„Od Ukrajine je kolektivni Zapad stvorio antiruski.“ Ova teza u proteklih 11 meseci ruskog punog rata protiv Ukrajine sa ekrana ruske televizije (tačnije propagandne mašinerije) ponovljena je više puta. Lansirao ga je u opticaj šef Ruske Federacije Vladimir Putin lično u svojoj zloglasnoj izletištu članaka (bar mu se činilo) do istorije Ukrajine, koja se pojavila u julu 2021. godine, a to je ponovio tokom obraćanja 21. februara 2022. – dva i po dana pre invazije. A onda su ga poslušno pokupili novinari i publicisti svih vrsta prosipanja iz centralnih u regionalne medije.
Ali, istini za volju, na ovaj ili onaj način, sličan stav Rusa prema našoj državi se i ranije sporadično manifestovao – od žigosanja ukrajinskog trozupca i žuto-plave zastave kao gotovo „neonacističkih simbola“ do stvaranja imidža Ukrajine pred zapadnim državama kao nepouzdanog partnera i zaista „veštačke države“ koja nema sopstvenu istoriju, njena sadašnja je sinonim isključivo za korupciju A budućnost verovatno neće biti. A čak i u uslovno „prijateljskim vremenima“ Janukovičevog predsednikovanja, ruski mediji, koji izveštavaju o određenim događajima u ukrajinskoj areni, nikada nisu bili uzdržani, da ne bi ponovo bili ironični od reči „nezalezhnaja“ – ovaj epitet je često postao novinarska zamena za zvanično ime naše države (ovo će biti „kijevska vlast“ posle proleća 2014).
Međutim, takvi kpini, a često i apsolutni uzorci na temu „kako najbolje falsifikovati istoriju“ ili „veštački konstruisati imidž neprijatelja“, uvek su pokazali ne slabost ukrajinske strane ili njene nedostatke, već suprotno – bili su pokazatelj da zvanična Moskva ne voli jačanje suvereniteta Ukrajine u unutrašnjim i spoljnopolitičkim arenama. Za ovo drugo, koje je planiralo da zadrži svoj uticaj na najmanje većinu država – bivše sovjetske republike – i posle 1991. Naročito ako govorimo o Ukrajini – „bratski“, takođe „istočnoslovenski“, „pravoslavni“, sa Kijevom – „majka ruskih gradova“ pa čak i sa pristupom moru i tranzitnoj lokaciji između Evrope i Azije. Veoma tidbitno i sjajno delo da se jednostavno tako izgubi!
Ali kakvi su pokušaji da se održi na vašaru Moskve! Tako je Ukrajina, zajedno sa Rusijom i Belorusijom iz decembra 1991. Ovo poslednje, u tadašnjim geopolitičkim uslovima početkom devedesetih, kada je ruski lider Boris Jeljcin bio zauzet borbom za vlast u državi sa parlamentom, negde je izgledalo kao istinski pokušaj očuvanja i dobrosusedskih odnosa između novoosnovanih nezavisnih država umesto SSSR-a, kao i političkih, ekonomskih i kulturnih veza između moćnih elita i građana. Međutim, kada je Boris Nikolajevič ipak pobedio u unutrašnjem „ratu za vlast“, značajno učvršćujući svoju poziciju u ruskim „vrhovima“, prešao je na igre na spoljnopolitičkom polju. I ovde, već u okviru CIS-a, sa podnošenjem zahteva Rusiji, i od 1994(sa početkom predsedavanja Aleksandra Lukašenka) i Belorusije, svi članovi Komonvelta su počeli da naginju svim članovima Komonvelta na pojavu nadnacionalnog tela u strukturi CIS-a (i koji bi kasnije mogli da garantuju da se kasnije ovaj posao neće razviti u formiranje reformisanog USSR-a). U takvim okolnostima, Ukrajina je odbila da postane član udruženja. I nije bio tamo ni jedan dan.
Očigledno je da Kremlj to nije doživeo veoma radosno, jer je potencijal CIS-a bez Ukrajine bio znatno ograničen. Ali istovremeno, karakteristična karakteristika prvog ruskog predsednika bila je izvesna politička preteče – nije spaljivao mostove sa Ukrajinom, već obrnuto – u javnoj sferi je pokušao da pokaže da poštuje svaku odluku svojih ukrajinskih kolega, a to nije uticalo na dalji razvoj rusko-ukrajinskih odnosa.
Barem devedesetih, zaista, mnogi trenuci (posebno korisni za rusku stranu) rešeni su prilično brzo i efikasno (a često samo na ličnom nivou između predsednika, više puta i uz velikodušnu gozbu) – bilo da se radi o podeli Crnomoravske flote SSSR-a između Ukrajine i Rusije i daljem raspoređivanju njenog ruskog dela u Sevastopolju, nuklearnom razoružanju ukrajinske strane ili pitanju cene ruskog gasa za Ukrajinu (i otplati sopstvenih dugova za „plavo gorivo“) i njegovom prevoz po ovom drugom. Na kraju, Jeljcin je zapravo prećutno progutao odlučno „suzbijanje“ centrifugalnih tendencija Leonida Kučme sredinom devedesetih. Čak i negde po cenu njegovog rejtinga uoči predsedničkih izbora 1996.
Jeljcinov naslednik (kome je bukvalno predao vlast) Vladimir Putin više nije rešavao slučajeve sa Ukrajinom „flašom“. Postepeno je počela „pragmatizacija“ između Moskve i Kijeva Odnose. Na primer, u Rusiji se sve više čuje teza da, s obzirom da ukrajinska strana nije članica CIS-a, takođe neophodno podići cenu gasa za njega sa „bratske“ veštački potcenjene na tržište jedan.
Međutim, naravno, Kremlj je uvek držao u rezervi argument mogućnosti očuvanja jeftinog „plavog goriva“ i drugih ekonomskih i ne samo prednosti – pod uslovom da Kijev blisko učestvuje u novim integracionim projektima koje su inicirali Putin – Evroazijska ekonomska zajednica (EurasEC) i Jedinstveni ekonomski prostor (EEA). Ako je u prvom slučaju Ukrajina postala samo posmatračka država, u drugom je zvanični Kijev delovao kao suosnivač udruženja, a ukrajinski parlament je u aprilu 2004, sinhrono sa parlamentima Rusije, Belorusije i Kazahstana, ratifikovao relevantan sporazum.
Izgleda da je Ukrajina već u ruskom „integracionom džepu“. Ukrajinski predsednik Kučma diskreditovan je na Zapadu posle skandala oko „kasete“ i „lančane pošte“ i zato je njegov tradicionalni multi-vektorizam u spoljnoj politici sve više izložen u proruski pravac. A Putin (danas će biti teško poverovati u to) imao je dosta simpatizera među prosečnom populacijom ukrajinskih građana. Barem su sociološka istraživanja prve polovine dve000-ih zabeležila da ga u Ukrajini doživljavaju bolje čak i kao ličnost tadašnjeg šefa ukrajinske države.
Očigledno je takve namere uhvatio i sam ruski predsednik, a on je pokušao da odigra ovu kartu u svoju korist. Na primer, koliko je stranih lidera država napravilo „direktne linije“ sa narodom Ukrajine na ukrajinskim centralnim TV kanalima? Ali Putin – da – 26. oktobra 2004. godine, tokom posete Kijevu nekoliko dana pre prvog kruga predsedničkih izbora u Ukrajini. Ali, ironično, ispostavilo se da je slučaj neefikasan – Janukovič, za koga je ruski lider indirektno vodio kampanju tokom teletona, izgubio je predizbornu kampanju, a pobedom Narandžaste revolucije i njenim pre svega zahtevima za evropske integracije, pitanje punopravnog članstva Ukrajine u EEA postepeno je nestajalo sa dnevnog reda ukrajinskih vlasti. Uzalud je novi predsednik, lider „narandžastog“ Viktor Juščenko, bio u prvoj stranoj poseti Moskvi.
Putin je uspeh tadašnjeg Narandžastog Maidana doživeo kao lični poraz. Nije u potpunosti razumeo – a protiv čega je ukrajinski narod protestovao, ko je upravo imao stabilizovanu ekonomiju, dobrostojeći prosečan Ukrajinac je počeo da se poboljšava, pa su se pojavili čak i prvi embrioni ukrajinske srednje klase? Da, i ruski gas je još uvek bio jeftin. Šta je još tim Ukrajincima trebalo? Jesu li rekli da su izbori namešteni? Ali to nije razlog da se ide na proteste!
Osvrćući se negde u tom pravcu, ruski šef države (i 2008-2012 – premijer) Putin je učinio sve da svoju marionetu stavi na čelo Ukrajine, kroz koju postepeno spaja „bludnu ukrajinsku sestru“ u nedrima „bratskih naroda“. A set alata za to izabran je velikih razmera – od „gasnih ratova“ iz 2006. i 2009. godine, koji bi diskreditovali ukrajinske vlasti pred sopstvenim građanima i zapadnim partnerima do formiranja Rusa o imidžu Ukrajine kao neuspelo stanje i njegovu distribuciju od strane zapadnih medija koje finansira Ruska. Da ne govorimo o velikodušnoj (i finansijskoj) podršci unutar Ukrajine proruskih stranaka i javnih organizacija, što bi na sve moguće načine trebalo da podstakne opoziciona osećanja protiv onih „narandžastih“. Kao i promovisanje ideje o „ruskom svetu“ među jatom UOC-MP i na humanitarnom frontu.
Na kraju, Janukovič je pobedio 2010. I opet, čini se – evo ga, Ukrajina! Konačno su me uhvatili! Odmah u proleće 2010, da tako kažem, „bez odlaska iz kase“, Moskva i Kijev su potpisali Karkiv sporazume, a parlamenti obe zemlje su ih ratifikovali. Ukrajina je trebalo da dobije jeftiniji gas nego u Timošenkovim ugovorima (spoiler alert nikada zapravo nije primio), a Rusija je trebalo da dobije produženi period boravka svoje Crnomorejske flote u Sevastopolju do 2042. godine.
A kakvi su bili izgledi za dalje pregovore! Bilo je moguće tražiti pridruživanje ukrajinske strane Evroazijskoj ekonomskoj uniji (EEZ), ideja o formiranju koje je upravo 2010. Barem carinskoj uniji EEC. A takođe i da integrišemo našu kulturu, obrazovanje, istoriju, sport bliže (da li se još neko seća ideje o stvaranju ujedinjenog ukrajinsko-ruskog fudbalskog prvenstva?).
Ali čak ni tako slatki snovi sanjara Kremlja nisu bili predodređeni da se ostvare. Čini se da je marioneta Janukovič, bez obzira da li je iz nespremnosti da deli ukrajinsko tržište, koje je doživljavao kao svoje bračno, sa Rusima, ili videći u evropskim integracijama dobru priliku za sopstveno reputaciono „izbeljivanje“ i dodatno bogaćenje, bio blizu potpisivanje Sporazuma o pridruživanju sa Evropskom unijom. O, možete da zamislite kakav je putinov bes bio ovog puta! I jeste ga stavio ukrajinskom kolegi – nedelju dana pre potpisivanja dokumenta, Janukovič i premijer Azarov najavili su „odlaganje“ njegove vize. Moskva je izdahnula sa olakšanjem, ali ne zadugo – odbacivanje kursa evropskih integracija Ukrajine izazvalo je pravo ogorčenje javnosti, koje se na kraju pretvorilo u Revoluciju dostojanstva.
Posle tromesečnih protesta na kijevski Maidan, u pratnji pucnjave na demonstrante, Janukovič i njegovi podanici pobegli su iz zemlje. Većina njih je završila u Rusiji. Ali, naravno, „integracija“ u ovom obliku Putina nije bila baš utešna. U Kremlju je pobeda Maidana doživljavana kao „državni udar“, u „kazni“ za koju je Rusija odlučila da zauzme Krimsko poluostrvo i deo Donbasa.
Ali voleo bih da kontrolišem celu zemlju! I ruski predsednik je čekao. Polagao je velike nade u parlamentarne izbore 2019. Za to vreme oslanjao se na svog kuma Medvedčuka, koji je sa nivoa marginalnog „ukrajinskog izbora“ izrastao u „Opozicionu platformu – za život“. Istovremeno, sociološke agencije bliske ovoj političkoj sili izazvale su ogromnu podršku proruskim osećanjima među ukrajinskim građanima.
Laž je bila toliko nasilno proizvedena da su njeni autori sami verovali u to. Očigledno, iskreno se nadajući da ruska vojska u Ukrajini neće naići na ozbiljan otpor. Da je zapravo neophodno razdvojiti dobar ukrajinski narod, koji je, kažu, svestan svog „srodstva sa ruskim narodom“ (ili uzalud, pod autorstvom Putina u leto 2021. godine, pojavio se članak sa ekskurzijom u ukrajinsku istoriju), i „zločinački kijevski režim“, koji je navodno „okupirao Ukrajinu“, ruski predsednik je pokrenuo rat punih razmera protiv ukrajinske države. Skromno nazivajući to „specijalnom vojnom operacijom“, planirao je za nekoliko dana, a najviše nedelja, da konačno zaustavi tu „zaostačnu Ukrajinu“ uspostavljanjem režima u toj zemlji pod kontrolom Moskve.
Nedelje od tada su već prerasle u mesece. I Putin nastavlja da se pita gde su i ovog puta napravljene pogrešne procene? I najpogodnije mu je u takvoj situaciji da tvrdi da je „Zapad iz Ukrajine stvorio antiruski“. Jer, kako to izgleda, kremljski diktator se čak ni ne uklapa u samu ideju da je Ukrajina u stanju da nezavisno odredi svoju unutrašnju i, što je najvažnije, spoljnu politiku. I milioni ljudi su spremni da se bore za to. Иak i sa oruћjem u ruci. Često žrtvuješ svoj život.
U međuvremenu, Putin je spreman da beskrajno okrivi ili ruski generalštab ili nekoga iz njegove pratnje za vojne propuste na frontu. Glavna stvar nije tvoja kratkovidost. Zato što niko ne želi da se prepozna kao glavni gubitnik svetske geopolitike. Pogotovo kada stvarno jeste.
