Pre otprilike nedelju dana počeo je da raste dnevni broj gubitaka ruske vojske koji nisu u pozorištu operacija „specijalne vojne operacije“. Dva puta, 6. i 10. februara, ukrajinske odbrambene snage uništile su više od hiljadu okupatora. Pojavilo se prirodno pitanje – gde i šta se desilo, šta je razlog?
Odgovor na prva dva pitanja pojavio se za nekoliko dana, oba iz raznih izvora, kako ukrajinskih tako i ruskih, posebno, o tome je govorio poznati antagonista Ministarstva odbrane Ruske Federacije Igor Girkin (Strelkov). Ruske jedinice pretrpele su težak poraz u blizini Vuhledara. Ova operacija, koja je već nazvana „Vuhledarska katastrofa“ u Rusiji, i dalje će detaljno biti analizirana i procenjivana od strane vojnih istoričara budućnosti, ali ćemo tek činjenicu uspešne kontranapada ukrajinskih trupa, koje su zapravo u tom pravcu uništile čitavu 155. odvojenu brigadu ruskih marinaca, prebačenu u region Donetsk sa Dalekog istoka. Tako to biva – umesto da brane davno ukradena (deo Kurilskih ostrva, koja su zapravo Severne teritorije Japana), oni su povukli za novu i platili.
Ali sada ne govorimo o interkontinentalnom putovanju na koncert u Kobzonu, kako oni vole ironično da nazivaju likvidaciju okupatora u ukrajinskom informativnom prostoru. Druga važna stvar u ovoj situaciji je da tako veliki gubici ruskih trupa u blizini Vuhledara nisu ni najmanje izazvani akcijama samih Rusa, tačnije vojnom komandom okupacionih snaga.
Iz informacija dostupnih u ovom trenutku, možemo zaključiti da su jedinice ruske vojske u smeru Vuhledar jednostavno napadnute od strane Odbrambenih snaga Ukrajine, postavši zapravo žive mete u ovom ogromnom prirodnom strelištu. Isti Girkin tvrdi da Ukrajinci u „Vuhledar katastrofi“ uopšte nisu pretrpeli nikakve gubitke. Verovati Girkinu za reč, zlokobna stvar, nije vredno toga, ali možete pokušati da izračunate odnos mogućih gubitaka.
U januaru je, prema generalštabu Oružanih snaga Ukrajine, poginulo oko 22 hiljade ruskih vojnika. To je oko 700 dnevno. Rusko Ministarstvo odbrane tvrdi da gubici odbrambenih snaga Ukrajine u januaru iznose više od 6500 – to je oko 200 dnevno. Ovo je ako verujete Rusima. Zapravo, s obzirom na to kako Kremlj voli da preuveličava tuđe neuspehe (i umanjuje značaj sopstvenih), gubici ukrajinske vojske verovatno ne iznose više od 50-70 smrtnih slučajeva dnevno. Dakle, vidimo odnos oko 1:10. Uzgred, sredinom januara, Aleksej Reznikov je rekao za istu stvar.
U februaru se povećao broj ubijenih Rusa – i već je više od 800 „dve stotine“ dnevno. Ako uzmemo u obzir pogodne pozicije ukrajinskih trupa u oblasti Vuhledar, kao što je naveo isti Girkin (koji nema razloga da hvali neprijatelja), odnos gubitaka ukrajinske i ruske vojske može da trči do zaista katastrofalnih pokazatelja, gde će 1:20 i dalje izgledati kao veoma dobar rezultat za agresora. Zaista, Rusi su redak slučaj, ali činjenica je da govore čistu istinu, nazivajući pokušaj napada na ovaj mali grad Donbas „Vuhledar katastrofom“. Čak i za njih, za njihove metode ratovanja, takvi gubici su nešto iznad njihovih granica. Koji je razlog ovde?
Da bismo to uradili, vratićemo se na početak 2023. godine i setiti se da je 11. januara ministar odbrane Ruske Federacije Sergej Šojgu imenovao načelnika Generalštaba Oružanih snaga Ruske Federacije, generala vojske Valerija Gerasimova, komandanta okupacionog kontingenta ruske vojske u Ukrajini. Isti Taj Gerasimov, koji je, prema rečima izvora, razvio ili bar predvodio izradu plana za potpunu invaziju na Ukrajinu, pokrenut 24. februara prošle godine.
Setite se tih turbulentnih događaja. Jedna od karakterističnih karakteristika bitaka od februara do marta bilo je uništavanje velikog broja ruske vojne opreme (i, shodno tome, ljudstva), koja se kretala u kolonama duž puteva. Tada su mnoge okupacione jedinice postale prava meta ukrajinskih branitelja. Setite se martovske bitke u Skibinu, kada je uništeno nekoliko pukova 90. tenkovske divizije Ruske Federacije. Zar ti prolećni događaji u predgrađu Kijeva ne liče na trenutnu situaciju u blizini Vuhledara?
Izgleda da Valerij Gerasimov, koji je čak dobio unapređenje posle neuspeha blickriga – od zamenika postao načelnik Generalštaba – nije izbio nijedan zaključak iz bolnog poraza koji je precrtao sve planove Vladimira Putina da zapleni Kijev… Ne, ne za tri dana, nego bar da uhvatimo. Jer taktika ruskih trupa u ovoj zapravo prvoj velikoj operaciji posle imenovanja generala Gerasimova je veoma slična akcijama osvajača na početku rata. Sa sličnim posledicama u vidu broja sopstvenih ubijenih.
A ovde vredi napomenuti dve glavne tačke. Prvo, gubici ruske vojske u pozorištu operacija posle martovskog poraza u borbi za Kijev se nikada nisu dogodili. Drugo, npovlačenje okupatora iz desne obale regiona Kerson, ma koliko to bilo teško za ruske jedinice, nije rezultiralo velikim brojem gubitaka, bar u izveštajima Generalštaba Oružanih snaga Ukrajine nije došlo do naglog povećanja likvidiranih okupatora.
I treće, vredi podsetiti da je tokom povlačenja Kersona komandant okupacionog kontingenta bio još jedan ruski general Sergej Surovikin. Onaj koji je navodno smenjen sa ove funkcije ne zbog vojnih neuspeha, nego zbog svoje blizine vlasniku Vagner PMC-a, Eugenijusu Prigožinu. Isti Taj Prigožin, koji je poslednjih meseci bio aktivan – i daleko od toga da se uvek održava rečima – protivnik vojnog ministarstva i lično Sergej Šojgu.
Gerasimovo imenovanje umesto Surovika nazvano je Šojguovom pobedom nad Prigožineom i snagama koje se okupljaju oko „Putinovog kuvara“. Ali ova kadrovska pobeda u borbi za dominantnu poziciju u eliti Kremlja pretvorila se u katastrofu na bojnom polju. A rat na neshvatljiv način (jer, prema rečima zapadnih analitičara, Putin je izgleda izbio određene zaključke iz neuspeha „rata za tri dana“) pretvorio se u takozvani „Dan zemljanog konja“. Kada bar mart 2022, čak i februar 2023, kolone ne ne odu, kolone gore, ništa se ne menja.
Mada – zašto se ne menja. Ovde je Prigožin najavio prestanak regrutovanja zekova u svoj PMC. Prema nezvaničnim informacijama, to se dogodilo jer mu je rep uštinuo u ovom pravcu. Stoga se ovaj unutar-kremljski rat, za razliku od pravog rusko-ukrajinskog rata, tek razvija, ima svoje intrige, uspehe i poraze. Posle nekog vremena, verovatno, trebalo bi očekivati neku vrstu konsolidovane reakcije prigožin-Kadirrov bloka i, verovatno, nekih snaga bezbednosti.
U međuvremenu, na frontu, svakog dana, ukrajinske odbrambene snage uništavaju do ili više od hiljadu ruskih osvajača. I nema kraja ovoj priиi, nema kraja. Zato što su Rusi – čak i pod trobojkom, čak i pod crvenom zastavom – jedini način da se bore. I onda taj prokleti „Dan zemljanog konja“ naraste, a u stvari daleko iza Drugog svetskog rata, sve te Rzhevsko-Sičove katastrofe ili milion vojnika koje je Žukov položio u besmislenoj borbi za Berlin. Pa, general Gerasimov može sa čistom savešću da izjavi da se samo pridržava ove neizgovorene doktrine, poznate pod sloganom „Dedovi su se borili“. Od tog rata, u kojem je njegov deda zaista učestvovao, ništa se nije promenilo. Čak su i tenkove, kažu, iz Laosa doneli isti, „trideset četiri“. Tako da je to već u punom programu u Groundhog Day.
