Nova godina na frontu počela je frapantnom ofanzivom ruskih okupatora u oblasti Bakhmut. Ovaj mali, jednom, pre rata, 70-000 ljudi je postalo prava stena na putu osvajaиa. Stena protiv koje se srušilo više od jedne neprijateljske jedinice. Bakhmut, Soledar – ova imena su postala simbol ukrajinske moći i istovremeno ruski apsurd. To kanonsko „bezzhalost i bespospity“ iz uzrečice.
Okupatori su predali jedini regionalni centar koji su uspeli da uhvate tokom rata 2022-23. ali tvrdoglavo pokušava da zapleni Bakhmut, imitirajući „stvarni cilj specijalne vojne operacije“ proglašene posle neuspeha blickriga, to jest oduzimanja celokupne teritorije regiona Donetsk i Luhansk – koje je Kremlj na trenutak upišeo u sopstveni Ustav čak i bez uspostavljanja kontrole nad aneksiranim dobrim.
Pitanje „Zašto je Rusima toliko potreban taj Bakhmut?“ ne nastaje sa obe strane prve linije fronta. Od Ukrajinca – jer nas nije briga šta je motivacija agresora. Konačno, u svakom slučaju, sve se svodi na brojne butine, irpens i suvo grožđe širom ukrajinske zemlje do koje mogu da dođu. Dakle, u čemu je razlika, šta je suština određene Operacije Bakhmut – neophodno je uzvratiti udarac i proterati neprijatelja.
Od ruskog – jer tamo, u principu, nije običaj da se postavljaju pitanja vlastima, a nakon početka potpune invazije i usvajanja istinski drakonskih zakona, takvu radoznalost možete platiti bar slobodom.
Ipak, manična želja po svaku cenu da se uhvati tačka na mapi koja je bezvredna sa strateške tačke gledišta (posebno za susednog Bakhmuta Soledara, koji su „Vagnerijanci“ prvo uzeli rečima, a potom počeli da sprovode svoj đavolski plan) je u najmanju ruku iznenađujuća. Iznenađenje – i želja da se to shvati. I za to moramo da pogledamo istoriju poslednjeg carstva na Zemlji. Veoma novija istorija…
Pre 80 godina, 5. januara 1942. godine, jedna od najpoznatijih operacija Drugog svetskog rata počela je u blizini glavnog grada Sovjetskog Saveza, Moskve. Bitka za Ržajeva. Poznat kao „Rževska mašina za mlevenje mesa“.
U ovoj operaciji snage dva fronta Crvene armije, Kalininski (komandant – pukovnik-general Ivan Konev) i zapadni (vojni general Georgi Žukov), zadale su snažan udarac položajima 9. Rževskojev nastup – ovo je bilo ime ove krivine na prvoj liniji fronta, baš ovaj performans, gde su nemačke trupe bile koncentrisane, a dva poznata, čak i istaknuta sovjetska komandanta pokušala su da odseku.
Neću vam dosađivati sa vicisitudama te operacije. Reći ću kratko – komandant 9. nemačke vojske, general-pukovnik Valter Model godinu dana, branio je ovaj govor. Godine. Tek 5. marta 1943. odatle su se povukli delovi Vermahta, gde više nije bilo moguće efikasno se braniti.
A sada postoje uћasne cifre. Ukupan broj sovjetskih vojnika koji su učestvovali u ovoj operaciji iznosio je 1.468.845. Od tog broja, prema zvaničnoj ruskoj statistici, 1.342.888 je izgubljeno – ubijeno, ranjeno i nestalo. Poređenja radi – u 9. nemačkoj vojsci od 1,1 miliona ubijeno je 162 hiljade. vojnog osoblja, 35.650 ljudi se vodi kao nestalo.
Ovo je ista bitka, masakr čak, o tome koje legende još uvek kruže – kako su nemački mitraljezi poludeli, jer su sovjetski (i ukrajinski takođe!) vojnici otišli do zida za zidom. Otiљli su pravo ispod metaka. A iza njih, još, više…
To je isti onaj Ržev, o kome je jedan od učesnika te bitke Pjotr Mikin napisao u svojim memoarima sledeće: „Puzite po leševima, a oni su nagomilani u tri sloja, otečeni, prepuni crva, koji emituje šećerni slatki miris raspadanja ljudskih tela. Ovaj smrad visi nepomično iznad „doline“. Pukotina projektila vas tera ispod leševa, tlo se naježi, leševi padaju na vas, posuti crvima, fontana ubistvenog smrada udara u vaše lice.“ Ovde se radi o leševima njihovih sovjetskih vojnika.
Taj strašni masakr, u stvari, nije se završio pobedom Crvene armije. Ali – Nemci su se povukli, pa su Žukov i kompanija uspeli da snime taj „genijalni“ plan da neprijatelja bace ljudstvom.
Ne liči ni na šta?
Bitka kod Bakhmuta je skoro pred-slovo ponavljanje „Ržev mesne brusilice“. Samo što je umesto vojnika od karijere na čelu ruske vojske bivši kriminalac koji je postao poznat celom svetu zahvaljujući svojoj privatnoj vojnoj kompaniji Vagner.
Žukov je potom stigao u Berlin. (I tamo je stavio još desetine hiljada vojnika u zemlju – samo da, ne daj Bože, saveznici prvo nisu podigli zastavu iznad Rajhstaga.) Ali u ove dve priče, uprkos velikim sličnostima – pitajte bar masovna silovanja nemačkih (i ne samo) žena od strane sovjetskih vojnika u Istočnoj Nemačkoj – postoji jedna velika razlika. Preciznije, иak i dve.
Prvo, na strani zemlje, prestonicekoja je bila Moskva, tada se borila protiv međunarodne koalicije predvođene Sjedinjenim Američkim Državama i Velikom Britanijom. Danas se te zemlje – kao i desetine drugih, uključujući (kakvu ironiju sudbine!) i Nemačku – bore na suprotnoj strani. Drugo, štedljiva reč „lendliz“ (koja je počela da se zanemaruje u Putinovo vreme, a pre toga su se dobro setili šta je to značilo u tim dramatičnim mesecima sovjetsko-nemačkog rata) ovog puta ne funkcioniše za moskovsku vojsku, već za ukrajinsku.
I možete reći holops koliko god želite da bi se SSSR izborio bez saveznika, i bez lendlige, pa čak i bez Ukrajine i drugih tadašnjih republika Unije. Istina je veća od izmišljotina Kremlja.
Zbog toga Putin nikada neće postati novi Staljin, a Prigožin – novi Žukov. Jedini kapital koji on, ovaj neozhukov sa kriminalnom prošlošću, može da uzme, počinje ne slovom K, već sasvim suprotno, na M. I ne govorim sada o Minsku.
I još jedna važna tačka u ovoj priči o dve različite, ali tako slične vojne operacije. Bitka kod Rževa, čak i pod strogom sovjetskom (staljinističkom) cenzurom, pomenuta je u literaturi. Glavni ruski pevač Drugog svetskog rata Aleksandar Twardovsky napisao je pogrdnu pesmu o užasnim događajima na nastupu Rževskog: „Pao sam blizu Rževa“.
Evo redova iz ove pesme, u briljantnom prevodu ukrajinskog klasika Andrija Malyska:
Prednji deo je izgoreo iz vidokruga,
Kao da ožiljci na telu,
Ja sam polig i ne znam:
Da li Ržajev ima borce?
Imamo li sreće
Na srednjem Donu?
Dani su poslednji vreli, –
Sve je bilo na kocki.
Ovo delo postalo je jedan od najpoznatijih primera ruske vojne poezije sredinom prošlog veka. Ušao je u sovjetske školske udžbenike. U Rusiji se, verovatno, još uvek proučava.
A o aktuelnoj ofanzivi Kremlja na Bakhmut i Soledar neće pisati takve pesme. I uopšte, ovaj rat, kao i njegovi učesnici, biće zaboravljeni u Rusiji veoma brzo, skoro odmah po njegovom neumesnom kraju. Jer taj rat – bez obzira na razloge njegovog početka, bez obzira kako je Staljin primenjivao nemačku agresiju na celom evropskom kontinentu – još uvek je bio za opstanak čitavog jednog naroda. A sadašnji je samo za opstanak nekolicine starijih zombija Kremlja. A čak je i urka-biznismen iz Putinove pratnje, koji je, u nameri da uhvati nesrećnog Soledara, takav utisak, spreman da spali sadržaj svih ruskih kolonija i zatvora u toj đavoličnoj vatri.
