Prošle nedelje, direktor sociološke službe „Rejting“ Oleksij Antipovič na jednom od javnih događaja predstavio je rezultate sociološkog istraživanja o stavu Ukrajinaca prema njihovoj državi. Sociologija u vremenima promena je, blago rečeno, nezahvalna, jer vreme toliko ubrzava njen tok da ono što danas izgleda prilično očigledno može da se ispostavi kao već razrađen materijal sutra. Šta da kažemo o trenutnoj ukrajinskoj situaciji sa ratom punih razmera, koji je bez preterivanja pogodio celu zemlju. Međutim, sociologija i dalje može da demonstrira određene trendove pokazujući u kom pravcu se kreće evolucija domaćeg društva.
Dakle, glavni osećaj Ukrajinaca za njihovu državu krajem 2022. je ponos. 75 odsto Ukrajinaca je to priznalo tokom sociološkog istraživanja. Poređenja radi – godinu dana ranije, najpopularniji osećaj bila je tuga, a samo trećina je osetila ponos. „Rat je doveo društvo ne čak ni iz pasivnog, već iz depresivnog stanja u odnosu na svoju državu“, rekao je Antipovič.
Negativne emocije su svedene na minimum. Sramota za Ukrajinu (od 20% na kraju 2021. godine) sada se oseća samo za nekih dva posto, a nezainteresovani su potpuno nestali. Zar to nije razlog da se radujete što se koherentno ukrajinsko-centrično, nacionalno svesno društvo konačno formira u Ukrajini? Definitivno. Ali postoji jedna nijansa.
Đavo, kao što znate, leži u detaljima. Moћda ne primarno, ali ne sekundarno. Tako je, posle svog tog optimističnog toka cifara, šef rejting servisa istakao da Ukrajinci, s jedne strane, vide sebe i svoju zemlju deset godina „na najvišem nivou“. Ali sa druge strane… I ovde počinje najvažnija stvar. „Ako nas vlasti ne dokažu, ili mi, kao društvo, ne dođemo do toga, onda nas ponovo očekuju nova razočaranja i depresija“, upozorava Antipovič.
Ovo nije prvi put da Ukrajinci doživljavaju takve emocije. Nešto slično dogodilo se stanovništvu novostvorene zemlje samo nekoliko godina posle proglašenja Nezavisnosti. Tada su Ukrajinci, razočarani padom ekonomije, hiperinflacijom i svime što obično prati te neprijatne stvari, podlegli prvoj velikoj provokaciji Kremlja i izabrali Leonida Kučmu za predsednika, koji je direktno izjavio da „Ukrajina nema budućnost bez Rusije“.
Razočaranje je zahvatilo bar pro-ukrajinski, prozapadni deo društva u drugoj polovini sledeće decenije – kada je, posle Narandžaste revolucije, skandal nazvan po „dragim prijateljima“ razbio ilušarno jedinstvo patriotskih snaga i vratio Viktora Janukoviča i Partiju regiona u politički život (ako ne sa „onog sveta“, onda definitivno iz „zareza“).
Zanimljivo je da je, za razliku od sredine devedesetih, ovo drugo veliko razočaranje imala svoju personifikovanu žrtvu – Viktora Juščenka. Stoga je jedan od najboljih predsednika u 30-godišnjoj istoriji nezavisne Ukrajine, koji je postavio temelje Ukrajine koja je izgrađena posle Revolucije dostojanstva čak i od strane Petro Porošenka, iako Volodymyr Zelensky (to jest ličnosti prestao da igra ključnu ulogu, uklapa se u tu ideju), i dalje dobija negativne komentare o svom predsedničkom mandatu.
A ovo je veliki, možda i ključni problem ukrajinske nacije. Ona još uvek nije potpuno svesna odnosa uzroka i posledica koji regulišu političke i ekonomske procese u zemlji. Na primer, posle rusko-gruzijskog rata 2008. godine, kada je samo jedna od tri glavne političke snage osudila agresiju Kremlja – njeni predstavnici (predsednik Viktor Juščenko i bivši predsednik parlamenta Arsenij Jatsenjuk, koji je došao do te Rade kao treći broj na listi NUNS-a), ukrajinski birači protutnjali su drugim krugom predstojećih predsedničkih izbora. Pošto su izabrali budućnost u vidu para Janukovič-Timošenko, čije su stranke, koje su otvorene, koje su skrivene, ali su se stao na stranu Rusije. A onda su se, bukvalno za nekih šest godina, zapitali zašto nas je Rusija ovog puta već napala.
Očekivanja Ukrajinaca kroz istoriju nezavisne Ukrajine praktično nisu u korelaciji sa njihovom reakcijom na politički život u zemlji. Mnogo su želeli da žive – ali su izabrali populiste. Sanjali su da voze dobre automobile – ali su podržavali one koji su lobirali da zakoni ne spasu nikoga, osim vlasnika, nepotrebne fabrike automobila u Zaporožju. I ima mnogo takvih primera kroz istoriju. Na primer, Leonid Kučma je postao predsednik zemlje zbog nezadovoljstva ekonomskom krizom i hiperinflacijom, koja se dogodila upravo tokom njegovog premijerstva. (Štaviše, ovlašćenja Kučme-premijera nisu bila mnogo manja od onih kučma-predsednika.)
Ukrajinci još nisu naučili da preuzmu odgovornost za postupke političara koji su i sami izabrani na vlast. I skoro svaki put se momentalno odvoje od sopstvene moći, okrivljujući samo stanovnike visokih funkcija na Hruševskom i Bankovu za sve grehe i razočarenja. Ali sada sjedniTuacija je mnogo ozbiljnija nego što je bila prethodnih godina.
Ukrajina će, i to je očigledno, izaći iz rata u uništenom stanju. Ispostaviće se da je to situacija u kojoj će biti neophodno da se izvede ne samo veliki, već ogroman obim posla kako bi se povratio bar predratni životni standard. I biće veoma teško – bez obzira na to ko će biti na čelu države posle prvih posleratnih izbora, aktuelna vlast ili neko iz opozicije. Nije lako – i nije očigledno.
Sada kada je 75 odsto Ukrajinaca ponosno na svoju državu, situacija je jednostavna kao i Kolumbo jaje. Država je zapravo sabijena do veličine Oružanih snaga Ukrajine. Koji rade svoj posao, zahvaljujući neverovatnoj pomoći zapadnih saveznika, veoma dobro. A sve ostalo zapravo ne funkcioniše. Ukrajina sada – a nije ni naročito skrivena – opstaje isključivo kroz zapadnu finansijsku pomoć. Nema ničeg lošeg u tome, to je objektivno stanje stvari u zemlji koja je u ratu sa neprijateljem, koja je spremna da uništi bukvalno sve na svom putu – fabrike, elektrane, stambene oblasti ili čak čitave gradove. Ali to neće uvek biti slučaj.
Ukrajina neće uvek biti na stvarnom održavanju Zapada. Posle rata, moraćemo sve sami da uradimo. I to će biti prvi veliki test – da li (a) vlasti mogu da se izbore sa obnovom zemlje i (b) društvo može da kontroliše tu vlast dok joj pomaže.
Drugi test biće održavanje i konsolidacija onih ideoloških pozicija koje su stečene tokom rata. Pod ideološkim stavovima mislim ne samo na de-rusifikaciju i dekolonizaciju javnog prostora, već i na ekonomski jaz sa bivšom metropolom. Sećate se kako je posle rata u Donbasu 2014-2015 bilo poziva da je neophodno pomiriti se sa Rusijom, jer postoje jeftini energetski resursi i slično. Nešto slično – u slučaju promene vlasti u Kremlju i pojave „novog Gorbačova“ – može da nas sačeka u bliskoj budućnosti. Ali ovde moramo razumeti da će ekonomija, pod bilo kojim režimom, uvek biti samo jedan od političkih alata za Rusiju. Baš kao i jezik, crkva, televizijski sadržaj i sve ostalo što se može koristiti samo protiv uzlazne ekskolonija. Ne skliznite u nostalgiju: „Ipak, kada ste bili prijatelji sa Rusijom, sve je bilo jeftinije, a sada morate da platite više.“ Ovo nije tako jednostavan zadatak kao što neki ljudi misle. Čak ni otvoreno proruske političke snage, već manje-više umerene proukrajinske, pokušaće da pedalira ovu temu, zarađujući politički kapital na njemu.
Treći test – posle rekonstrukcije infrastrukture i konsolidacije i proširenja nezavisnih pozicija – biće možda i najvažniji. Ovo je kretanje ka stvarnom, a ne deklarativnom, pristupanju ujedinjenoj Evropi. I na tom putu, Ukrajinci će imati mnogo neprijatnih iznenađenja. Neprijatno sa stanovišta levičarske strasti prema „slobodnjacima“ i jednostavnim rešenjima koja i dalje preovlađuju u ukrajinskom društvu. Evropska unija (gde sada idemo ne samo rečima, već i u skladu sa Ustavom, imajući neku vrstu zvaničnog statusa kandidata) nije nužno prosperitetan život. Postoje različite zemlje u EU, kao što su Nemačka ili Švedska, i Bugarska ili Rumunija. Moderna Evropa je izgrađena na sistemu odgovornosti i kompromisa. Kompromisi od strane političara i odgovornost birača.
I ovde Ukrajinci mogu biti očarani iluzijama da je isti sistem izgrađen u nama – kažu, trenutno stanje sa jednoličnom većinom je samo izuzetak, a pre toga su postojale koalicije, postojali su sporazumi, višestranačke vlade. Ali samo u istoj Nemačkoj, koalicije (recimo poslednji, „semafor“) zasnivaju se na određenim vrednostima, na uzimanju u obzir stavova i političkih programa svih učesnika u tim koalicijama. Zato su se, recimo, Zeleni i liberali dogovorili da podrže SPD posle poslednjih izbora, a ne blok CDU/CSU. I setite se legendarne ukrajinske istorije iz 2006. i prebega Socijalističke partije, ili još jednostavnije, jedne osobe koja je vodila ovu stranku, od „narandžastog“ tabora do regionalnog – za mesto predsednika parlamenta. A gde je SPU prošla posle tih izbora? A Slobodna demokratska partija Nemačke postoji od 1948. I nigde ne nestaje, iako je bila u koaliciji i sa Esdeksom levog centra i sa hadeksom desnog centra. I ne nestaje, jer u svojim koalicionim pregovorima uzima u obzir sopstveni program, za koji glasaju njegovi birači. I birači, shodno tome, uzimaju u obzir tu posvećenost određenim principima na biračkim mestima.
Ukrajinci i dalje moraju da nauče taj princip kako bi razumeli šta je Evropska unija i zašto te navodno glomazne i birokratske strukture uopšte postoje, počev od Evropskog parlamenta.
Posle rata, teška vremena čekaju Ukrajinu. Možete se upustiti u „Maršalov plan 2.0“, ali ne zaboravite da ne bi bilo moćne Nemačke 15 godina posle pada nacističkog režima Adolfa Hitlera, uprkos bilo kakvoj finansijskoj pomoći Sjedinjenih Država, da nemački narod nije preuzeo taj zadatak. A u političkom tsoArini takođe. Na primer, tokom nestabilnog perioda Vajmačke Republike, vlade su se menjale skoro svake godine. I za 75 godina aktuelne istorije Nemačke, koalicije u među-izbornom periodu reformisane su samo dva puta. A osnovu nemačkog političkog spektra svih ovih godina čine dve velike političke snage – SPD i CDU/CSU, i nekoliko manjih, istih Slobodnih demokrata, a od osamdesetih i „zeleni“.
Posle rata ne čekaju se samo teška vremena Ukrajina, već i odgovorne odluke. Rešenja za koja neće biti instant uspeha. Toga bi Ukrajinci takođe trebalo da budu svesni. Jer danas 75 odsto oseća ponos, a kada se godinu ili dve posle pobedničke parade na Korešatiku ispostavi da je Ukrajina i dalje siromašna evropska zemlja, koja, možda, u to vreme neće ući u Evropsku uniju, ovih 75 odsto će doživeti potpuno različite emocije. Oni koji su sada pokrili samo oskudnih dva odsto Ukrajinaca.
Niko neće izgraditi novu Ukrajinu pod Ukrajincima. Kao što niko ne osvaja našu zemlju za nas. Ukrajincima će se pomoći kako sada pomognu – ali moraćemo sve sami da uradimo. Dakle, osećajući se ponosnim na Ukrajinu sada, morate biti spremni na naporan rad u ratu. Kako ne bi osetili sramotu prema njoj (a zapravo – za sebe) posle nekog vremena.
