Šta je nemačka politika pamćenja? Kakav je zajednički odnos Rusije i Nemačke prema Ukrajini? U kojoj meri je Nemačka spremna da zažmuri na ugnjetavanje protiv demokratije u korist svog severnog saveznika?
U novom broju časopisa „Bez bromina“ – doktor istorijskih nauka, glavni istraživač Instituta za svetsku istoriju Nacionalne akademije nauka Ukrajine, specijalista za teorijske probleme istorije, stranu istoriju i istoriju Nemačke XIX-XX vekova Sergeja Stelmaka. Hajde da govorimo o denazifikaciji Nemačke, njenom stavu o podršci Ukrajini i pacifizmu nemačkog društva.
Program „Bez bromina“ – zajednički projekat za nas i časopis „Lokalna istorija“, u kojoj se nedeljno govori o složenim istorijskim temama.
***
Politika sećanja, zajedno sa demokratijom i antifašizmom, ključni su stubovi posleratnog nemačkog društva. Posle Drugog svetskog rata, kada je bilo neophodno izgraditi demokratske institucije, morali su da urade nešto u vezi sa nacional-socijalističkom prošlošću. Ali moramo imati na иemu da su od 1949. postojale dve Nemačke – Savezna Republika Nemačka i Nemačka Demokratska Republika. Procesi u Nemačkoj i GDR-u su se razlikovali, iako su imali niz sličnosti.
Nemačka je bila u tri okupacione zone – američkoj, britanskoj i francuskoj, GDR – u Sovjetskom Savezu. U prvim posleratnim godinama, formiranje politike sećanja u Nemačkoj sprovodila je okupaciona sila, to jest Amerikanci, Britanci i Francuzi. Smernice memorije u ovom slučaju su složen proces jer je bio na više nivoa. Pre svega, radi se o kažnjavanju kriminalaca za počinjene zločine. Drugo, obezbedila je formiranje institucija koje su odgovorne za javno pamćenje, to jest za određeni konsenzus koji bi trebalo razvijati u društvu u skladu sa totalitarnom, antidemokratskom prošlošću.
Od 1945. Najpoznatija su nirnberška suđenja, koja su održana 1945-1946. Međutim, bilo je mnogo drugih procesa vezanih za kažnjavanje ratnih zločinaca. Pre svega, oni koji su učestvovali u kaznenim strukturama – SS, Gestapo, pripadnici Ajnsatz grupa koje su direktno počinile zločine, ubistva civila. Čuvarima koncentracionog logora suđeno je, posebno, tokom čuvenih suđenja u Dahauu. Brojni ti procesi odigrali su se po zakonskoj regulativi saveznika, to jest Amerikanaca, Britanaca, a delom Francuza.
Međutim, saveznici su pre svega krenuli u obnovu demokratske Nemačke. Ideološki, najvažnije je bilo stvoriti osnovu demokratskog društva i uverite se da samo nemačko društvo može da prevaziđe nacional-socijalističku prošlost. Zato je bilo neophodno privući lokalno osoblje.
Proces denazifikacije, tako ćemo ga nazvati, bio je potpuno heterogen i po mnogo čemu kontradiktoran. Od 1951. godine, zapravo, svi pravni postupci u Nemačkoj prebačeni su na nemačke pravosudne organe. Mnogi Nemci izrazili su nezadovoljstvo činjenicom da su proces kažnjavanja takozvanih ratnih zločinaca izvele pobedničke zemlje. U društvu je bilo rasprostranjenih mišljenja da pobednici nisu mogli objektivno da procene koliko je snažna krivica određenih ljudi u procesu izvršenja krivičnog dela. Bilo je veoma uobičajeno misliti da su ti ljudi jednostavno prevareni nacional-socijalističkom propagandom.
Značajnu ulogu odigralo je nemačko katoličko sveštenstvo. Oni su preuzeli funkciju legitimne podrške ratnim zločincima na suđenjima, apelujući, posebno, na čovečanstvo i milost. Uzgred, delovali su prilično uspešno. Kao primer, činjenica je da su 1953.
Interesantne tačke, a nemački istraživači skreću pažnju na to, jeste da je istovremeno sa anti-Nirnberškim pokretom, kako ga zovu, postojao i pokret koji bi pokazao da će se Nemačka pridržavati demokratskih principa, uključujući i u pravnom postupku. Međutim, osoblje koje je korišćeno u pravosudnom sistemu uglavnom su bile iste sudije, isti oni advokati koji su u jednom trenutku aktivno sarađivali sa nacional-socijalističkim režimom.
Početkom šezdesetih godina prošlog veka pojavila se neobična situacija kada je mnogo ljudi koji su aktivno ili svesno učestvovali u zločinima nacional-socijalizma oslobođeno i počelo da se bavi društvenim aktivnostima. Neki od njih su ponovo počeli da rade kao advokati, inženjeri, birokrateNiks. S jedne strane, to se moglo razumeti jer je bilo neophodno koristiti menadžerski i intelektualni potencijal, jer drugi nije stvoren. Ali to je bio element destabilizacije nemačkog društva.
U GDR-u su se procesi denazifikacije dešavali mnogo rigidnije, ili još doslednije. Postojali su koncentracioni logori, gde su držali bivše aktivne članove Nacionalnog socijalističkog pokreta. Istovremeno, slični procesi odigrali su se i u GDR-u kao i u Nemačkoj. Bivši nacisti su takođe korišćeni u praksi, posebno mnogi lekari, koji su bili uprljani njihovim učešćem u nehumanim eksperimentima, mirno su nastavili praksu, iako ne zadugo – 10 godina posle rata. U prvoj fazi osnova politike u GDR bila je antifašizam.
Ako izrazite suve cifre: sprovedeno je 36.000 suđenja ratnim zločincima. Oko 166.000 ljudi bilo je na optuženičkoj klupi. Paradoks je, a nemački istraživači skreću pažnju na to, da je od broja osuđujućih presuda samo oko 6600 ljudi dobilo presudu o krivici. Većina njih je oslobođena optužbi ili im je izrečena uslovna kazna.
Dakle, to je bila prva faza onoga što smo zvali politikom sećanja. Iako se u to vreme to zvalo „prevazilaženje prošlosti“. Zato što je bilo neophodno razviti određeni konsenzus u nemačkom društvu. Bilo je još nekih zanimljivih tačaka koje su takođe vezane za ove – i element psihičke traume.
Gospodine Sergej, to je zapravo veoma interesantno, jer nekako zamišljamo proces denazifikacije Nemačke, verovatno strožiji. Jer u Ukrajini već duže vreme kažu da bi iskustvo denazifikacije Nemačke moglo biti korisno u budućnosti kada govorimo o deputinizaciji Rusije. Možemo li da uporedimo ove dve situacije? Može li Džaspersovo iskustvo i „prevazilaženje prošlosti“ zaista biti korisno za Rusiju da se reši svih metastaza ne samo Putinovog režima, već i režima prethodnih?
Ti, kao istoričar, razumeš, možemo sve da uporedimo. Ali na profesionalnom nivou, moramo biti jasni kako je to poređenje uopšte moguće, da li ne poredimo krušku sa jabukom, i koja je svrha ovog ili onog poređenja.
Saveznici, to jest Amerikanci, Britanci, Francuzi, imali su učvršćivanje stava da ne možemo da okrivimo sve Nemce za zločine počinjene tokom Drugog svetskog rata. Ne postoji „kolektivno vino“. Naknadno, teoretski, to je potkrepljeno Karlom Džaspersom, koji je rekao da može postojati samo kolektivna odgovornost, ali to je više moralna odgovornost, a ne politička. Umesto toga, krivica može biti samo individualna, to jest, neophodno je pristupiti svakom zločinu pojedinačno. Ovu poziciju je podelila Ana Arendt. Ovaj teoretski pristup je konsenzus.
U principu, čak i sada, niko ne dovodi u pitanje ovaj konkretan kontekst. To je tako, krivica može biti samo individualna za zločine posebno počinjene. I pitanje kolektivne odgovornosti i da li ona postoji ili ne, da li se kolektivna odgovornost može dodeliti određenom narodu. Ova kategorija je apsolutno moralna.
Postoje razne praktične akcije vezane za ove dve kategorije – krivica i odgovornost. Specifična krivica podrazumeva tužbu. Ako govorimo o kolektivnoj odgovornosti, onda je neophodno da društvo pre svega razume šta je njegova kolektivna odgovornost. Mislim da će ovaj koncept biti primenjen posle pobede ruskom narodu i Rusiji u celini. Još uvek ne vidim drugu opciju. Bar u političkim i naučnim diskursima.
Prošle godine, Timoti Snajder ne samo da je kritikovao nemačku politiku sećanja, već je doveo u pitanje i njenu ekspeditivnost imajući u obzir rusko-ukrajinski rat i stav Nemačke o podršci Ukrajini. Kako je taj stav doživeo Snajder u Nemačkoj i da li su razumeli njegove navode?
Snajder je dosta objavljivan, uključujući i štampu na nemačkom jeziku. Kako Nemci doživljavaju navode Timoti Snajdera o politici sećanja, ne mogu vam reći jer ne vidim diskusiju u nemačkom akademskom okruženju. Mogu da posvedoиim љta moje nemaиke kolege kaћu. Neki smatraju da je Snajder popularan i da su mu misli tačne, nekim nemačkim istoričarima se ne sviđa to što piše. Mislim da Snajder ima prave stvari, pre svega svoje izjave o nemačkoj politici sećanja.
U posleratnom periodu, Nemci su stvorili izuzetno moćne institucije za svoju politiku sećanja. Ne postoji nijedna zemlja na svetu koja bi mogla da se pohvali sa toliko institucija koje su nastale u Nemačkoj, a zatim da nastavi da posluje u ujedinjenoj Nemačkoj. Ovo je zemlja koja najviše na svetu izdvaja sredstva za politiku sećanja.
Postoji ogroman broj javnih sredstava, nekoliko moćnih institucija koje se bave politikom sećanja ili koje su vezane za politiku sećanja. Najpoznatiji su Institut moderne istorije u MJongcheni, Anna Arendt Institute for the Study of Totalitarianism, Institute for the Study of Communism in Potsdam. Ovu temu istražuje mnogo naučnika.
Ali evo trenutka (i Snajder govori o tome): politiku sećanja treba stalno preispitati na osnovu najnovijih naučnih istraživanja. Imam utisak (mislim da ima i Snajder) da je došlo do jaza između akademske historiografije i onih istorijskih institucija koje se bave politikom sećanja.
Po mom mišljenju, postoji određeni zaostatk onih institucija koje se bave politikom sećanja, od akademskih istraživanja. Ogromna količina akademskih istraživanja u Nemačkoj bila je o Drugom svetskom ratu, i o periodu nacional-socijalizma, i o periodu okupacije. Međutim, kao rezultat toga, moderni Nemci ne znaju gotovo ništa o Nemačkoj ili o akcijama Nemačke na okupiranim teritorijama tokom Drugog svetskog rata. To jest, za Nemce, ova priča uopšte ne postoji.
Čak i na porodičnom nivou?
O tome dokazju cifre: 2015. godine jedan od temelja uključenih u politiku sećanja sproveo je istraživanje, a 69 odsto Nemaca je reklo da njihovi preci nisu učestvovali u Drugom svetskom ratu. To je uprkos činjenici da postoji ogromna mreža institucija koje su posvećene očuvanju politike pamćenja. Povremeno postoje zanimljivi materijali o periodu nacional-socijalizma u mnogim nemačkim medijima.
Stavovi prema nacional-socijalizmu promenili su se 1983. godine, kada je prošlo 50 godina od njegovog osnivanja, kako piše autoritativni nemački istoričar Norbert Fraj. Ako su pre toga verovali da su mnogi ljudi nevine žrtve, pokušali da prebace krivicu na Firera (kažu, nismo mi krivi, želeli smo nešto dobro, ali zapravo, ispostavilo se da je Faustijansko zlo), onda se od 1983. godine naglasak u politici sećanja promenio: Nemci su prestali da gledaju sebe kao nevine učesnike, i počeli da govore da je bilo mnogo saučesnika u određenim zločinima. Godine 1985, tadašnji predsednik Ričard fon Veizsäcker je čak priznao 8. Pre toga, 8. maj u Nemačkoj nije proslavljen.
Prethodno se u akademskim istraživanjima i u pisanjima istoričara koji su radili u brojnim fondacijama više pažnje posvetilo političkoj i društvenoj komponenti. Od kraja osamdesetih godina, akcenat se preusmerio na individualne prakse. To jest, kako su specifični ljudi doživljavali nacional-socijalizam, kako su učestvovali, kako se njihov odnos prema toj politici promenio.
Teoretski, izgleda da sve radimo i govorimo ispravno. Međutim, u stvarnosti se ispostavilo da skoro 70 odsto Nemaca veruje da njihovi preci nisu učestvovali u Drugom svetskom ratu. Dakle, rezultat politike sećanja je odbacivanje traumatične prošlosti, traumatičnog iskustva generacije.
Uzmimo moderan primer. O pozivima na mir koji se sada mogu čuti. Jedan od lidera levice, prilično poznati funkcioner iz ćelije Rajna-Vestfalija, piše, kažu, setimo se da su tokom Drugog svetskog rata Amerikanci i Britanci uništili civilno stanovništvo Nemačke svojim bombardovanjem. U ovom slučaju, možemo li uporediti rat u Ukrajini sa Drugim svetskim ratom?
Sadašnja generacija Nemaca nema mnogo osećaja kolektivne odgovornosti, čini mi se. Oni ne žele da se vežu za prošlost, prošlost je odbačena. Mislim da to nije dobro, to vidimo iz načina na koji je Nemačka reagovala na događaje u Ukrajini – to je nedovoljno pamćenje politike. Možda se neke moje kolege neće složiti sa mnom.
Međutim, nemačke kolege ne mogu da priznaju da je, kao rezultat takve politike sećanja, Ukrajina u slepoj tački za obične Nemce. Sećam se Analene Berbok, koja je došla u Moskvu pre potpune invazije i govorila o kolektivnoj odgovornosti prema Sovjetima, to jest Rusima, ljudima u Drugom svetskom ratu. Evo pitanja Ukrajine u ovom trouglu Nemačka-Ukrajina-Rusija: kakav je zajednički stav Rusije i Nemačke prema Ukrajini?
Moramo početi sa usvajanjem Ukrajine u Nemačkoj. Od XVI veka, nemačka i evropska štampa uopšte pisale su o Kozacima, posebno mnogo tokom rata Bohdana Khmelnytskyja 1648-1654. Druga stvar je koliko ljudi čita ovu štampu. Ukrajina nije bila terra incognita na mapi Evrope. Bilo je mnogo putnika koji su ispričali i snimili ono što su videli. Posebno je nemački istoričar Johan Kristijan Engel (1770-1814) posetio Ukrajinu, napisao je dela „Priče o Halychu i Volodymyru“ i „Istorija Ukrajine i ukrajinskih Kozaka“.
Ali ovde postoji interesantna tačka: kroz koju je optika percipirana Ukrajina? Prvo, zbog poljskih ratova, jer kada je reč o kozačkim ratovima, za Evropljane su se odigrali na teritoriji Poljske. A kasnije je Ukrajina percipirana uglavnom preko moskovske optike.
Na ovu temu možete pročitati knjigu Andreasa Kappelera „Od zemlje Kozaka do zemlje seljaka“. Na ukrajinskom je objavljena 2022. godine od strane izdavačke kuće Litopys. UU analiziranim brojnim izveštajima o Ukrajini u nemačkoj, francuskoj, engleskoj štampi, u enciklopediskim člancima, najpoznatijim putopisnim beleškama stranih autora.
Zapravo, pogled na Ukrajinu pre Prvog svetskog rata i čak i za vreme njega je bio sledeći: to je varvarska zemlja, njeni stanovnici su varvari, Ukrajina nikada nije bila nezavisni politički entitet, to su uglavnom seljaci, plodna zemlja u Ukrajini… Standardni skup pečata karakterističnih za evropsko društvo, koje je na istok gledalo kao na oblast koja će biti kolonizovana. To je, da bi ovi varvari bili civilizovani.
Ovakav pogled na Ukrajinu uglavnom je ostao do prošle godine. Komunicirajući na kućnom nivou sa nekim Nemcima, još uvek osećam izvesnu carsku nadmoć. Kažu da je Nemačka visoko razvijena zemlja, a Ukrajina zemlja u razvoju. Iako smo sada dve ili tri glave više u nekim oblastima. A naša železnica, čak i tokom bombardovanja, ide na vreme, kasni dva ili tri sata. I mi „živimo u pametnom telefonu“, imamo viši nivo kompjuterizacije. Ono što radimo u Ukrajini za dve ili tri sekunde u Nemačkoj mora da provede pola sata.
Nemci su imali isti imperijalni odnos prema Ukrajincima kao i Rusi. Rusija je za njih velika imperijalna država, dugo je bila predmet međunarodne politike. I često je Nemačka patila od Rusije ili obrnuto. Nije iznenađujuće da su Nemci identifikovali sve žrtve Drugog svetskog rata prvenstveno sa Rusima. To je vrsta mentalne slike koja je nastala u Nemačkoj u odnosu na Ukrajinu.
Druga tačka je povezana sa posleratnim periodom i takozvanim Ostpolitikom, koji su izvele socijaldemokrate na čelu sa Vilijem Brantom. Smatrali su da je ovaj Ostpolitik uspešan, nepromenljiv i koji je morao stalno da se prati. Činjenica je da je saradnja sa Sovjetskim Savezom u to vreme bila, zapravo, saradnja sa Rusijom za njih. Prva stvar koja je nastala nakon što je Vili Brant postao kancelar i kada je počela implementacija ove politike bila su ekonomska odeljenja koja su počela da razvijaju trgovinu sa SSSR-om. Pre svega, radi se o energiji. Kao, moći ćemo da se iskupimo za Sovjetski Savez ako trgujemo sa njim. Obostrano korisno, naravno. Postojala je nada da će kroz trgovinu između njih doći do svojevrsne zbližavanja i da će to navodno olakšati iskupljenje za Drugi svetski rat.
Ali ovde je stvar kompromisa. U kojoj meri je Nemačka bila spremna da zažmuri na ugnjetavanje protiv demokratije u korist svog severnog saveznika?
Bila je spremna da zažmuri na sve, jer, od osamdesetih godina prošlog veka, njihova celokupna politika prema istočnoj Evropi bila je Realpolitik, to su, pre svega, sopstveni interesi.
Zanimljiva istraga pojavila se u Die Zeit-u u vezi sa tim kako je Nord Stream 2 lobirao u Nemačkoj. U tekstu se navodi da je 2017. godine, posle aneksije Krima, za vreme kancelarke Merkel, koja je takođe aktivno lobirala za izgradnju ovog gasovoda, jedna od institucija koja se bavi energetskim problemima (nalazi se u Kelnu) sprovela studiju. A prema njenim rezultatima, zaključili su da će izgradnjom Nord Strima 2 biti ušteđeno 25 milijardi evra. Kada je izgradnja počela, Nemačka je vršila svakakve pritiske na susedne zemlje koje su pokušale da se odupru, posebno Na Danskoj, uz fraze da Evropljani gube 25 miliona evra za svaki dan odlaganja uvođenja Nord Strima 2.
Ispostavilo se da je mušterija ove studije bio Gazprom. Uzgred, ova studija je već nestala sa stranice instituta, sada više nije popularna priča o tome. Ali sve ovo vreme ove cifre su korišćene, i nezavisni istraživači. Američki stručnjaci su već potvrdili da ova studija nije tačna. Ne bi moglo da bude uštede od 25 milijardi evra, jer ekonomski pokazatelji – rast, pad tržišne cene gasa – nisu uzeti u obzir.
Ili, na primer, još jedna današnja informacija je već u Špiglu. Robert Habek, vicekancelar i ministar ekonomije Nemačke, predlaže uvođenje pomoćnih pravila za nemačke firme. Jedna od njih trebalo je da pretpostavi da nemačke komponente koje prodaju azijskim zemljama, posebno Azerbejdžanu, Kazahstanu, Jermeniji, ne mogu da se prebace u Rusiju. Mnoge nemačke firme počele su aktivno da trguju sa azijskim zemljama, obim robe sa njima raste za desetine procenata u poređenju sa onim što je bio. Ali iz nekog razloga, ovi delovi i roba zavrљe u Rusiji. Govorimo, naročito, o elektronskim čipovima, koji imaju dvostruku namenu, jer se mogu koristiti kako u veš mašinama, tako i u cilju opremanja oružja. Nemački biznis nije zadovoljan takvim odlukama, smatrajući ga ugnjetavanjem. Evo konkretnih rezultata kako je Ostpolitik postao Realpolitik, gde je uzeo u obzir sopstvene interese Nemačke.
Posle 24. februara situacija sa inflacijom u Nemačkoj se pogoršalaLass, i to utiče na raspoloženje nemačkog stanovništva. Više od 40 odsto Nemaca podržava početak pregovora čak i kompromisom sa Rusijom, na koji Ukrajina treba da bude pritisnuta, primorana da počne pregovore. To je posledica kratkovide politike koja je vezala Nemačku, stavila jeftine nosače energije na gasnu iglu. A Nemci su bili tako tihi da žive. Kao da smo zaboravili na nacional-socijalističku prošlost, prijatno nam je da dobijamo jeftinu energiju, zemlja smo izvoznica, zemlja u razvoju. Živimo udobno, tako da nećemo obraćati pažnju na sve ostalo, posebno na Poljsku, Ukrajinu ili baltičke zemlje. Sve je istočna Evropa, sve su to varvari, nisu civilizovani, ne žive kao mi…
A ovo je sfera uticaja bivšeg Sovjetskog Saveza, same Rusije. Mislim da postoji mala razlika izmeрu ovih definicija. Gospodine Serhii, ali ipak moramo da razgovaramo o određenoj dinamici, dinamici promena u odnosu Nemačke prema Ukrajini u proteklih godinu dana. Zato što je na početku ambasadora, Melniku rečeno da „imate nekoliko dana“. I sama ukrajinska ambasada se ponašala veoma interesantno. Hajde da ne pričamo po karakteristikama, već interesantno. I sada vidimo sve veću podršku Nemačke. Olaf Šolc iz goluba se postepeno pretvara u sokola. U samoj Nemačkoj vrlo često govore o promeni epohe. I možemo li reći da moderna Nemačka poslednjih meseci postepeno uništava svoju „pravu politiku“ i formira neku novu viziju Istoka?
Ne možemo a da ne primetimo dinamiku promene stava prema Ukrajini. To je razumljivo, jer je sada najveći rat u Evropi od Drugog svetskog rata. Gotovo je nemoguće ne primetiti ga, pogotovo što je ovaj rat potpuno drugačiji, ide uživo. Putem mreža i društvenih mreža momentalno dobijamo informacije, videli smo sve strahote koje su se dogodile u Marijupolju, Buha, kod Vuhledara, Bakhmuta, Soledara.
Ipak, Nemačka je klasična post-nacionalna država, koja je na ovaj ili onaj način dala deo svojih ovlašćenja panevropim telima. Članica je Evropske unije i NATO-a. Međunarodno pravo je osnova za postojanje savremenog sveta. Činjenica da je Rusija prekršila međunarodno pravo u Nemačkoj van svake sumnje je čak i među najvećim kritičarima stava vlade Olafa Šolca i protivnika snabdevanja Ukrajine oružjem. Nemoguće je ne reagovati na takve stvari.
Druga stvar je da je spoljna politika Nemačke pod Merkelovom bila prilično specifična. Nemačka nikada nije bila lider u preuzimanju političkih inicijativa. U jednom trenutku, Gerhard Šreder je odbio da učestvuje u koaliciji u Iraku. Međutim, generalno gledano, oni su i dalje sledili opšti kurs EU.
Merkelova je jednom prilikom na jednoj od konvencija CDU rekla da izgleda kao žaba koja je u hibernaciji. Cela njena spoljna politika je bila upravo to. Rečeno je o Merkelovoj da je ona Zapadna Nemac po pitanjima unutrašnje politike i istočne Nemačke kada je reč o spoljnoj politici. Iz nekog razloga, odlučila je da najbolje poznaje i razume Putina. Moћda zato љto govori ruski. Mada kažu da Putin bolje poznaje nemački od Merkelovog Rusa. Nemačka nije pokazala spoljnopolitičke inicijative tokom perioda Merkelove.
Još jedna važna tačka koja je počela sa Šrederom je smanjenje Bundeswehra. Početkom devedesetih, nemačke oružane snage brojale su 500 hiljada ljudi i 2000 čuvenih Leoparda. Bundeswehr je sada u užasnom stanju, i to je posledica hroničnog nedovoljnog finansiranja. Sadašnji ministar odbrane Boris Pistorijus pokušava da uradi nešto.
Prema pravilima NATO-a, svaka država mora da izdvoji 2 odsto bruto nacionalnog proizvoda da bi održala svoju vojsku. Nemačka se nikada nije pridržavala ovog pravila. Najviše su izdvojili 1,25 ili 1,5 odsto. Kada su socijaldemokrate izašle na izbore 2017. godine i kada im je rečeno da treba povećati potrošnju na dva odsto, odgovorili su – zašto bismo to uradili, ovo je pogrešan korak. Odrekli su se mnogih stvari koje su bile potrebne. Sada Pistorijus kaže da je tih 2% minimum.
Ne zaboravite da je Rusija sve vreme trošila na svoj odbrambeni budžet najmanje šest odsto bruto nacionalnog proizvoda. I zato se 24. februara Nemačka našla u situaciji da, s jedne strane, nemaju priliku da donose kardinalne odluke, a sa druge strane postoji prilično veliki strah da, ako veliki evropski rat zaista počne, onda Nemačka nema šta da brani, nema vojske. Prve oscilacije nemačke vlade su sramnih 500 šlemova koje je Kristin Lambert obećala da će dodeliti Ukrajini.
Postepeno, ovaj proces je nestao. Verujem da se u velikoj meri pomerila pod uticajem dva faktora. To su ukrajinska vojska i Ukrajinci pokazali da mogu da se brane i da ruska vojska nije druga vojska na svetu koja navodno ne može biti poražena. Ovo je herojski otpor Ukrajinaca. Drugo, postoji veoma snažan pritisak zapadnih saveznika, posebno Sjedinjenih Država, kao i istočnih – Poljske i baltičkih država.
Yewk unutar nemačkog društva je takođe bio, ne treba ga potcenjivati. Prošle godine, mnogo Nemaca je bilo odlučno da pomogne Ukrajini što je više moguće, i to ne samo podrškom izbeglicama. Uradili su mnogo u ovome, moramo im odati počast. Međutim, takođe je neophodno obezbediti oružje, a čak i tada je tokom leta rečeno da je neophodno obezbediti teško naoružanje – tenkove, oklopne transportere.
Drugi faktor povezan sa promenama tokom rata je strašno bombardovanje koje je Rusija počela da nanosi mirno ukrajinskom stanovništvu, raketni napadi na ukrajinski energetski sistem. Mislim da je to doprinelo promeni pozicije Nemačke, jer je pokazalo da ovaj rat nije po pravilima, to je rat protiv civilnog stanovništva i ovo je rat u kojem je nemoguće dogovoriti se sa agresorom. To je doprinelo promeni retorike Olafa Šolca.
Tako interesantna stvar, znamo da je Evropa, posebno Nemačka, bila iznenađena herojskim otporom Ukrajinaca – i vojnih i civilnih. Nedavno je u Nemačkoj sprovedeno sociološko istraživanje, pitali su: „Šta bi se desilo sa vama kada bi neko napao vašu zemlju?“ Samo 5 odsto Nemaca bilo je spremno da uzme oružje, 33 odsto bi nastavilo uobičajeni život, a 24 odsto bi odlazilo u inostranstvo. Da li je nemačko društvo pacifističko? I ako je tako, zar ga politika sećanja nije izazvala?
Ova istraživanja javnog mnjenja treba tretirati oprezno. Stalno se održavaju u Nemačkoj. Posle nekog vremena možemo da dobijemo različite brojeve, što takođe može da nas iznenadi. Mada je to određeni barometar koji moramo da pratimo.
Pre toga smo govorili o politici, o promeni epohe u politici. Vodeće socijaldemokrate sve češće govore da su pravile greške u vezi sa Rusijom, govoreći da treba da gradimo mir u Evropi bez Rusije ili protiv Rusije. U većini političkih stranaka na Olimpu, sa izuzetkom Alternative za nemačke autsajdere i levicu, postignut je konsenzus po tom pitanju.
Situacija sa društvom je mnogo komplikovanija. To je posledica ne samo prošlosti Nemačke, već i intelektualnog okruženja ove zemlje. To jest, sa onim љto zovemo pluralizam, demokratija. Podsetimo se koliko je otvorenih pisama kancelaru Šolcu bilo prošle godine.
Čuvena feministkinja Alis Švarcer, koja je izdavač popularnog magazina Ema, organizovala je otvoreno pismo, koje su potpisali mnogi poznati nemački intelektualci. Bilo je i drugih pisama u kojima se tražilo okončanje ovog rata jer, kažu, nosi toliko nasilja. Da nekako olakšamo početak pregovora. I da Šolc, zajedno sa Makronom, treba da obrati više pažnje na diplomatske korake.
To je, s jedne strane, rekli da je ovo užasan rat, da su toliko zabrinuti za patnje ukrajinskog naroda, i da ne vide perspektivu u ovom ratu. S druge strane, oni su pozvali na one stvari koje su nam potpuno neprihvatljive.
Debata o tome da li snabdevati Ukrajinu teškim naoružanjem ili ne oživela je kada je nemačka vlada odlučila da izdvoji tenkove za Ukrajinu. Alis Švarcer se ponovo pojavila u areni, a pridružila joj se i čuvena Sara Vagenkneht, članica Bundestaga iz Leve stranke. Početkom februara izdali su „manifest mira“, koji je, prema njihovim rečima, potpisalo 600 hiljada ljudi. Zatim su organizovali takozvane mirovne demonstracije, koje su održane u Berlinu 25. februara 2023. godine. Međutim, samo 13.000 ljudi je došlo do toga. Tokom mitinga izbio je skandal zato što su se mnoge desničarske stranke, uključujući Alternativu za Nemačku i druge marginalne grupe, pridružile manifestu. Na samim demonstracijama bilo je ruskih zastava, ali iz nekog razloga nije bilo ukrajinskih. Cela ova akcija je, u stvari, bila antiukrajina. „Leva stranka“ je ograđena iz saopštenja Vagenknehta, što je dovelo do podele. Najverovatnije će Vagenkneht stvoriti sopstvenu političku snagu.
Generalno gledano, ovaj „manifest mira“ je poziv na pregovore sa Putinom, a ti pregovori su, prema rečima autora i potpisnika, pre svega neophodni kako bi se okončao rat. Kako bi to trebalo da bude završeno, kakvi bi ti pregovori trebalo da budu – oni o tome ne pišu. Radi se samo o činjenici da smo mi, kažu, pacifisti, što znači da je svaki rat za nas neprihvatljiv.
Pokret je prilično opasan, ali, po mom mišljenju, mnogo moćnije intelektualno okruženje Nemačke je opasnije, sa njim se povezuje svetski poznati filozof Jirgen Habermas. Ponovo je dostavio članak u Süddeutsche Zeitungu, ovo su njegove omiljene novine.
Habermas upozorava na Treći svetski rat.
Habermas pripada onome što je u jednom trenutku sociolog Karl Manhajm nazvao „slobodna plutajuća inteligencija“. Habermas je prilično poznata osoba, i iako ima 93 godine, ako čitamo njegove tekstove, razumemo da je potpuno inteligentan. To je čovek koji je izvesna ikona za nemačke intelektualce, i jasno je da je njegov uticaj veoma moćan. Uprkos suštini kritike, bilo je i prilično pozitivnih odgovora na ovaj njegov članak koji se zove „Poziv na pregovore“.
Za njega je rat neprihvatljiv u bilo kom obliku. On, međutim, piše da je posle Drugog svetskog rata, posebno od strane međunarodnih institucija, UN, upotreba rata kao sredstva za rešavanje sukoba, sa izuzetkom prava na samoodbranu, bila zabranjena. Čak je i tako nešto kao „pravi rat“ potpuno uklonjeno iz političke upotrebe. Kaže da je ovo nepravedan rat, agresivan, kršenje međunarodnih prava, koje je Započeo Putin. To je tako, nema antiukrajinskih ovih. On piše da Ukrajina ima pravo da se brani od agresora.
Ali, kako kažu, đavo je u detaljima. Habermas postavlja pitanje: kada snabdevamo teškim oružjem, da li to doprinosi kraju rata? Može li Ukrajina, na primer, da upotrebi to oružje da pobedi Rusiju? A šta znači poraz Rusije? I zar zapadno društvo nije odgovorno za žrtve koje će biti rezultat upotrebe zapadnog oružja? Da li je nemačko društvo odgovorno za teško naoružanje koje je Nemačka snabdevala i koristila u ratu na bojnom polju? I to je pitanje koje tera intelektualce na razmišljanje: ispostavilo se, a mi Nemci smo umešani u ubistva koja se odvijaju snabdevanjem oružjem. Postoji izobličenje koncepata.
Iako je to sasvim jasno iz međunarodnog prava: ako snabdevate oružjem, niste direktni učesnici rata. I onda postoji filozofski odraz o tome da li smo mi odgovorni? A gde su crvene linije koje moћemo da preрemo? Sada smo odlučili da snabdevamo Ukrajinu tenkovima. A sada ukrajinski predsednik i bivši ukrajinski ambasador Andrij Melnik polažu pravo na borce. To je tako, mi se tako samouvereno krećemo ka trećem svetskom ratu, i, kako on piše, nuklearnom ratu.
On onda tvrdi da li mi, zapadno društvo, snosimo odgovornost? Zar ne bi trebalo da pričamo i o miru ako smo snabdevači oružjem i samim tim direktni učesnici ovog vojnog sukoba? U ovom slučaju imamo i pravo da razgovaramo o mirovnim pregovorima, a ne samo o Zelenskom i Ukrajini. Zapravo, ovo je filozofska predstava o ideji da Zapad treba da natera Zelenskog i Ukrajince da pregovaraju.
Habermas u članku pita: šta je pobeda? Da li treba da se preselimo na granice 24. februara 2022. ili bi to trebalo da bude transformacija Rusije kao države? A zemlje NATO-a su, prema njegovom mišljenju, pogrešile kada u početku nisu postavile jasan cilj za ovaj rat.
I na kraju, ono što je tipično za Jirgena Habermasa: Ukrajina kao takva nije u njegovom tekstu. On piše o ratu u Ukrajini, ali ne i o Ukrajini. On ponovo ponavlja svoju mantru da je Ukrajina postala nezavisna najkasnije među svim evropskim nacijama. To jest, za njega dalje od Odera, niљta ne postoji. Evo nas, Zapad, ali istok Evrope. Po mom mišljenju, to su veoma opasne stvari koje proizvode intelektualci takvog nivoa kao što je Habermas.
Ne vidim veliku podršku Habermasu. Bilo je čak i nekoliko članaka vodećih nemačkih profesora sa tvrdnjama da Habermas uopšte ne poznaje istoriju istočne Evrope i da mu jednostavno ne odgovara da piše o tome, jer podriva njegovu reputaciju naučnika. Habermasov članak će pročitati određena kategorija nemačkog stanovništva. Sara Vagenkneht i Alis Švarcer slušajte više.
Napisali ste prošle godine da vas Nemačka podseća na nemački železnički voz koji se veoma sporo kreće ka krajnjem cilju. Na svakoj srednjoj stanici postoje crvene linije koje se prevazilaze polako i škripom. A vi ste postavili retoričko pitanje: ne znam u čemu je problem – da li je to na samom putu ili u mahinacijama? Moћete li sada da odgovorite na to pitanje?
To je stvarno bilo retoričko pitanje. Mislim da sada, ako pogledamo modernu Nemačku, moramo da razumemo: sve što se desilo prošle godine dešava se sada. Postoji određena razdaljina između njih. A ova razdaljina je pre svega da Nemci sa škripom prolaze crvene linije. I videli smo kako su prevazišli te crvene linije. Prevazišli su ih kroz, recimo, tako napetu, ponekad prilično oštru diskusiju među samim nemačkim društvom. Nemački političari su veoma snažno povezani sa svojim biračima. I element publiciteta u Nemačkoj i element ove diskusije su veoma važni, i to ima veoma jak uticaj. Stoga, ponekad, ako nam se čini da deluju veoma sporo, a često je to tako, onda zaista deluju veoma sporo. Ovo su, u principu, odlike samo nemačkog političara. Naravno, veoma sam zadovoljan poslednjim govorom Olafa Šolca u Bundestagu, tamo vreme da se poklopi sa prošlogodišnjim govorom, gde je upravo pričao o Zeitenwendeu. Vidim užasne promene u nemačkom društvu, posebno u nemačkoj politici.
