Kolaps SSSR-a je zaista postao geopolitička katastrofa. Jer ruski narod, za razliku od sovjetskog, više ne može da ide na Crveni trg.
2. januara, poznati sovjetski aktivista za ljudska prava, disident Viktor Fajnberg, preminuo je u Francuskoj. Rodom iz Ukrajine (i sam Viktor je rođen u Karkivu, a njegovi roditelji – u Znamenki i Kremenčuku) ušli su u svetsku istoriju 25. avgusta 1968. godine. Tada su on i još šestorica istih očajnika otišli na Crveni trg u Moskvi, organizujući jedan od prvih javnih protesta u istoriji Sovjetskog Saveza – protiv okupacije Čehoslovačke od strane Crvene armije.
Cela sedmica je, naravno, odložena nekoliko minuta posle početka akcije. Fajnbergu su tokom hapšenja izbijeni prednji zubi, pa je odlučeno, za razliku od drugih demonstranata, da mu se ne sudi. Ali to ne znaиi da je imao sreжe. Naprotiv, poslat je na obavezno lečenje u specijalnu psihijatrijsku kliniku. I kaznena sovjetska psihijatrija je već bila poznata po svom zaista neljudskom odnosu prema „pacijentima“.
Fajnberg je izdržao ova mučenja četiri godine, a onda su, zbog publiciteta na Zapadu, vlasti Kremlja bile primorane da ga puste u inostranstvo, gde je živeo do početka 2023. godine.
Druga učesnica akcije, Natalija Gorbanevskaja, ušla je u „psihu“, ostalih pet je osuđeno na razne uslove zatvora ili izgnanstva. Kaznena ruka sovjetskog „zakona“ nije zaobišla nijednu od ovih hrabrih sedam…
I to je ono љto je interesantno. Iako kasnije nije bilo uobičajeno da se pominje etnička pripadnost učesnika tog legendarnog protesta, čak je i čuveni ruski TV publicista Leonid Parfjonov u svom projektu „Ruski Jevreji“ prisetio se da su od tih sedam, četvorica bili Jevreji. Konstantin Babitsky, Larisa Bogoraz-Bruchman, Pavel Litvinov (unuk legendarnog Narodnog komesara za spoljne poslove SSSR Maksim Litvinov, née Meyer-Genoch Wallach) i Viktor Fajnberg. Zapravo, čak pet – Natalija Gorbanevskaja je imala jevrejskog oca. A u ovoj sedmorici postojao je Rus francuskog porekla, Vadim Delaunaj.
Zato je za ceo ruski narod, koji je izmislio ne polovinu, već relativnu većinu stanovništva SSSR-a, postojao samo jedan Vladimir Dremljuga, koji se nije plašio da podigne slogan „Za vaše (Čehe i Slovake – autora) iznad glave. i našu slobodu.“
Naravno, u disidentskom pokretu, titularnu naciju Sovjetskog Saveza predstavljalo je viљe od jednog Dremlyuga. Vredi pomenuti bar akademika Andreja Saharova, ulice po kojima je ime dobilo čak i u Ukrajini. Ali ako izmerimo procente disidenata u određenim narodima SSSR-a, Rusi će biti na kraju liste. Dugo možemo govoriti o razlozima ove situacije – ovo je genetsko sećanje na večno ropstvo ruskog naroda ili zadovoljstvo prisustvom sopstvene države (a Sovjetski Savez od ranih tridesetih je zapravo obnovljen od strane Ruske imperije pod crvenom zastavom), dok su Ukrajinci, Litvanci, Jermeni nisu imali svoje zemlje, a Jevreji nisu imali ni simulakrum u obliku republike Unije (postojala je samo Jevrejska autonomna oblast na Dalekom istoku, gde Jevreji nikada nisu saиinjeni viљe od nekoliko procenata populacije. Međutim, ne govorimo o uzrocima, već o posledicama.
A posledice su bile sledeće. Posle otvaranja jevrejske emigracije, „Lyceums odgovarajuće nacionalnosti“ su otišli u Izrael, gde su se pridružili izgradnji sopstvene etničke države (Natan Šaranski, rodom iz Donjecka, radili su desetak godina u raznim izraelskim vladama na ministarskim pozicijama), ili u Sjedinjene Države i Evropu, gde takođe nisu bili izgubljeni. Kolonije su se transformisale u sindikalne republike na kraju su stekle ili povratile nezavisnost, a jučerašnji disidenti postali su političari nacionalne demokratske vrste i takođe aktivno doprineli razvoju svojih mladih država. Čak i u prilično konzervativnoj Ukrajini, Nacionalne demokrate su uvek bile uticajna sila koju su tako proruski orijentisani predsednici kao leonid Kučma morali da razmotre. Nema šta da se kaže o baltičkim državama – udaljenost koju su prevazišli u proteklih 30 godina je odlična ilustracija uticaja boraca za nezavisnost na budućnost ovih država.
Šta se desilo sa titularnom sovjetskom nacijom, upravo „Ruskimi“, koju je predstavljao jedan Vladimir Dremljuga 25. avgusta 1968. godine na Crvenom trgu? Neko kao Saharov je umro pre kolapsa SSSR-a. Neko, kao Dremljuga ili Solženitsin, je izbačen iz Unije. I na kraju, postojala je takva situacija da se disidentski pokret, koji je u Sovjetskom Savezu bio prilično moćan i primetan, istopio kao rosa na suncu bez svojih nacionalnih komponenti. Istopio se, ne ostavljajući nikakav trag u političkom životu svoje zemlje.
Uporedite situaciju u Ukrajini i Rusiji krajem prve postsovjetskog decenije. Postojala je frakcija Narodnog pokreta u ukrajinskoj Verkhovnoj Radi, vođa NRU, Vjačeslav Čornovil, bio je tako značajna ličnost u ukrajinskom društvu, da je njegova tragična smrt (koju neki nazivaju ubistvom, koja sama po sebi nagoveštava značaj osobe Vjačeslava Maksimoviča – baš kao što niko ne bi bio ubijen) izazvala pravi šok. Narodni pokret će za nekoliko godina kao specifičan znak prestati da utiče na političku situaciju, ali će učenici ove političke snage formirati osnovu bloka „Naša Ukrajina“, koji će početkom XXI veka pobediti i na parlamentarnim i na predsedničkim izborima, radikalno menjajući tok istorije u našoj zemlji.
U ruskoj Državnoj dumi u to vreme, čak ni liberali novog vremena, Jabloko i Unija desničarskih snaga, nisu igrali nijednu ozbiljnu ulogu, proživljavali su svoje poslednje mesece. Godine 2003, godine kada su ukrajinski potomci Pokreta započeli novu fazu nacionalne istorije, završenu Narandžastom revolucijom, čak su i ostaci bivših nacionalnih demokratskih projekata devedesetih nestali sa političke mape Rusije.
A onda je novi diktator Kremlja postepeno toliko stezao orahe, skoro do sovjetskog ideala, da jednostavno nije bilo nikoga da protestuje protiv nove okupacije, ovog puta već Ukrajine. Ispostavilo se da bez Jevreja (Ukrajinaca, Litvanaca i drugih slobodarih naroda imperije) nema ko da ode na Crveni trg sa starim, ali tako relevantnim sloganom. Viktor Fajnberg je 2018. posetio Prag, učestvujući u događajima posvećenim 50. godišnjici sovjetske okupacije (i njegovom protestu). Tamo u jednom od Intervju on je izjavio: situacija u Rusiji je možda gora nego u SSSR-u tokom njegove mladosti. Jedino što nije rekao bilo je još gore, ne samo zbog postupaka vlasti, već i zbog toga što su ljudi koji su spremni da idu na Crveni trg čak i pod strahom zatvorske ćelije ili odeljenja mentalne bolnice okončani.
Borićemo se, u stvari, već se sami borimo za našu slobodu. Za naše – ali ne i za vaše. Pošto se čak i njihova sloboda ispostavila kao nepotrebna za Ruse, lako su je promenili u krimsku carsku euforiju iz 2014.
Lider krimskog tatarskog disidentskog pokreta Mustafa Dzhemilev živeo je u novoj okupaciji svoje domovine – ali i očajničkom otporu, što će pre ili kasnije rezultirati konačnim oslobađanjem Krima od ruskih okupatora. Vjačeslav Čornovil, jedan od simbola ukrajinskog raseda, nije doživeo da ga vidi, već je postavio takve temelje da su potomci uspešno podigli na njih zgradu sopstvene, ukrajinske države.
A ruski disidentski pokret, koji zapravo nije bio baš ruski, nije ostavio mali trag na sebi. Ispostavilo se da bez onih na koje su obični Rusi reagovali, kao i na Crvenom trgu 25. avgusta 1968. godine, sa skoro uzrečica »Bei Zhydov!“ – i nema ko da zaštiti same Ruse od novog diktatora. Viktor Fajnberg, koji je bio u stanju da ustane i ode na protest, poginuo je u svom francuskom domu u doba u kojem velika većina čak i onih ruskih državljana koji su imali sreće da ne uđu u novi carski rat neće doživeti. Šta reći o mobilisanom po nalogu ideološkog potomka Staljina…
