ožerelu vizionarskog ozora!
