Postoji niz razloga zbog kojih pregovori između Kijeva i Moskve o okončanju rata neće uspeti ili se uopšte neće dogoditi – a kamoli obezbediti trajni mir. Glavna je fundamentalna konfrontacija između ukrajinskog i ruskog ustava.
Nedavna ilegalna aneksija četiri teritorije u jugoistočnoj Ukrajini, tačnije Donjecka, Luhanska, Zaporizhije i Kerson regiona, predstavlja ogroman izazov. To pogoršava problem koji je već nastao posle jednako skandalozne vojne zaplene i ilegalne aneksije Krimskog poluostrva od strane Rusije pre skoro devet godina.
U slučaju hipotetičkih pregovora, dve zemlje ne samo da će morati da razgovaraju o brojnim političkim pitanjima između sebe, nego i da reše fundamentalni pravni spor. Ne samo da Rusija krši međunarodno pravo skoro deceniju na način koji je ranije bio nezamisliv. Aneksije Moskve takođe su radikalno promenile rusko domaće zakonodavstvo. Na primer, ukrajinski i ruski ustav jasno definišu iste teritorije u istočnoj i južnoj Ukrajini, uključujući Krim.
Vladimira Putina i Vladimira Zelenskog kao predsednike svojih država, pored toga, njihovi narodi smatraju „garantima“ svojih ustava i dužni su da ih ispoštuju. Čak i ako bi neko od njih ili oboje želeli da zaključe neku vrstu teritorijalnog kompromisa, osnovni zakoni njihove dve države izričito im zabranjuju da to urade. To znači da jedan ili oba ustava moraju da se izmene pre bilo kakvih suštinskih mirovnih pregovora. Međutim, to će zahtevati značajnu većinu glasova u relevantnom parlamentu. To je u najmanju ruku teško u slučaju Putinove Rusije i nerealno u slučaju Ukrajine.
Krimski presedan
Ovaj pravni problem postoji od 18. marta 2014. godine, kada je Ruska Federacija zvanično anektirala Krimsko poluostrvo. Aneksiju je zvanično priznalo samo nekoliko zemalja, ali je Moskva predstavila svetu neverovatno objašnjenje za kršenje međunarodnog prava u Crnom moru 2014. godine. Pored ostalih sumnjivih tvrdnji, Kremlj je saopštio da je ovaj nečuveni čin opravdan istorijom Krima tokom carske i sovjetske imperije.
Narativ Kremlja bio je vodič u izboru samo onih istorijskih činjenica koje odgovaraju ovim bačenim odozgo. Mnoge vlade širom sveta mogle bi – a neke od njih to i rade – da predstave slične iredentističke narative, misleći na određenu istorijsku epizodu. Oni takođe mogu da izlaћu tvrdnje određenim teritorijama koje su nekada pripadale njihovoj zemlji, a sada su , kao rezultat navodne istorijske nepravde, deo drugih drћava.
Uprkos istorijskoj sumnjičavosti i političkoj eksplozivnosti ruske retorike 2014. godine, nezvanično mnogi političari i diplomate, kao i neki stručnjaci širom sveta, pomešali su krimsku basnu za čist novčić. I to uprkos stvarnoj istoriji Krima i razarajućem uticaju priznanja ruskog narativa na stabilnost svetskog poretka. Implicitno priznavanje pretenzija Moskve na poluostrvo od strane mnogih neruskih posmatrača – čak i na Zapadu – bio je jedan od razloga što su međunarodne sankcije kao odgovor na vanredne akcije Rusije u februaru-martu 2014.
Do nedavno je pitanje Krima verovatno bilo jedno od onih čije bi rešenje moglo ili da bude odloženo za daleku budućnost, ili nekako delimično rešeno u skladu sa preferencijama Moskve. Ovo poslednje bi moglo da se uradi, na primer, kroz privremenu međunarodnu administraciju poluostrva ili daljim jačanjem ionako velike autonomije Autonomne Republike Krim kao dela Ukrajine. Međutim, otkako je Rusija anektom esencipovala još četiri ukrajinske teritorije u septembru 2022. godine, čini se da ta opcija više nije relevantna.
Novi ćorsokokku
Problem nije samo i ne toliko što su argumenti Kremlja u vezi sa nedavnom drugom aneksijom južnih i istočnih teritorija Ukrajine još daleko od argumenata za aneksiju Krima 2014. godine. Činjenica je da se prethodno polu-otvoreno pitanje o poluostrvu sada pretvorilo u mnogo fundamentalnije i teritorijalno šire pitanje o identitetu, integritetu i budućnosti Ukrajine u celini. Krimski problem je sada sastavni deo šireg pitanja prava na postojanje osnivača Ujedinjenih nacija (Ukrajinska Sovjetska Socijalistička Republika bila je članica UN od 1945. do 1991. godine). Kao rezultat toga, mnogo više ljudi i zemalja širom sveta sada se zalaže za potpunu reviziju ilegalnog širenja Rusije na zapad u skladu sa željama Ukrajine.
Štaviše, odluke Moskve o aneksiji u septembru 2022. i odgovarajući izmenjeni Osnovni zakon Rusije direktno navode tvrdnje ukrajinskim teritorijama da Rusija uopšte nema kontrolu. Te teritorije su pod kontrolom Kijeva, a ne Moskve. Naime, nijedan od četiri nedavno anektirana ukrajinska regiona još uvek nije u potpunosti okupiran od strane ruskih trupa. To je znatiželjno u suprotnosti sa novim samoopredeljenjem ruske države i predstavlja kršenje ruskog ustava, kojim se te teritorije uvode na zvaničnu teritoriju Ruske Federacije.
Sa formalne tačke gledišta, Rusija se pretvorila u ono što politički naučnici i međunarodne diplomate nazivaju neuspelo stanje. Do 2022. godine Moskva je bila zauzeta podrivanjem suvereniteta i integriteta drugih država, kao što su Moldavija, Gruzija i Ukrajina, vojnim i ne-vojnim sredstvima. Sada je i sama Ruska Federacija – prema sopstvenom ustavu – država koja ne kontroliše u potpunosti svoje granice i teritorije. Ovo nije samo teška politička situacija za Kremlj, kako na unutrašnjem, tako i na međunarodnom planu. To takođe stvara čudnu pravnu osnovu za pregovore između Kijeva i Moskve.
Bez izmene ruskog ustava, Putin ili neki drugi ruski predsednik ne samo da neće imati ovlašćenja da vrati ukrajinske teritorije, koje sada kontroliše Moskva, pod kontrolu Kijeva. Ruski ustav izgleda kaže da šef ruske države treba da teži zauzimanju ukrajinskih teritorija. Zvanični ruski predstavnik na razgovorima bio bi u zakonskoj obavezi da insistira da Kijev ustukne deo ukrajinske teritorije Moskvi – kako bi se tekst ruskog ustava spojio sa političkom realnošću na terenu.
Neki možda misle da je očigledan apsurd takvog diplomatskog pozornika dovoljan da ga odbaci bez oklevanja. Međutim, ruski predsednik ili drugi pregovarač rizikuje da bude optužen za izdaju ako predloži kršenje ruskog ustava, pristane na njega ili podlegne pritisku. Isto važi i za bilo kog ukrajinskog predsednika ili drugog pregovarača, koji je takođe dužan, po svom Ustavu, da teži brzoj obnovi punog teritorijalnog integriteta Ukrajine i političkog suvereniteta.
Ovaj zastoj je razlog nedostatka ozbiljnih pregovora između Ukrajine i Rusije o Krimu skoro devet godina. Za razliku od danas, Kijev i Moskva su intenzivno pregovarali jedni sa drugima od leta 2014. do početka 2022. godine, posebno u okviru Minsk trilateralne kontakt grupe i normandijskog formata. Međutim, pošto je pitanje statusa Crnomoravskog poluostrva postalo igra nula suma između Moskve i Kijeva posle zvanične aneksije Rusije, pitanje Krima nije bilo na dnevnom redu. Od septembra 2022. godine Moskva je izazvala istu pregovaračku blokadu na četiri regiona na jugoistoku Ukrajine.
Budućnost je u pitanju
Mnogi posmatrači smatraju da postizanje primirja između Moskve i Kijeva zavisi od političke volje nekoliko političara, kao što su predsednici Rusije, Ukrajine, Sjedinjenih Država, Francuske ili šefa Evropske komisije itd. Ovim stavom ignoriše se činjenica da su amandmani na Ustav Rusije 2014. i 2022. godine u vezi sa zvaničnom teritorijom Ruske Federacije stvorili strukturne prepreke produktivnim mirovnim pregovorima sa Ukrajinom. Stoga će rasprostranjena pretpostavka da će bolje ili bar druge političke akcije i diplomatski napori Zapada i Kijeva biti dovoljni za postizanje dugoročnog sporazuma sa Moskvom naivna.
Ustavni zastoj nije jedina prepreka konstruktivnim pregovorima. Međutim, to je dovoljno da budete skeptični u pogledu mogućnosti dugoročnog, ne-vojnog rešenja trenutnog sukoba. Takav kraj aktuelnog rata bio bi moguć – pod uslovom da Rusija nastavi da bude neprelazna – samo ako Ukrajina revidira sopstveni Ustav.
To ne bi samo – pored činjenice da je malo verovatno – bilo neprihvatljivo za većinu Ukrajinaca. Njime bi se takođe dovelo u pitanje buduća stabilnost i postojeće granice drugih država. Njihove sadašnje teritorije, u skladu sa strategijom Moskve od 2014. godine, takođe mogu da aneksiju svojih suseda kroz vojnu intervenciju i političku aneksiju.
Prevod sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjektivno ogledalo: Ukrajina – EU: vruć finiš pregovora, Ukrajina – bekstvo od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, U iskrivljenom ogledalu, prezren, Lukašenko ide u rat sa Putinom, Između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin na galijama, poluostrvo straha, Ukrajina izmišljena na Istoku, Novo staro otkriće, i trebalo je da bude tako lepo, Da li diskutovati o istoriji, zastoj u Minsku
Originalni naslov članka: Konstytucja Rosji uniemożliwia przerwanie agresji na Ukrainę
