Tokom godine rata punih razmera, srećom, talas optužbi evropskih liberala i levičarskih aktivista/političara da je „specijalna vojna operacija“, kako kažu, rat Vladimira Putina (ili, šire gledano, Kremlja, ruskih vlasti), a ne ruskog naroda. Posle Buhe i Irpena, Marijupola i Izjuma, Kersona i drugih vrelih, čak i krvavih tačaka na mapi Ukrajine, takva pozicija više ne može da izazove podršku čak ni među relativno neutralnom evropskom javnošću. Međutim, u ovoj situaciji nije dovoljno samo shvatiti da Rusija vodi rat protiv Ukrajine. Važno je razumeti zašto u ruskom društvu nema stvarnog otpora „SVO“, zašto toleriše ovaj zaista strašan rat koji vodi njihova, ruska, vojska.
Ukrajinska obaveštajna služba presreće (i objavljuje) veliki broj telefonskih razgovora između servisera okupacionih jedinica i rođaka – majki, žena / devojaka. U tim razgovorima, čini se, nikada nije bilo osude same činjenice rata, ali bilo je polu-šaljivih dozvola za silovanje Ukrajinki (mada nam je teško, ljudima sa ove, civilizovane, strane barikade, da razumemo kako da se našalimo na takve teme) i uputstva šta tačno treba ukrasti u kućama i stanovima „oslobođenih“ Ukrajinaca. I to u skladu sa tim čini našu percepciju o Rusima u ovom ratu, njihov odnos prema ratu, prema nama. Ali zapravo, situacija je nešto višestrana. A to je teže razumeti – i od nas i od strane Evropljana.
U jednom od nedavno objavljenih audio snimci razgovori između osvajača i njihovih rođaka bljesnuli su veoma zanimljivim trenutkom. Naravno, apsolutna većina je skrenula pažnju na reči o ubistvima dece, što je vojnik ruske vojske verovatno priznao u razgovoru (nije objavljen ceo razgovor, već samo deo, ali se može izvući odgovarajući zaključak). Da, pogledaćemo drugi deo ovog unosa. Onaj koji se bavi zapadnom pomoći Ukrajini.
Ali prvo, zabeležili smo jedan važan aspekt: ova supruga ili devojka okupatora govori prilično korektnim jezikom, pravilno formuliše svoje misli, ne zaluta u primitivne fraze, ne koristi (bar u objavljenom odlomku razgovora) nepristojan rečnik. Odnosno, možemo zaključiti da ova Ruskinja nije prosečna individua, koja je u prethodnim objavljenim razgovorima prilično uporediva sa svojim muževima ili čak sinovima. Verovatno, ova osoba ima obrazovanje, možda čak i više. To se može nagovestiti i njenom reakcijom na informaciju o ubistvima ukrajinske dece od strane voljene osobe (a ona je, budimo iskreni, šokirana).
Hajde da smislimo љta je rekla. Bilo je o zapadnoj vojnoj pomoжi. O svom postojanju, verovatno, čak i o svojim tomovima, rođak okupatora takođe ima informacije. Ali istovremeno, ona, zbog svog razilaћnje, љto se tiиe proљlih stanovnika Putinovog carstva, njena mentalna aktivnost, prenosi te informacije kroz odgovarajući filter.
Da, ona doživljava evropsku pomoć – najverovatnije tenkove, o kojima se poslednjih nedelja mnogo pričalo i pisalo – kao nešto što Ukrajina mora da plati. To jest, ovaj ruski državljanin ne može da percipira kao činjenicu pomoć Evropske unije kako bi se rat završio na teritoriji Ukrajine – to jest kao vid samoodbrane i prikrivenog učešća u ratu (koji je, ma uzgred, direktno izjavio novi nemački ministar odbrane Boris Pistorijus). Ona traži neke „zamke“, nešto što nužno mora da pogodi Ukrajinu, u njenom interesu. Jer tek tako, jedna zemlja – a naročito toliko zemalja – ne može da pomogne drugoj.
A kako ukrajina treba da plati vojnu pomoć Evropi? Prema ovoj Ruskinja, ovo su teritorije. Štaviše, u njenoj mašti, ova hipotetička situacija je sasvim realna, toliko da ona direktno kaže – i dalje gube teritoriju, dali bi nam, kažu,. To jest, ako bi odmah pristali na gubitak dela svoje zemlje (što je za građanina Rusije neizbežan ishod rata, jedino je pitanje ko će uzeti ovu zemlju), onda ne bi bilo granatiranja, bombardovanja, ubistava. Posebno, mlada ukrajinska deca, sa kojima je njen vojni rođak bio umešan.
Ovim rečima nepoznate Ruskinje da ćete „u svakom slučaju dati neki deo teritorije“ – i postoji duboka suština ne samo trenutnog sukoba, već cele ruske filozofije. Koja je, bez obzira koliko neko želeo da dokaže suprotno, formirala aktuelnu moć Kremlja. Neki smatraju da je preteča Putina i uopšte svih novih ruskih agresivnih ratova od 1999. godine filmska dilogija reditelja Alekseja Balabanova „Brat“/“Brat-2“. Ovo nije sasvim tačno. Nije Balabanov oblikovao Putinovu Rusiju svojom „Braćom“. U samoj Rusiji je pogledao relevantne obrasce, istakao ih na filmskom platnu, a onda su iste ideološke pozicije omogućile Putinu ne samo da prigrabi vlast, već i da stvori, u prikladnom izrazu Arkadija Babčenka, „Novi Rajh“.
Tako je i u situaciji sa ratom. Zato je to prvo nastalo kao teorijski scenario, a onda je za život – jer za Ruse ne postoji ništa čudno, neobično ili neprihvatljivo u ovom formatu ovladavanja stvarnošću. To je potvrdila i ova kulturna i čak pomalo naglašena Ruskinja.
Ona, kao i celo društvo tamo, samo formalno, na nivou korišćenja sprava ili drugih dostignuća civilizacije, živi u XXI veku. Zapravo, slična logika postojanja i razvoja država, o kojoj govori, nagnala je svoja leđa u prvoj polovini dvadesetog veka. U civilizovanom svetu, već duže vreme, niko nije merio uspeh državnih projekata sa postojećom (ili, što je još gore, zarobljenom) teritorijom. Teritorija je prestala da bude glavni resurs. Štaviše, prestaju da budu čak i energetski resursi ili, šire gledano, minerali – što je, uzgred, već ozbiljan korak napred. A Rusija je, budimo iskreni, jednom preduzela ovaj korak. Barem je pokušaj da se Evropa kontroliše ne kroz zaplenu teritorija, već kroz snabdevanje fosilnim gorivima. Međutim, nakon što ovaj pokušaj nije ni doveden do svog logičnog zaključka (Nord Stream 2, ovo glavno oruđe usmereno protiv Ukrajine, nikada nije stavljeno u rad), Rusija se brzo vratila iz dvadesetog veka u prethodna, zaista mračna vremena.
I što je najvažnije, za same Ruse, ova činjenica nije iznenađujuća niti divlja. Čak i ovaj očigledno obrazovani građanin te agresoarne zemlje, kao „samouk građanin“, doživljava da će Ukrajina „morati da deli teritorije“. Sa kim? Sa Nemačkom ili Britanijom, koja najviše pomaže našoj zemlji? Šta su ukrajinske teritorije i, što je najvažnije, zašto su te zemlje potrebne? Šta će da urade sa njima? Ne govorim o SAD, koje se još uvek nisu ni pridružile Portoriku, što je upravo ono što želi, sve do referenduma o statusu 51. države organizovane (a završile su se pozitivnim rezultatom).
Za Rusiju i Ruse u to nema sumnje. Naravno, teritorije – za šta će još Ukrajina platiti? A kako se ne sećate da je cela istorija Rusije samo niz ratova, čija je svrha bila da se zagrate određene teritorije. Čak i takvi navodno, na prvi pogled, plemeniti vojni sukobi kao što je rat protiv Turske 1877-1878. Rusija je, krijući se iza nezavisnosti ili autonomije balkanskih zemalja, jednostavno nastojala da uspostavi svoju kontrolu nad tom teritorijom, a zatim da ode dalje, „zakucajući štit na kapiji Carigrada“.
Uzgred, ovo je jedan od retkih uslovno dosadnih Rusa, Grigorij Čhartišvili, poznatiji kao Boris Akunin, veoma dobro pisao o ovome. U svom „turskom Gambitu“, glavnom antiheroju Anvar-efendi, sasvim jasno objašnjava svom sagovorniku zašto je pokušao da se suprotstavi ruskoj vojsci. Citiram najsvetliju tačku ovog objašnjenja:
„Vi samo slušate dušu Mišela (Mihaila Soboleva, čiji je prototip čuveni ruski general Skobeljev – autor), koji obeležava u novom Bonaparti! Misija ruskog naroda je zarobljavanje Carigrada i ujedinjenje Slovena? Za šta? Da bi Romanovi ponovo diktirali svoju volju Evropi? Užasna perspektiva!“
A onda – o strašnoj pretnji civilizaciji, divljim, destruktivnim silama i potrebi da se „skrate ruke Rusiji“ kako se ne bi mešala u civilizovani Zapad i dalje razvijala.
Zanimljivo je da cela ova epizoda, koja u potpunosti otkriva suštinu aktivnosti glavnog antagoniste, nije bila uključena u film, zasnovan na knjizi Akunina. U scenariju su čak promenili zaplet, praveći – potpuno bezubi i nezanimljiv, što se tiče mog dečačkog ukusa – zlog genija potpuno drugačijeg karaktera.
Naravno, uvek možete odbaciti da je ovo samo umetničko delo, autor bi mogao da mašta sa bog zna čime. Međutim, on ne ostavlja ideju da Akunin svojim fantazijama pogodi najbolnije mesto, u „smer Košejevu“ ili nije udario, već je jednostavno znao o čemu piše). Jer, kao što je uobičajena navodna jedna od mnogih emisija, razgovor između prosečnog okupatora i njegovog rođaka je da Rusi zaista žive u nekoj vrsti predindustrijske ere. Gde, kao u „dobrim starim“ vremenima „razvoja Sibira“ (što je zapravo bio samo niz kolonijalnih ratova sa naknadnom aneksijom teritorija; samo Bucha i Izyum tada nisu bili između močvara Polissya i Crnog mora, već negde daleko na severoistoku Oikumene), samo je teritorija od jedinog značaja.
I samo preko teritorije Vladimir Putin meri svoj uspeh. Setite se nedavnih informacija o naredbi da se do kraja februara potpuno zaplene regioni Donetsk i Luhansk, to je tačno na prvu godišnjicu početka rata. Naravno, ovu teritoriju, ako uspeju da je zaplene, prethodno će u državu Marijupolj doneti sami Rusi, ili još gore. Ali sve ovo nije bitno. Teritorija je vaћna. Ne industrija, ne društveni kapital, to jest ljudi koji bi tamo mogli da žive – već samo teritorija. Ovo je jedino merilo uspeha u istinski srednjovekovnoj Rusiji. Kako za vlasti, tako i za narod. Što, možda, nije prvi putE u proteklih vek i po su bili tako blizu potpunoj ekstatičnijoj fuziji u „specijalnoj vojnoj operaciji“.
