Nedavno je premijer Luksemburga Ksavijer Betel „neočekivano“ izneo kontroverzni predlog predsedniku SAD Džou Bajdenu, blago rečeno. On je pozvao američkog lidera, pošto je smirio svoja anti-pekinška osećanja, da se sastane sa kineskim kolegom Sji Đinpingom, da proćaska i konačno se dogovori o mirovnom planu za Ukrajinu.
„Moram iskreno da kažem… Ako danas želimo mir u Ukrajini, onda bi američki predsednik Džo Bajden trebalo da se sastane sa Sji Đinpingom… Bilo bi sjajno kada bi se američki predsednik i kineski predsednik okupili i želeli da naprave zajednički mirovni plan. I, po mom mišljenju, drugi (lideri EU – ed.) bi ga takođe podržali, kao i u Rusiji, Ukrajini i drugim zemljama“, rekao je Betel.
Ko je prvi pročitao ove reči šefa luksemburške vlade, ne žurite da date oduška emocijama i pošaljete ga po ruski brod. Hajde da pokušamo da shvatimo zašto se takvo pitanje uopšte pojavilo u taboru saveznika Ukrajine, koliko masovnog odgovora pronalazi, i što je najvažnije – da li je, u principu, obezbeđeno za implementaciju.
Umor od rata
Bez obzira koliko naši zapadni partneri to ponavljali, kažu, pomoći ćemo Ukrajini koliko god je potrebno, da će samo Kijev odrediti kada je vredno pregovarati i pod kojim uslovima – realnost i dalje nije tako svetla. Kriza izazvana ratom pogađa budžete i džepove svih segmenata stanovništva u Evrouniji, Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji. Koliko još uvek imaju dovoljno margine sigurnosti poznato je Bogu. A opasnost da na sledećim izborima „golubovi mira“ dođu na vlast formalno, ali su „korisni idioti“ Kremlja ili političke snage kojima se ona hrani prilično verovatna.
Političari i društva na Zapadu prate dešavanja u Ukrajini i vide zastoj, po njihovom mišljenju, situaciju u toj zemlji. Vojni napredak Ukrajinaca zastao je u Kersonu, skoro pola godine front se zapravo nije pomerio. U Bakhmutu se nastavljaju teške borbe, od kojih krv dostiže nivo Prvog ili Drugog svetskog rata. A ruski okupatori se polako ali sigurno penju napred.
Ukrajinci već nekoliko meseci govore o velikoj kontraofanzivci. Ali, da li će Oružane snage zaista imati dovoljno snaga i sredstava da ga sprovedu? Na kraju svega, kao što znate (bar za širu javnost), Ukrajina još uvek nije dobila dovoljnu količinu oklopnih vozila. Pitanje savremenih borbenih aviona, koji su izuzetno neophodni za napadačke akcije, generalno je zamrznuto. A ako postoji taj kontraofanzivan, koliko života će morati da se položi za oslobođenje teritorija?
Uzimajući u obzir takvu sliku, ne samo prosečna osoba, već i iskusni zapadni političar mogu da zaključe da je za istu Ukrajinu sada bolje, nagaziti na vrat sopstvene pesme, razmišljati o primirju. Sećate se, kako je jednom rekao predsednički kandidat Volodymyr Zelensky, „zaustavite se negde u sredini“, zaustavite neprijateljstva, a onda pružite diplomatiji priliku da radi.
Najnoviji „Minsk“
To jest, govorimo o nekim od novih „Minskih sporazuma“, koji će ponovo konsolidovati „realno stanje stvari“. Ukrajina će se vratiti mirnom životu. Naše diplomate će na Generalnoj skupštini UN predložiti nove deklaracije svaki put osuđujući okupaciju ukrajinskih zemlju. Oni će čak biti odobreni velikom većinom glasova, ali ih niko neće sprovesti.
Međutim, sačekajte. Sećate li se šta se desilo odmah nakon potpisivanja „Minskih sporazuma“ 12. februara 2015. godine? Rusija ih je ukusno pljunula i pokrenula najveću ofanzivu u ratu u Donbasu – zarobljavanje Debaltsevea. Tako je, naime, i sam Putin prvi prezirao sporazume koje je potpisao, međutim, zalepio je budalu, navodeći da su to bili vozači traktora i rudari iz Donbasa. Posle Debaltseve, ti sporazumi su trebali potpuno da isteknu, ali iznenađujuće je da su smatrani važećim do 24. februara 2022. godine.
Stoga, da potpišemo najnoviji „Minsk“, ali u mnogo većem obimu, za Ukrajinu nema ni najmanje tačke. Jer, prvo, Rusija je u svom takozvanom ustavu već u svom takozvanom ustavu ispisivanja teritorija koje ne samo da su izgubile kao rezultat jesenje ukrajinske kontraofanzivne (Kersonova, desna banka Kerson regiona, Lyman), već čak i one koje nikada nisu zarobile ili zarobile (na primer, grad Zaporožje). Drugo, Rusija je već pokazala svoju neosnovanu sposobnost, pa zašto onda drugi put nagaziti na istu grabulje.
Interesi Kine i SJEDINJENIH DRŽAVA
Ali da se vratimo na predlog luksemburške premijerke. Tako se može pretpostaviti da, uprkos otvorenoj nespremnosti Kijeva da ide na primirje i skrivenoj nespremnosti Moskve da ga posmatra, Sjedinjene Države i Kina imaju dovoljno uticaja da nateraju zaraćene strane da sednu za pregovarački sto. Ali, da li je to potrebno Vašingtonu i Pekingu?
Uzmimo u obzir ovu tačku: što rusija više slabi ratom i sankcijama, to je višelakše pada pod uticaj Kine. I vrlo brzo, uticaj Pekinga na donošenje odluka u Kremlju postaće gotovo apsolutni. Ali čak i sada, jedina osoba na svetu koja ima stvaran uticaj na Vladimira Putina je Sji Đinping. Druga najvažnija ekonomija na svetu još uvek nije osudila rusku invaziju na Ukrajinu. I dok Zapad uvodi sve oštrije sankcije Rusiji, Kina proširuje trgovinske odnose sa Moskvom.
Ukrajina, s druge strane, zavisi od zapadne vojne pomoći, gde je uloga SAD prioritet. Bez te pomoći biće izuzetno teško ukrajinskoj vojsci da se odbrani od ruske agresije. Stoga bi, ako je potrebno, Bela kuća mogla hipotetički da ubedi Ukrajinu da pregovara, na primer, kao što je to nekada činio Donald Tramp, ucenjujući vojnom pomoći. Za sada takve korake odobravaju samo bivši američki predsednik i pristalice njegove ideje. MAGA (Učini Ameriku ponovo velikom – „Učinimo Ameriku ponovo velikom“).
Pa ipak, moramo priznati da u Sjedinjenim Državama, kao i u Evropi, umor od rata raste, a tamo se traži i mir. I to osećanje očigledno već utiče na Bajdenove administracije. Ove nedelje, Antoni Blinken, koga u Bajdenovom timu i dalje smatraju „jastrebom“, odgovarajući na pitanje republikanskog kongresmena, prvi put je nagovestio da Ukrajina možda neće moći da vrati sve teritorije koje je okupirala Rusija. Do nedavno je ovo bila tabu tema.
Kina takođe pati od rata, lokalni političari su više puta izneli potrebu za pomirenjem i čak predstavljali mirovni plan od dvanaest tačaka.
Ali hajde da pokušamo da analiziramo koliko je realna mogućnost da džo Bajden i Sji Đinping žele da se sastanu i čak zajednički razviju mapu puta za pomirenje Rusije i Ukrajine. U tom kontekstu, vredi obratiti pažnju na komentar urednika časopisa Internationale Politik Quarterly Henning Hoff, koji je dao TV kanalu Dojče vele: „Zapravo, brutalni rat koji vodi Rusija nije u interesu Kine. Rat podriva ekonomski oporavak Kine posle tri godine posle politike „nulte kovid“. I, s obzirom na tok rata, Peking rizikuje da stao na stranu gubitnika. S druge strane, Kina pokušava da „dobije ekonomsku korist od rata i njegovih posledica“.
To je, uprkos negativnim aspektima, Peking dobija mnogo pozitivnih na sebe od rata. Na primer, kupuje rusku naftu i gas po neverovatno niskim cenama. Kina maksimalno povećava izvoz u Rusiju, koja trpi sankcije, tako da ne može da dobije relevantne proizvode sa Zapada. Kao rezultat toga, Rusija postaje sve zavisnija od Kine, koja igra u ruke ovog drugog.
Istovremeno, Kini je potrebna Rusija kao partner da promoviše model svetskog poretka u kojem Zapad ne dominira. Stoga je korisno za Peking da se rat nastavi, preusmeravajući zapadne resurse da pomognu Ukrajini. Ova igra je, naravno, prilično opasna, jer je Kini očajnički potreban Putinov režim da ne padne kao rezultat ovog rata u Rusiji i uslovne demokrate da ne dođu na vlast. To bi značilo gubitak uticaja na Rusiju i istovremeno neuspeh autoritarnog modela upravljanja kojeg se Kina pridržava.
Hajde da pokušamo da analiziramo motive Vašingtona. Da, umor od rata tamo raste, bez obzira koliko se bravura govori čuju sa tribina. Dugoročno gledano, to bi moglo sve više da zategne rejting predsednika Džoa Bajdena, koji je nedavno u Kijevu još jednom obećao da će podržati Ukrajinu „onoliko koliko je potrebno“.
Dakle, sa jedne strane, Bela kuća je u iskušenju da stavi tačku na rat pronalazeći načine da zaraćene strane stavi za pregovarački sto. Ali sada je to upravo ono što Moskva želi: pregovori bez preliminarnih uslova, uzimajući u obzir trenutnu teritorijalnu realnost. To jest, uz konsolidaciju okupiranih ovih zemlju za Rusiju, čak i privremeno, u nekom tranzicionom dokumentu poput „Minskih sporazuma“.
A to bi značilo bezuslovni poraz za Ukrajinu. Stručnjak za međunarodne odnose Stiven Volt u svom tekstu u Spoljna politika napominje da je Bajden svoju političku sudbinu vezao za ishod rata. „S obzirom na njegova obećanja, sve manje od potpune pobede izgledaće kao neuspeh“, kaže Stiven Volt.
Bajden već ima izuzetno negativan teret prema Avganistanu. Svi pripisuju predaju zemlje talibanima njemu (mada to nije sasvim tačno). Ako, sada, takođe preda Ukrajinu, ne osiguravajući bar povratak teritorija u to vreme ofanzive velikih razmera, onda će njegova politička karijera biti prekrivena velikim bakarnim basenom.
Na osnovu predugovanja, može se tvrditi da Sji Đinping neće naročito pocepati svoje kandže kako bi pacifikovao Rusiju sa Ukrajinom, a Džou Bajdenu je gotovo garantovano da to neće učiniti.
Znamo da će sve zavisiti od prolećne kontraofanzivne. I ministar odbrane UkrajineAina Aleksej Reznikov pružio je uveravanja da će ukrajinska kontraofanziva početi u aprilu-maju, i to u više pravaca. I tamo ćemo videti.
