„Želite li dekomunikaciju? Pa, to je priliиno zadovoljavajuжe za nas. Ali nije potrebno – kako kažu – stati na pola puta. Spremni smo da vam pokažemo šta istinska „dekomunikizacija“ znači za Ukrajinu.“ Još uvek se sjećaš ovoga Frazu Ruski diktator Vladimir Putin, govorio je u večeri 21. februara 2022. godine, kada je proglasio priznanje „L/DPR“? Da li ste zaboravili koji pečat krvožednog opredeljenja je onda ugraviran na njegovoj već predatorskom fizionomiji?
U tom trenutku sam lično shvatio da se rat ne može izbeći. Štaviše, rat je velikih razmera, punih razmera, uz upotrebu svih sila i sredstava. Takođe je postalo jasno da ruska invazija više neće biti ograničena na Donbas, Krim ili čak kopneni koridor do okupiranog poluostrva, jer je Putinu bila potrebna sva Ukrajina kao kamen temeljac za obnovu imperije.
Pre toga sam sumnjao, ali da postoje sumnje, skoro da je postojalo uverenje da invazija neće doći. Da je koncentracija ruskih trupa blizu granica samo blef i ucena. Ne može biti, jer nikada ne može biti – zapomagao je moj zdrav razum. Pa, jer kako u trećem mandatu trećeg milenijuma posle Hristovog rođenja, tako da neka zemlja nije ničim izazvana, bez razloga, bez posebne potrebe da napadne drugu zemlju. Kada su obe članice UN- a, Saveta Evrope, OEBS-a, itd. Da, i obe pripadaju uslovno hrišćanskoj civilizaciji.
Na kraju, vojna dispozicija je u suprotnosti sa verovatnoćom invazije: mobilisane ruske snage nisu dovoljne da započnu potpuni okupacioni rat. Čak i ako na trenutak zamislite da su ruske trupe izvršile invaziju na našu teritoriju, zarobile neki ukrajinski grad, šta je sledeće? Da li će voziti automobile sa razglasom i ohrabriti lokalno stanovništvo da se prijavi u kancelarije komandanta okupacije? Barem su takve makabre slike naslikane maštom, upijajući kadrove iz sovjetskih filmova o Drugom svetskom ratu. Neke potpune gluposti.
Ispostavilo se da to nije besmislica. Slike iz sovjetske kinematografije su ponovljene u stvarnom životu. Postojala je kancelarija uslovnog komandanta, to je pitanje, okupacione administracije, izdajnici-saradnici, i pljačka okupatora, i mnogo brutalnije nego što su režiseri sovjetskih filmova mogli da zamisle. I bilo je pogubljenja iz najmanjeg razloga i bez razloga, ponekad iz zabave. Zbog toga je reč „Bucha“ postala par sa rečima „Katyn“, „Khatyn“, „Auschwitz“, „Srebrenica“…
Sećate se kako smo se nekada rugali raznim šemama ruske invazije u Ukrajini objavljenim u zapadnim medijima. Smejali su se iz izveštaja da, kažu, Moskva želi da stavi Jevgenija Murajeva, Olega Careva, Viktora Medvedčuka itd. Posebno ismevanje izazvano je slikom koju je objavio nemački tabloidni list Bild početkom februara prošle godine.
Haha, neće dozvoliti rusima da krenu u ofanzivu iz Belorusije. Haha, neće biti oslobođeni krimskog isthmusa. Haha, naše snage obalske straže neće dozvoliti ni jedno sletanje u Odesu. I na kraju – samo sa ovim drugim ispostavilo se da je istina. Ruske snage koje su se pripremale za sletanje zaista su uspele da se neutrališu. Ali sa svim ostalim – naš skepticizam je očigledno bio neopravdan. Ispostavilo se da je šema proročka, što je i bila planirana ofanziva ruskih agresora. I savladali su krimski isthmus iznenađujuće lako.
Ali zašto? Zašto je neprijatelj uspeo tako lako da savlada našu odbranu na jugu? Nikada nisam ozbiljno shvatio Oleksija Arestoviča, ali po pitanju neuspeha u južnom pravcu ne mogu da se ne složim sa njim – „proe**ly“. Iako su postojale velike šanse da se neprijatelj pritvori, sama specifičnost terena, prirodni uslovi su bili na našoj strani. Ako bi bilo moguće pritvoriti Ruse bar na nekoliko dana, onda bi u gradovima Melitopolj, Nova Kakhovka, Berdjansk, Kerson bilo moguće organizovati relativno borbeno spremnu odbranu. Veliki broj žrtava i velika sramota mogli bi da se izbegnu. Ovako je, na primer, general Dmitrij Marčenko organizovao snažnu odbranu Nikolajeva, jer je dobio dva dodatna dana dok se neprijatelj obračunavao sa Kersonom.
Jasno je da će posle naše pobede biti sprovedena ozbiljna istraga. Iako su do sada objavljene mnoge novinarske istrage o „južnoj katastrofi“, ukazujući na kriminalni nemar lokalnih vlasti i komandu uoči invazije, koja se pretvorila u ubilački haos u prvim danima potpune ofanzive. Jednu od tih istraga objavila je na svom sajtu britanska radiodifuzna kompanija Vazduhoplovstvo. Daću samo jedan citat iz toga:
„Vojska i eksperti su verovali da će Ukrajina imati vremena da pripremi odbranu ključnih gradova na pola putanijedna zemlja do trenutka kada neprijatelj ima vremena da doрe do njih. Ali mostovi preko Čongara i kanala nisu dignuti u vazduh. I u ranim jutarnjim časovima 24. februara, ruske trupe su uspele da mirno, ne naišle na naročite prepreke, pomere administrativnu granicu sa Krimom i autoputevima kako bi napravile munjevito bacanje. Ruske jedinice prešle su više od 100 km za samo nekoliko sati i preuzele kontrolu nad Novom Kakhovkom. Do podneva su bili blizu Antonovskog mosta na prilazu Kersonu. Za nekoliko dana zarobili su oblast veću od Švajcarske.“
Nisam vojni ekspert, ali čak i bez profesionalnog znanja mogu da kažem da je naše rukovodstvo bilo krajnje neozbiljno u pogledu pretnje invazijom. Pa mi, obični građani, koji nemamo pristup obaveštajnim podacima, koji nismo dobili detaljne informacije od zapadnih partnera. Mogli bismo to olako da razumemo, da verujemo da će ćevapi zaista biti u maju, da je svo rusko zveckanje oružjem blef i provokacija. Međutim, činjenica da ljudi koji su na najvišim nivoima ukrajinske vlade, imaju sveobuhvatne informacije, razumeju opasnost od situacije, ali ne pribegavaju odlučnim merama je nečuvena.
Možda ću sada reći neke gluposti sa stanovišta vojnog eksperta, ali čini mi se da je čak i u ta dva dana od trenutka pomenute Putinove fraze na početku članka i do trenutka invazije bilo moguće razneti glavne mostove, iskopati krimski isthmus rovovima, zameniti teren, a takođe zameniti granicu sa Belorusijom i Rusijom na severu. A još ranije, kada je postojao samo nagoveštaj pretnje od invazije, to jest još u oktobru 2021. godine, bilo je neophodno intenzivirati formiranje teritorijalne odbrane, iz sprovoditi intenzivne vežbe. Zašto ovo nije učinjeno je misterija za muškarce. Koliko je naša odbrana tada mogla da postane efikasna, koliko je smrtnih slučajeva moglo da se izbegne…
Amerikanci i Britanci su vikali da se Putin sprema za napad, što je trebalo da se desi. A naši najviši političari odgovaraju: „Provokacija, besmislica, imamo sve pod kontrolom“
Zbog toga smo sa prvim sirenama, prvim ruskim raketama koje su pale na naše domove, doživeli tako dubok šok. Neprijatelj je već na periferiji Kijeva, Rusi su zarobili Novu Kahovku i otvorili krimski kanal vodosnabdevanja. Svi naši aerodromi su bombardovani i onesposobljeni. Nehotice, misli u stilu Julije Tajmošenko će vam doći glave: „Sve je nestalo!“.
Ali ko god da obeležava starca, nema sreće. Za sada, zaboravimo na sve te pogrešne procene naše vlade, ne možete vratiti vreme, i moramo da gledamo napred sada, da verujemo u našu političku i vojnu komandu zarad pobede. Srećom, vlasti su uspele brzo i prilično efikasno da se rekonfigurišu u rat, da organizuju otpor osvajaču. A sada, godinu dana posle invazije, naša pobeda se više ne dvoumi. Ako samo imajući u obzir činjenicu da nam ceo civilizovani svet pomaže, jer veruje u ukrajinski potencijal, u našu sposobnost da pobedimo.
