Nedavno je ruski predsednik Vladimir Putin prikazao neke izuzetno apokaliptične scenarije za svoju zemlju. Na primer, u intervjuu za TV kanal Rosija-1, on je rekao da Zapad navodno ima samo jedan cilj – da uništi Rusku Federaciju. „Ruski narod, ako Zapad uspe da uništi Rusku Federaciju i uspostavi kontrolu nad njenom olupinom, možda neće preživeti – to će biti Moskviti, Ural i drugi“, predviđa Putin.
Još ranije, tokom obraćanja poslanicima Federalne skupštine, Putin se požalio da Zapad samo spava i da vidi kako da „natera Ruse da pate“ ako bi „naneo rusiji strateški poraz i okončao ih jednom za svagda“.
Uopšte nisam siguran da Zapad traži propast Rusije, radije ne. Iako smo mi, Ukrajinci, prilično sposobni za takav scenario, ovde možemo samo da pozdravimo prognozu ruskog diktatora.
Ali setimo se kakva je bila njegova retorika pre godinu dana. Ultimatumi Zapada, pretnje Ukrajini, hvaljenje njene „denacionalizacije“ i „demilitarizacije“, podučavanje „istinske dekomunikacije“, šta god to znaиilo da stavlja u ove reиi. Putin je bio siguran da će za nekoliko dana uspeti da slomi otpor Ukrajinaca i prošeta kroz Korešatik ceremonijalnom povorkom. Poznato je da je sve bilo pripremljeno za takvu „pobedničku paradu“, koja je trebalo da postane još jedna moćna karika u propagandnom mitu o ruskim imperijalistima.
Tokom godine, Putin je ponovio reči kao mantru: „Specijalna operacija se ide po planu“. Ali sada kada je zaustavljen, mučni odnosi su zamenjeni trenosom istorijskog gubitnika.
Naravno, glavni faktor ovih promena bio je uspeh Oružanih snaga Ukrajine u pozorištu operacija. Kremlj je morao da proglasi (navodno delimičnu) mobilizaciju, otera zeke na front i sva ratišta svojim leševima, i proklinje oružje u Iranu, Severnoj Koreji i Belorusiji. Međutim, sve to nije mnogo pomoglo. Relativno mali grad Bakhmut, koji, štaviše, nema veliki strateški značaj, Rusi već pola godine pokušavaju da zarobe, tamo stave hiljade boraca svojih elitnih jedinica, ali ne postižu mnogo uspeha.
Kako bi nekako nadoknadili propuste na frontu, Rusi pribegavaju kriminalnoj taktici granatiranja mirnih ukrajinskih gradova. Rakete su pogodile stambene zgrade u Dniprou, Zaporizhia, Kharkiv, ubijajući civile. Ovim napadima rusko rukovodstvo je pokušalo da liši Ukrajince osnovnih civilizacijskih uslova, da ih zamrzne hladnim, uništavajući kritičnu infrastrukturu. Ali svi ti pokušaji su imali minimalan efekat.
A ti strateški neuspesi Rusije, kršenje konvencija ratovanja, naravno, postaju poznati svetu, koji na njih reaguje u skladu sa tim. A zapravo, ova reakcija međunarodne zajednice postala je mnogo opasnija za Kremlj od bespomoćnosti ruskih trupa na bojnom polju.
Američki predsednik Džo Bajden, zanemarujući sve bezbednosne protokole, hrabro šeta centrom Kijeva. Čak ignoriše i vazdušni alarm. Najviši svetski političari dolaze u ukrajinsku prestonicu bez ikakvog straha, čak ih ni potreba da putuju vozom sa zapadne granice Ukrajine ne zaustavlja.
Uklanja se tabu NATO-a o snabdevanju Ukrajine ofanzivnim oružjem, uključujući najmodernije zapadne tenkove. Razmatra se pitanje snabdevanja modernih boraca i raketa dugog dometa. I nema sumnje da će biti rešen pozitivno, i u bliskoj budućnosti.
Ovogodišnja Minhenska bezbednosna konferencija postala je epohalna za Ukrajinu. Na kraju svega, jednom je na ovom događaju takozvani „uspon Rusije sa kolena“ proglašen za ceo svet. Sećate li se Putinovog agresivnog govora u Minhenu u februaru 2007? On je potom optužio Zapad, posebno Sjedinjene Države, za mešanje u ruske unutrašnje poslove, opstrukciju spoljne politike Rusije. On je nasrnuo na NATO, koji „gura svoje napred snage ka našim granicama“. On je mislio na to da je Alijansa već prihvatila u svoje redove ne samo zemlje bivšeg komunističkog bloka, već i bivše sovjetske republike – Letoniju, Litvaniju i Estoniju, što Moskva nije mogla da oprosti.
„Rusija je zemlja sa više od hiljadu godina istorije i gotovo uvek je uživala privilegiju vođenja nezavisne spoljne politike. Danas nećemo izdati tu tradiciju“, ponosno je tada rekao Putin. Osećaš li kako se njegova retorika promenila? Na kraju svega, sada se saosećajno žali da Zapad pokušava da uništi Rusiju.
Dakle, Rusi uopšte nisu pozvani na ovogodišnji Minhen. Pa, jer koja je svrha pozivanja predstavnika zemlje agresora, koja ne daje nikakve signale konstrukciji. I bez Rusa, na marginama konferencije, zaoštreni su prilično zanimljivi razgovori, kako prenose učesnici događaja. Poenta je da je zapadni svet čvrsto odlučio da neutrališe Putina. A ovu tezu potvrdili su mnogi izvori. Suštinski je odlučeno: nema više razgovora o „spasavanju lica“ Putinu, da ga ne oteraju u ćorsokak, da daju iom љansa. Jer kako drugačije? Šef Kremlja oslobodio je krvavi rat osvajanja, koji Ukrajina uopšte nije isprovocirala. Ruska vojska uništava čitave gradove u Ukrajini, ubija hiljade civila, ugovara strašan teror na okupiranim teritorijama, uništava civilnu infrastrukturu. I što je najvažnije – ne želi da stane, priprema nove ofanzive, najavljuje sledeću mobilizaciju. To je tako, mir se ne može očekivati od njega.
Kako i na koji način će ruski diktator biti neutralisan je pitanje za diskusiju. I mnogo zatvorenije od Minhenske konferencije. U svakom slučaju, proglašen je „krstaški pohod“ protiv Putina. Džo Bajden je svojom hrabrom turnejom u Kijevu pokazao da je on taj koji je spreman da vodi ovu kampanju. Jasno je da će ceo teret pasti na Oružane snage Ukrajine, ali sada će im biti obezbeđena sva sredstva za pobedu – s jedne strane. S druge strane, niko neće vršiti pritisak na Kijev da pregovara sa Kremljom do potpune de-okupacije Ukrajine.
U tom kontekstu, malo zbunjujući članak u novinama Vol Strit Žurnal, u kojoj se navodi da su London, Berlin i Pariz spremni da obezbede Ukrajini dovoljno naoružanja, uključujući borbene avione, kako bi mu se obezbedila „odlučujuća prednost“ na bojnom polju. Međutim, na taj način oni navodno ohrabruju Ukrajinu da počne pregovore sa Rusijom.
Međutim, predstavnici nemačke vlade već su demantovali informacije o navodnoj sklonosti Kijeva da pregovara sa Moskvom. To nije potvrđeno ni u Londonu ni u Parizu.
U tom kontekstu, vredi obratiti pažnju na Peking, koji je, posle godinu dana ćutanja, odlučio da se pridruži mirovnim naporima u rusko-ukrajinskom ratu. Kinesko ministarstvo spoljnih poslova je 24. februara objavilo svoje mesto mirovnog plana od 12 tačaka. Ukrajinci su to uglavnom doživljavali negativno. Mnogi su čak rekli da se Peking igrao zajedno sa Moskvom. Lično, ne verujem. Naprotiv, ubeđen sam da ovaj plan može biti koristan Ukrajini.
Obratimo pažnju pre svega na njenu prvu tačku: „Poštovanje suvereniteta svih zemalja – podrška suverenitetu i integritetu svih zemalja, bez obzira na njihovu veličinu i bogatstvo.“ Može se samo pozdraviti ovakav pristup kineskog rukovodstva. Lično, na mestu predsednika Zelenskog, pozvao bih Sji Đinpinga i rekao: „Gospodine Xi, sjajan plan, spremni smo da razgovaramo o tome. Ali o čemu da razgovaramo tamo, čak i da malo sprovedemo u delo. Počnimo sa prvim poenom. Suverenitet i teritorijalni integritet pretpostavljaju odsustvo stranih okupacionih trupa na našoj teritoriji – veliki, mi smo za to. Da li je Rusija spremna za ovo? Ne? Pa, imaš prednost nad njom.“
Pored toga, postoji nekoliko korisnih tačaka. Na primer, o očuvanju „koridora žita“ koji Moskvu čini tako nervoznom. Ili više o „obezbeđivanju bezbednosti nuklearnih elektrana“. Nije najgora tačka u smanjenju strateških rizika. „Kina se protivi pretnji ili upotrebi nuklearnog oružja, protiv razvoja ili upotrebe hemijskog i biološkog oružja“, navodi se u planu. I mi smo samo za to.
Nije ni čudo što je Rusija bila prilično hladna zbog kineskog plana. Jasno je da se Kremlj nije usudio da ga direktno kritikuje.
Mada da, postoji mnogo štetnih tačaka u smislu toga, posebno o ukidanju sankcija, o zaustavljanju vojne pomoći, o nesvrstanosti. Ali ponavljam: prioritet je prva tačka, ako Rusija ne želi da je ispuni, onda sva krivica leži na tome. I bez kompletiranja prve tačke, nema svrhe ići na sledeću.
Naravno, ja tako hipotetički modelišem situaciju na liniji Kijev-Peking u vezi kineskog mirovnog plana. Da, Kina koristi isključivo svoju logiku. Zapadni obaveštajni izveštaji o verovatnoći snabdevanja Rusije kineskim oružjem. To ne bi bilo iznenađujuće, jer Kina nikako nije korisna za potpuni poraz ruske vojske, potpuni poraz Kremlja i moguće uklanjanje Putina. Jer, nije poznato ko će ga zameniti i šta će Ruska Federacija postati posle poraza. Ali ono u šta ne sumnjam je da će Peking odrediti svoje dalje akcije u zavisnosti od situacije na bojnom polju. I samo su naše oružane snage, njihovi uspesi u de-okupaciji ukrajinske teritorije, sposobne da ojačaju argumente u korist Ukrajine za Kinu.
