Većina ratova se završava diplomatski. Međutim, doba diplomatije gotovo uvek dolazi nakon što je jedna od strana u sukobu pretrpela odlučujući poraz na bojnom polju ili izgubila sposobnost da vodi rat pod teretom unutrašnjih problema. U rusko-ukrajinskom ratu u sadašnjoj fazi nema znakova ni jednog ni drugog.
Nedavno je kopredseda lider vladajuće Socijaldemokratske partije Nemačke Lars Klingbail govorio u prilog diplomatskom rešenju rata u Ukrajini. „Ponekad mi se vrti u glavi kada vidim da se razgovori vode samo o oružju. Šokiran sam kada vidim kako je danas gotovo prezren koncept diplomatije“, rekao je nemački političar u Majncu.
Izjave ove vrste su tipične. Od prvog dana potpune ruske invazije čujemo fraze mnogih stranih političara o potrebi diplomatskog rešenja sukoba. Ovi saveti se ponavljaju redovno i u različitim zemljama sveta. Nekada ih ima više, a nekada ti glasovi gotovo da jenjavaju. Po pravilu, strani političari apeluju na činjenicu da se svi ratovi završavaju diplomatskim rešenjem i potpisivanjem neke vrste mira. A konflikti se bolje rešavaju za pregovaračkim stolom.
U ovim savetima i pozivima na pregovore sa agresorom postoji mnogo cinizma, infantilizma i zanemarivanja očiglednih činjenica. Pokušaji da se ne primete odnosi uzroka i posledica moskovske invazije, a ne da se napravi razlika između agresora i žrtve. Elementi politike umirivanja agresora kombinuju se sa željom da zauzmu poziciju iznad konflikta, da odbace nepotrebne moralne i etičke aspekte. Pitanje pravde i neminovnost kažnjavanja za ratne zločine stavljaju se pod znake navoda zarad početka nove faze diplomatije. Međutim, višegodišnji pregovori sa moskovskim agresorom, koji su nastavljeni u različitim formatima i na različitim mestima od 2014. godine, nisu uspeli da spreče rat. Štaviše, diplomatija neće moći da postigne samo trajni mir i kažnjavanje ruskih ratnih zločinaca u trenutnoj fazi.
Velikim ratovima često prethodi velika, ali besplodna diplomatija. Setite se Prvog i Drugog svetskog rata. Koliko je diplomatskih napora uloženo da se izbegne sukob velikih sila. Koliko je poseta i pregovora sprovedeno. I sve uzalud. Jer za potencijalnog agresora, diplomatija je samo igra. Vreme potrebno za vojnu obuku. Kao i način da se sazna: da li je moguće mirno dobiti ono što je planirao tokom vojne kampanje diplomatskim ucenama i pritiskom. Ponekad je uspevao. Nekad ne. Međutim, iskustvo pokazuje da nijedna diplomatija ne može da zaustavi one koji su krenuli u osvajanje drugih zemalja. Agresor se može zaustaviti samo vojno.
Strani političari su lukavi ili ne govore celu istinu kada tvrde da diplomatija na kraju okončava sve ratove. U stvari, diplomatija je poslednja faza rata koju je neko izgubio. Diplomatija beleži poraz ili pobedu jedne od stranaka. Skoro svi ratovi poslednjih vekova završili su se diplomatskim rešenjem, ali tek posle nečijeg ubedljivog poraza ili pobede na bojnom polju. Nasuprot tome, bilo je veoma malo sukoba koji su rešeni diplomatski u vreme kada niko od ratobornih nije izgubio šanse za pobedu ili ostvarenje ciljeva vojne kampanje. Иak i ako je ilusno.
Ponekad postoje izuzeci. Poraz u ratu može biti izazvan ne toliko neuspesima na bojnom polju kao unutrašnjom političkom kataklizmom u jednoj od zaraćenih država. Revolucije, pobune, pučevi, smrt vladara često služe kao prolog izlasku iz rata čak i pre konačnog kolapsa na frontu. Ponekad se ratovi zaustavljaju zbog iscrpljenosti resursa da se oni nastave. U istoriji Rusije, to se već desilo. Neuspesi na frontu, pomnoženi teretom sprovođenja dugih neprijateljstava, doveli su do kolapsa državnog mehanizma, prevrata u palati, građanskih sukoba i previranja. Međutim, predviđanje takvih događaja može biti teško. Tako da ne treba da se nadate nečemu što se možda neće desiti.
Ponekad se ratovi zavrљe иinjenicom da nijedna strana ne moћe da ostvari svoje ciljeve. Ili ograničen na delimičan uspeh. Međutim, dalja diplomatija u ovom slučaju često ne dovodi do stabilnog i trajnog mira, s obzirom da postoji velika opasnost od nastavka neprijateljstava.
Ratovi su drugačije prirode. Nemački teoretičar iz devetnaestog veka, general Karl fon Klausevic, rekao je: „Rat je nastavak politike drugim sredstvima.“ Ruski rat protiv Ukrajine je nastavak njene politike čiji je cilj da obnovi „ruski svet“ i uništi ukrajinsku naciju i identitet. Pošto Moskva nije uspela da pretvori Ukrajinu u drugu Belorusiju i liši je svog suvereniteta ne-vojnim sredstvima, Kremlj je uz pomoć oružja izabrao put „konačnog rešenja ukrajinskog pitanja“. Ovo je agresivni rat krutog carstva, od kojih se ideološka osnova vraća u duboku prošlost i proiziče iz ekspa.nacistička totalitarna suština ruske kolonijalne sile. Neobičnost takvih ratova je da samo odlučujući vojni poraz agresora može da utre put trajnom miru. Otvorite prozor diplomatije. Sve ostalo je samoobmana i samo-hipnoza. Nažalost, mnogi ne razumeju ili ne žele da razumeju ovu istinu.
Analitičari vole da povlače paralele. Neki porede Putinovu Rusiju sa Hitlerovom Nemačkom. I ekstrapolira tok Drugog svetskog rata do rusko-ukrajinskog rata. U tom aspektu često se prave previše optimistične pretpostavke. Kažu da je sudbina rata već konačno rešena i da je sada Rusija na korak od potpunog poraza, kao što je bio Treći rajh 1944. Ali u sadašnjoj fazi rusko-ukrajinskog rata ne može se govoriti o nečijem odlučujućem porazu ili pobedi. Tačnije, figurativno smo 1942. Kada Hitlerov blickrig nije uspeo, ali je ipak imao dovoljno snage da pokuša da pokrene novu ofanzivu i osveti se za prošlogodišnje neuspehe. Mada ne na celoj liniji fronta.
Ukrajina je 2022. uspela da poremeti planove ruskih osvajača. Moskva je pretrpela nekoliko značajnih poraza. Agresor je izgubio mnogo osoblja i opreme. Ipak, uvek je bolje preceniti nego potceniti neprijatelja. Naročito kada imate posla sa tako podmuklim i podlim osvajačem.
Nažalost, zbog ograničenih vojnih sposobnosti, Oružane snage Ukrajine nisu mogle da nanesu strateške poraze ruskim osvajačima, koji obezbeđuju opkoljenje i potpuni poraz čitavih vojski. Nedostatak ofanzivnog oružja značajno ograničava našu sposobnost da sprovodimo velike ofanzivne operacije. Agresivna zver je ranjena i nije ubijena. Rusija nije ostvarila svoj cilj. Međutim, Ukrajina je sada daleko od oslobađanja i de-okupacije svih teritorija. A čak i ako ruski osvajači budu proterani sa cele ukrajinske teritorije, nije činjenica da će to staviti tačku na rat.
Verovatnoća potpisivanja mirovnog sporazuma između agresora i žrtve agresije deluje sumnjivo. Po pravilu, sa agresorom koji je izgubio rat, potpisuju čin predaje i propisuju mehanizam za plaćanje odštete. I može li iko da zamisli da bi rusko političko rukovodstvo potpisalo dokument gde je neophodno napustiti aneksirane teritorije, koje su, prema ustavu, formalno uključene u Rusku Federaciju? Ako je agresor pobedio, onda nikakvi dogovori nisu potrebni. U ovom slučaju, diplomatija ili ne postoji ili služi kao ekran za aneksiju i gubitak pravne ličnosti zemlje koja je poražena.
Sada se obe strane pripremaju za nove vojne kampanje 2023. Stoga su diplomatska rešenja gotovo nerealna, bez obzira šta neki strani političari rekli. Dok Rusija vojno ne bude poražena, diplomatija je osuđena na propast. Ako neko na Zapadu iskreno želi da okonča rat, mora da shvati da najkraći put do ovoga leži kroz poraz agresora.
