Godina ruske potpune agresije na Ukrajinu promenila je mnoge poznate ideje. Ukrajina nije ispadala neuspelo stanje, „druga armija sveta“, iako sposobna za zločine velikih razmera i bacanje protivnika sa „topovskim mesom“, ali se ispostavilo da je njena moć značajno precenjena kako u svetu, tako i kod samih Rusa. Ukrajinci su impresionirali svet kako na bojnom polju, tako i svojom sposobnošću da se samoosete. I to uprkos konstantnom raketnom teroru i drugim pokušajima neprijatelja da uzdrma ukrajinsko društvo. Ukrajinski otpor je ponovo izneo na dnevni red takve „retrogradnosti“, kao što mnogi zapadni intelektualci veruju, koncepte kao što su patriotizam i nacija.
Jedna od ključnih političkih i kulturnih promena posle prve godine punog rata je da je, prvi put od nezavisnosti, Ukrajina postala aktivan predmet svetske politike, a ne samo pasivni posmatrač koji se prilagođava preovlađujućim trendovima. Ukrajinci se dive, a predsednik Volodymyr Zelenskyy dočekuje se aplauzom parlamenata i javnosti mnogih zemalja.
Do napretka je takođe doslo u vezi sa opštim idejama o Ukrajini. Sada mnogi ljudi u svetu, posebno na Zapadu, poznaju našu zemlju ne kao „negde u istočnoj Evropi“ ili je čak smatraju delom Rusije. Pišu i govore o Ukrajini više nego ikada. Po strašnoj ceni, ali Ukrajinci su uspeli da privuku i zadrže pažnju i uspostave se na svetskoj sceni.
Ali prerano je da se odmaraš na lovorikama. I ne radi se samo o borbama koje su još uvek izuzetno daleko od kraja. Jednako je važno održati stečenu subjektivnost na međunarodnoj sceni. A pretnja u tom pravcu raste srazmerno sve većem broju ruskih neuspeha na frontu. Tek nedavno su ukrajinski i svetski mediji preplavljeni vestima o još uvek ne preciziranim „mirovnim planom“ komunističke Kine. Imajući u vidu Putinove dobre odnose sa Sji Đinpingom, opštu želju Kineza da oslabe Zapad, posebno Sjedinjene Države, ili odbijanje Kine da osudi rusku agresiju na Ukrajinu kao takvu, nije teško pogoditi da bi kineska inicijativa trebalo da bude glavni zadatak da se pomogne Rusiji i podeli u još uvek dovoljno stabilnu koaliciju zapadnih država da pomogne Ukrajini.
Ali, ako se od kineskih komunista ne može očekivati ništa dobro (mada zašto samo kineski?), pa nema razloga za iznenađenje, onda pretnje Ukrajini nisu nestale među zapadnim političkim ili intelektualnim establišmentima. Činjenica da Kijev nije mogao da se uzme za tri dana ili godinu dana, mnogi političari ili predstavnici finansijskih i poslovno evropskih krugova primorali su ih da odustanu od finansijski profitabilnih poslova sa Rusijom. I mnogima od njih ne bi smetalo da žrtvuju ukrajinske živote i ukrajinski suverenitet, samo da bi povratili izgubljenu lakoću bića. To je sada nekako moralno neudobno. Iako poslednji trenutak ne stiša sve. Nedavno Izraz bivši premijer i još uvek popularan lik u političkom životu Italije, Silvio Berluskoni, koji je pre svega kriv za rat od strane ukrajinske strane, to potvrđuje. Trenutno su pozicije a la Berluskonija ili Orbana marginalne, ali da li će trajati večno?
To u velikoj meri zavisi od intelektualnog polja. Gde ima i mnogo pretnji. Više od jedne „ikone“ i desnog i levog ideološkog spektra pokazalo je sopstveni intelektualni bankrot i nemogućnost adekvatnog sagledanja stvarnosti. Najnoviji primer je esej „gurua“ zapadne filozofije, 93-godišnjeg nemačkog mislioca Jirgena Habermasa. Na stranicama Süddeutsche Zeitung On Zvala Zapadne vlade traže načine za mir sa Rusijom bez uzimanja u obzir pozicije Ukrajine i prestaju da nas snabdevaju oružjem. Kao, glavna stvar je mir, jer nas u suprotnom treći svetski rat vrlo verovatno čeka.
Habermasov stav bi se mogao ignorisati, ali za mnoge ljude, uključujući simpatizere levičarskih ideja u Ukrajini, on je i dalje moćan autoritet. I pozivi da se Ukrajinci ne snabdevaju oružjem zarad visokih ideala mira i humanizma – kažu, kako bi se izbeglo još više smrtnih slučajeva – odjekuju u srcima mnogih. I to ne samo oni koji sede na ruskoj ideološkoj ili finansijskoj (i često oboje zajedno) igli, kao što je Nemac otišao sa Die Linke Da li su desničarski populisti iz AfD (i mnoge druge evropske, bilo levičarske, desničarske radikale ili populiste). Otuda znatna podrška među Nemcima otvoreno pismo autor istaknute nemačke feministkinje Alis Švarcer i vodeće predstavnica Die Linke Sara Vagenkneht, poznata po svojim pro-Putinovim simpatijama. U ovom dokumentu se, takođe, pod sloganima „mi smo za mir“, ruski pogled na rat i načini da se on okonča direktno brani.
ReakcijeJoš jednom sam u istoriji pokazao ruskoj agresiji mnogih intelektualaca (setimo se samo koliko njih je opravdalo sovjetski totalitarizam ili Maove zločine u Kini) da se lepe ideje – humanizam, feminizam, mir itd. – vrlo lako mogu iskoristiti da opravdaju najnemoralnije postupke. Naročito oni koji imaju sopstvene teorijske konstrukcije važnije od stvarnosti i stvarnih vrednosti na kojima se gradi zapadna civilizacija – sloboda, patriotizam prema sopstvenoj zajednici, svest o ljudskom dostojanstvu. Rusija kao država i Rusi kao zajednica su imali i nemaju ništa zajedničko sa tim vrednostima. Nedostatak svesti o ovoj činjenici pretvorio je konzervativnog Džordana Petersona u bezvredan glas perverznog ruskog tradicionalizma, a Habermas je, pod sloganima mira, doveo do zanemarivanja i nepoštovanja žrtava rata i odbrane interesa onih koji sprovode masakre i nastoje da ožive totalitarnu praksu „diedova“.
Kako izbeći situaciju u kojoj će dovoljno značajan deo zapadnih elita i društava uopšte biti u iskušenju da odbije da podrži Ukrajinu kako bi se vratio uobičajenoj predratnoj utehi, upakovanoj patetičnim rečima o „miru u svetu“? Negativno iskustvo evropskih vlada koje tiho posmatraju genocid, a tamo intelektualci (i još uvek isti Habermas) pozivaju da se ništa ne uradi da bi se „izbegla eskalacija“, nije bilo tako davno – pitaju Bosanci. Starija istorija „umirivanja agresora“ u osobi Adolfa Hitlera tridesetih godina prošlog veka generalno je kanonski primer podloge i falsifikata takvog razmišljanja.
U današnjem informacionom dobu, prisustvo u informativnom prostoru je ključ uspeha. Srećom, mnogi zapadni političari i intelektualci trezvenije procenjuju stvarnost, a još uvek nisu zaboravili koje prave vrednosti nisu samo u rečima, već i u praksi. Ruska agresija naterala je mnoge da napuste zonu intelektualne utehe i shvate da su postmoderne ove o nepostojanju apsolutne istine ili jasno definisanog dobra i zla lažne.
Zadatak ukrajinskih političara, javnih i kulturnih ličnosti, ili bilo koga ko ima takvu priliku uopšte je da apeluje na moral i savest, da podseća da dobro i zlo postoje, da imaju jasno otelotvorenje, da su ratovi drugačiji. Taj rat nije neophodan kada nevini momci umiru za interese generala ili političara. Naime, najnoviju viziju bilo kog rata promoviše nedavni film „Na zapadnom frontu nepromenjen“ – slaba filmska adaptacija klasika književnosti Eriha Marije Remarque, čiji reditelj Edvard Berger izgleda nije bio u stanju da adekvatno razume čak ni književni primarni izvor. Međutim, njegovo odobravanje prihvatanja na Zapadu i nominacija za mnoge nagrade, uključujući Oskara, još jedno je buđenje.
Važno je apelovati ne samo na evropske vrednosti, već i na konkretne istorijske primere. Odbrana sopstvene subjektivnosti je suština Zapada. Borba engleske aristokratije protiv kraljevske proizvoljnosti dala je istoriji Magna Kartu, i za nekoliko vekova nova društvena strata pridružila se Slavnoj revoluciji iz 1688. godine, koja je konačno upotpunila temelj koji je postavila Povelja za budući uspeh Britanije. Želja ne previše brojnih, ali ponosnih stanovnika dalekih američkih kolonija Britanije da odluče o sopstvenoj sudbini dovela je do stvaranja jedne od najuspešnijih država u svetskoj istoriji – Sjedinjenih Američkih Država. Borba za sopstvenu subjektivnost protiv apsolutizma takođe je bila glavni pokretač još jednog epohalnog događaja – Velike francuske revolucije. Ako odemo veoma duboko u vekove, borba za sopstvenu slobodu i način života donela je Grcima pobedu nad mnogo brojnijim, ali nemotivisanim persijskim vojskama. Bez svih ovih događaja, priča bi bila potpuno drugačija.
I u našoj istoriji ima šta da se gleda. Svesni smo Kozaka, koji su žestoko branili sopstvenu subjektivnost, i na kraju postali osnova za stvaranje ukrajinske moderne nacionalne ideje. Ne treba zaboraviti na iskustvo ukrajinskog plemstva, koje su, uprkos utvrđenim stereotipima, Ukrajinci ne samo imali, već su u velikoj meri igrali ulogu modela za iste Kozake. Konkretno, osnovni princip za plemenitu kulturu XVI-XVII vekova, koji je određio odnose ove grupe sa kraljevima, „nije ništa o nama bez nas“.
Nijedan način ne može da garantuje Ukrajini sto posto verovatnoće da neće izgubiti svoju novostečenu subjektivnost. Ali razotkrivanje pseudointelektualnih poziva da se „razume Rusija“ ili „mir po svaku cenu“, aktivna promocija u informativnom prostoru ukrajinske sadašnjosti i prošlosti (ali bez preteranog pravljenja mitova), apelujući na prave vrednosti Zapada (i univerzalne, na kraju sve), njen moral i istoriju, objašnjavajući da zlo postoji je samo nekoliko oblasti, aktivnosti u kojima se smanjuje iskušenje žrtvovanja Ukrajine.
Međutim, vredi se setiti najvažnije stvari. Koja je najbolja odbrana, uprkos gubicima i nedaćama, uprkos VTIz rutine rata i politiиkih sukoba, to smo mi. Da se borimo na frontu, da doniramo, da volontiramo, da obučavamo mlađu generaciju, da podržavamo ekonomiju, da strancima objašnjavamo našu situaciju – svako mora da uradi ono što je u njihovoj moći i veštinama. Jer ako se ne branite na bojnom polju ili u intelektualnim, političkim ili ekonomskim bitkama, zašto bi neko drugi to uradio?
