Selo Korobski nalazi se na 7 km od grada Kahovka u regionu Kerson. Kao i veći deo regiona, okupirali su ga Rusi prvog dana potpune invazije 24. februara 2022. godine. Porodica Đubova Osipova, učitelja iz lokalne škole, šest meseci nije napuštala selo u nadi da će Oružane snage Ukrajine uskoro doći i vratiti svoj uobičajeni život. Ali posle pretnji okupatora da će uzeti dete, pitanje odlaska je rešeno. Priču o Đubovu, Nastju, Maksimu i Nazaru Osipovu iz regiona Kerson, koji sada žive u Lvivu, ali i snažno verujemo u ukrajinsku vojsku i pobedu nad osvajačima.
Porodica Osipov
Dolazimo da posetimo porodicu u svetlom trosobnom iznajmljenom apartmanu sa malom kuhinjom. Najstarija ćerka, 17-godišnja Nastja, ima zasebnu malu sobu. Drugi pripada sedmogodišnjem Maksimu i 5-godišnjem Nazaru. U trećem, roditelji žive.
Đubov Osipova se priseća da je, kada su napustili selo, imala dve torbe – jedna je imala dečiju odeću, druga posteljinu i peškire. Momci su imali rančeve sa knjigama, sveskama i bojankama.
„Imao sam ranac, kao da je tamo bačeno 10 cigala!“, uzvikuje Maksim.
Tokom razgovora pokazuje slike koje je naslikao, uključuje patriotske pesme i odlazi da nacrta Putinov portret, a zatim da je ritualno razbije o komad. Izgleda kao da dečak veruje da će mu to pomoći da približi pobedu Ukrajine i vrati se kući.
Maksim obožava da crta
„U našem selu, ‘kontraofanziva’ je bila mesečna“
Đubov Osipova kaže da je 24. februara trebalo da ode sa jednim od momaka kod Kakhovke kod lekara. Kod glasnika sam već video fotografije ruske opreme i vesti o invaziji. Oni su takođe čuli eksploziju u vojnoj jedinici u Novoj Kakhovki.
„To nismo razumeli, gde, nismo znali da li da idemo, jer se ne zna šta ćete sresti usput, iako je 7 km do Kakhovke. Doљao sam u grad. Ljudi su stajali u blizini vojne kancelarije za registraciju i upis. Pomislio sam – gde su, kako? Ima i dosta članova ATO, a teritorija je već okupirana“, priseća se Đubov.
Kasnije su ruski okupatori kidnapovali ato učesnika iz Korobkija, a Đubova sestra je držana „u podrumu“, jer je njen suprug učestvovao u ATO i sada se njen sin bori.
Kada se prvog dana invazije Đubov Osipova vraćala sa sinom iz Kahovke, videla je kolonu oklopnih transportera. Iz nekog razloga, mislio sam da je moj.
„Tek kod kuće, kada sam pogledao veb-kameru, shvatio sam da ne, naše više nije bilo u to vreme. A istog dana, Rusi su premestili auto muža moje nećake sa oklopnim nosačem osoblja. Odmah je umro. Mnogo je takvih priča, kao i o pogubljenim civilnim automobilima. Ljudi nisu imali vojno iskustvo, nisu razumeli kako da se kreću, bilo je strašno“, kaže žena.
Ljubav govori o životu u zanimanju
Porodica je prvu nedelju provela skoro sve vreme u podrumu, a deca su tamo ostala preko noći. Odrasli su otišli do stana jer je u podrumu bilo malo prostora – tamo je bilo oko 10 ljudi.
„Videli smo vesti i pomislili da ćemo imati veliko granatiranje kao u regionima Kijeva ili Karkiva. Stalno smo bili na oprezu, slušali svaki zvuk. Međutim, generalno gledano, bili smo relativno mirni, čuli smo samo borbe koje su se odigrale u blizini“, kaže Đubov Osipova.
Priseća se priče o tome kako su se stanovnici Korobkija uplašili. Neko je rekao da je video 20 naoružanih ruskih vojnika na terenu. Seljaci su mislili da жe uжi u selo i napraviti haos. Međutim, kasnije se ispostavilo da su nedavno mobilisani Rusi pokušali da pobegnu iz svoje vojske. Ali u stepi nema mesta za skrivanje, pa ih je, kažu, upucao njihov.
Đubov je nastavnik radne obuke i likovnih umetnosti u školi u Korobkiju. Pošto u selu nije bilo aktivnih neprijateljstava i nije bilo mnogo stanara tamo, jer su ušli u veće gradove, škola je radila do aprila, doduše na daljinu. Ali onda su okupatori počeli da zahtevaju u odeljenju za obrazovanje okruga Kakhovka da škole pređu na ruske programe obuke. Odgovorili su da je školska godina već završena – nisu želeli da sarađuju sa agresorom.
Slično tome, u aprilu je ukrajinska zastava još uvek visila na seoskom veću u Korokiju. A kada su osvajači okačili svoju trobojku, Đubov Osipova je ponudila svojim kolegama da sipaju boju na njega. Žena još uvek nije znala da u blizini ima izdajnika.
Onda se život nastavio uobičajenim tempom za selo. Samo je moja majka pustila samo momke da prošetaju, a Nastja je neretko izašla u dvorište, da se ne bi ukrštala sa ruskom vojskom. Devojka se priseća da su, ako je potrebno, išli zajedno sa prijateljem, a kako su videli Ruse, išli su drugim putem. Isti je podmitio 50 hrivnija mlađe dece na ulici da bi saznao više o devojčicama.
Leti, u selu, ljudi su, kao i obično, pravili zalihe za zimu – obrte, sušeno meso. Samo što su ovog puta mislili da će zalihe u podrumima biti potrebne da bi se sačekao dolazak Oružanih snaga Ukrajine.
„Konstantno smo verovali da će naši samo što nisu došli, patićemo još malo i to je to. U našem selu su svakog meseca pričali o kontraofanzivnom. Pripremili smo se da sednemo u podrum na kratko, da ne bismo nigde i čekali. Muž me je poslao nazad u maju, ali ja sam čekala“, kaže žena.
Porodica se nastanila u Lvivu uz pomoć dobrotvorne fondacije CORE
Saradnici su pronađeni
Neki od poznanika su ipak otišli, ali se Đubov Osipova plašila da ide sa decom preko kontrolnih punktova okupatora ili preko okupiranog Krima do Gruzije. Pored toga, takvo „zadovoljstvo“ košta 400 dolara po osobi. Da okupatori nisu najavili da će otvoriti školu, porodica bi verovatno ostala u rodnim kutijama.
„Žena koja je radila kao laboratorijski asistent u našoj školi išla je da sarađuje sa okupatorima. I još jedan – sa agrotehničkog koledža, se pridružio. Prkosno su brinuli kako će „deca biti bez obrazovanja“. I bila sam toliko uverena u de-okupaciju da nisam ni uzimala svoje stvari iz škole u aprilu“, priseća se Đubov Osipova.
Ona kaže da je škola u selu bila savršeno opremljena: projektori, laptopovi, interaktivne bele table, štampači, novi nameštaj. U prvim danima invazije, Đubov i njene kolege sakrili su opremu kako bi je zaštitili od mogućih eksplozija. Saradnici su u to vreme još uvek ćutali.
Uoči školske godine okupatori su počeli da zahtevaju da meštani dovedu decu u školu da uče prema ruskim programima. U suprotnom, pretili su da će odvesti decu.
„Ako dođu kod mene sa oružjem, o kakvim pravima ću govoriti? I kada smo čuli užasne zvuke, istrčali u hodnik, a mlađi je sa suzama rekao: „Mama, ne želim da umrem, želim da živim“, kaže Đubov Osipova o trenutku kada je shvatila da će morati da napusti dom zbog dece.
Posle oslobođenja Kersona, kaže žena, okupatori i saradnici, koji su se tako zalagali za obrazovanje dece u Korobkiju, uklonili su iz škole sve što je bilo moguće. Srećom, poveli su sa sobom u „evakuaciju“ i izdajnike.
Čovek je napustio okupaciju na mesec dana
Đubov Osipova sa troje dece i dve torbe napustila je okupirani kvart Kahovka u pravcu Vasilivke u regionu Zaporizhia 2. Priseća se da je bila mirna i da je verovala da će sve proći u najboljem redu, iako je čula mnoge priče o nedeljnim redovima za odlazak u stepama pod suncem, u kojima su ljudi umirali.
Žena kaže da je na telefonu imala dosta dokaza o svom ukrajinskom položaju – poslala je koordinate plasmana ruske opreme. Zbog toga je sakrila glavni telefon i uzela drugi, gde je kreirala novu istoriju poziva i poruka tako da nema šta da nađe manu. Porodica je imala sreće – okupatori su proveravali sve dečije stvari i igračke na kontrolnim punktovima, ali nisu tražili Ljubov telefon.
„Petnaestogodišnja devojčica je sklonjena iz našeg autobusa. Bilo je straљno. Otišla je sa dečkom, pitali su je gde su joj roditelji jer je maloletna, odgovorila je da njenih roditelja više nema, a ruska vojska ju je odvela: gde, šta dalje nije poznato. Takođe je bilo neprijatno što su nas fotografisali i što su morali da se nasmeju i požele im dobar dan. Samo ga je iskljuиio. Ko ste vi da ću vam poželeti dobar dan?“, priseća se Ljubov Osipova.
Đubov muž i njena majka ostali su na farmi, a ona se i sama nadala da će se za mesec dana vratiti sa decom u Boks. Međutim, kasnije je čovek rekao da je upozoren da je „vezan“ za svoju ukrajinsku poziciju. Istovremeno, Rusi su oteli Đubovu sestru, od koje su njen suprug i sin vojska Oružanih snaga Ukrajine. Hteli su da je nateraju da sarađuje, jeli su psihotropiju.
„Počeli su da dolaze kod mog muža ‘priča’: proveravaju telefon, prete. Rekli su da nema pravo da ode, jer je doveden u bazu, primoran da ide da glasa o pseudo-referendumu, uzme ruski pasoš, u jednom trenutku je pretučen“, kaže Đubov.
Posle još jedne takve „komunikacije“, čovek je tiho, ne rekavši nikome, sakupio ranac i otišao. To je bilo početkom oktobra, posle takozvanog referenduma. Upravo tada, okupatori su promenili pravila za putovanje na teritoriju koju kontroliše Ukrajina i zahtevali od svih, ko je otišao, dodaj. Međutim, niko nije mogao da objasni gde i kako se ova propusnica može dobiti.
Dok je čekao parče papira, Đubov suprug je proveo mesec dana u Dniprorudniju, gradu u okrugu Vasiljevski u regionu Zaporizhia, koji trenutno zauzimaju Rusi. Bilo je opasno vratiti se u Kutije, jer će osvajači pitati gde je tačno nestao i od toga neće proići ništa dobro. Na kraju, čovek je dobio „propusnicu“ i – nered – liste za odlazak sa njegovim prezimenama su izgubljene u blok postu. Ljubav kaže da je samo zahvaljujući Božjoj pomoći čovek uspeo da ode – spiskovi su slučajno pronađeni kada su drugi tražili.
„Na izlasku su ga pitali gde ide. Rekao je da жe odvesti decu kuжi, i nedostajao im je. Obećavaju povratak milion od milion i po. Ali ne treba mi milion i po dolara za ovo“, kaže žena.
Sada je porodica na okupu u Lvivu. Moj muž radi, Nastja studira na daljinu kao arhitekta na koledžu u Odesi, Maksim je učenik prvog razreda, njegova majka Đubov se brine o njemu i Nazaru kod kuće. Žena kaže da prethodno nije poslala sina u Lviv školu jer je verovala u brz povratak kući. I sada i sama razmišlja o odlasku na posao, jer joj je, kako kaže, potrebna lična realizacija i shvatila je da neće biti tako brzog povratka kako je želela.
„Ne planiramo da ostanemo ovde. Međutim, nije jasno kada će biti moguće vratiti se. Godinu dana su naočare u boji ruže spavale. Posle oslobođenja okupiranih teritorija, nažalost, tamo će još dugo biti opasno – zbog rudarstva, neeksplodiranih municija. Ali zaista želim da idem kući“, kaže Đubov Osipova.
Pomoć Šona Pena
Đubov Osipova i njeno troje dece stigli su u Lviv evakuacionim vozom iz Zaporizhia početkom septembra. Od tada, živeli su nekoliko meseci u jednom od Lvivovih skloništa, uz pomoć Dobrotvorne fondacije Šon Pen JEZGRO. Bilo je planirano da zajedno iznajme stanove sa sugrađanima, sa kojima su zajedno izašli iz okupacije. Međutim, potraga je bila neuspešna.
„Nastja i Maksim su morali da organizuju učenje na daljinu, a u zajedničkom prostoru je bilo teško. Nisam mogla nigde da odem niti da se zaposlim jer ne mogu da zamislim da ostavim decu zbog nekoga. Mislila sam da ćemo brzo naći smeštaj i da će se sve slegnuti, ali to se nije desilo, kao što se mislilo“, kaže Ljubov Osipova.
Žena je predala dokumenta za učešće u programu CORE fonda, kojim se obezbeđuje naknada za iznajmljivanje stanova na šest meseci, plaćanje komunalnih usluga za ovo vreme i jedan novčani dodatak za preseljenje.
Fondacija navodi da su tokom rada programa 104 porodice uspele da se nastane u iznajmljenom smeštaju – oko 300 ljudi sa okupiranih teritorija ili zone aktivnih neprijateljstava, koji su dobili sopstveni prostor i priliku da dodatno pojednostavi svoj život. Međutim, to nije tako jednostavno, jer program obezbeđuje fiksni iznos za iznajmljivanje mesečno, koji se ne može prekoračiti, kao i fiksni iznos za plaćanje usluga agenta za nekretnine.
„Postoje nekretnine koje pristaju na manju uplatu za usluge od 100 odsto, mada ih je malo. A cene stanova u Lvivu se često ne uklapaju u naš budžet. Uprkos tome, program je dobro poslovao“, rekao je CORE.
Lijana Korovitska, šefica fondacije u Ukrajini, rekla nam je da Fondacija Šon Pen CORE podržava ljude koji su beskućnici više od 12 godina u mnogim zemljama širom sveta. Prvo i uspešno iskustvo bilo je na Haitiju, gde je organizacija podržala desetine hiljada ljudi, popravila i izgradila stotine skloništa za njih.
„Kada dođe do prirodne katastrofe ili humanitarne katastrofe, naš glavni cilj je da ljudima obezbedimo pristojne uslove za spasavanje života. Ako imaju šta da jedu i gde da žive, onda imaju priliku da se bave drugim važnim pitanjima: studiranje, rad itd. Međutim, bez hrane i skloništa, sve ne dovodi u obzir“, objašnjava Lijana Korovitska.
Da bi razvio koncept projekta, međunarodni ekspert sa više od 30 godina iskustva u oblasti podrške skloništima i IDP-ovima došao je u Ukrajinu na početku rata. On je ocenio situaciju, analizirao preporuke i zaključke međunarodnih partnera, prikupio stvarne potrebe ljudi. Tako je fondacija odlučila da podrži IDP pružanjem finansijske pomoći posebno za iznajmljivanje stanova.
„Takođe obezbeđujemo ljudima hranu, neprehrambinske proizvode, pribor za higijenu, popravljanje kolektivnih rezidencijalnih centara i spavaonica, opremamo ih veš mašinama, kotlovima, tuševima, svim potrebnim nameštajem tako da ti stanovi bar privremeno daju osećaj doma i postanu zona komfora za žrtve rata punih razmera“, dodaje šef fonda u Ukrajini.
Materijal je nastao u okviru projekta „Život rata“ uz podršku Laboratorije za novinarstvo od javnog interesa I Institut humanističkih nauka (Institut für die Wissenschaften vom Menschen).
