U kontekstu diskusije o situaciji sa ruskim „opozicionim“ TV kanalom „Dozhd“ u Letoniji i lišavanju dozvole, vredi razmotriti osnovni problem ovog medija i njegovih aktivnosti u Rigi. Kao i problem sa bilo kojim drugim „opozicionim“ medijskim projektom koji su u inostranstvu napravili ruski državljani. Oni su osuрini na neuspeh od samog poиetka.
Pa, glavni problem ovih medija nije u tome što je njihov novinar rekao nešto na etru ili nije rekao, pogrešno ili ne, pokazao na ekranu mapu Rusije sa Ili bez Krima, da li je rukovodstvo TV kanala bilo prisutno na sastanku Letonske nacionalne komisije za regulisanje radiodifuzne i televizijske televizije bez prevodioca, očekujući da će biti moguće ćaskati na ruskom (to, čak i da su članovi Komisije spremni i da svi znaju ruski, suprotno zakonu Republike Letonije). Najveći problem je što je ovaj projekat bio neuspeh od samog početka. Zaљto? Pre svega, zbog potpunog razilaženja interesa.
U razgovoru ukrajinskog novinara Vitalija Portnikova i književnog kritičara Aleksandra Boičenka naišao sam na citat Petroa Stolipina, koga u Rusiji smatraju velikim reformatorom: „Potrebni su vam veliki preokreti – potrebna nam je velika Rusija“. Ova čuvena fraza oglasila se na sastanku ruske Dume 10. maja 1907. godine. Značajno je da, iako se generalno rasprava vrtela oko reforme zemljišta, Stolipin je u „poljskom pitanju“ video jednu od glavnih prepreka njegovoj implementaciji.
Poljski jezik kao prepreka sprovođenju istorijskih zadataka Rusije
Zamenici iz takozvanih. Poljski krug u Dumi uopšte se nije izdvajao ni po jednom izuzetnom radikalizmu, jedan od njihovih najvažnijih postulata bio je zahtev da se obnovi opšte obrazovanje na poljskom u oblasti Nadvisłan regiona – to jest onoga što je ostalo od takozvanog. Kongresna kraljevina Poljska, nastala posle Kongresa u Beču 1815, kada je ruski car obećao da će poštovati njegovu autonomiju. Ruska represija, koja je pala na Poljake posle krvavih potisnutih pobuna 1830. i 1863. godine, lišila ih je ne samo obrazovanja i obuke na maternjem jeziku, već čak i prava da imenuju svoju domovinu.
„Ovde su, gospodo, pouke istorije koje, po mom mišljenju, prilično ubedljivo pokazuju da država poput Rusije ne može i, štaviše, nema pravo da nekažnjeno uskraćuje sebi svoje istorijske zadatke. […] Zaista, bilo bi zanimljivo pratiti kako uticajni poljski krugovi u zapadnoj Rusiji [тобто Польщі, – прим. Н. Щ.] reagovao na velike preokrete koje je Rusija doživela 1905. […] Stvorena je prilika da poljsko stanovništvo stupi u interakciju sa nama, tako da je ona, od stopala do nogu, išla zajedno sa Rusima putem kulture, u mirnom toku državnosti. Ali kako je poljska inteligentnosia iskoristila ovu priliku? Pa, kao i pre: izuzetno jak porast neprijateljstva prema svemu ruskom. Desilo se ono što je trebalo da se desi: kad god ruska kreativna sila u zemlji oslabi, poljska sila se intenzivira i istupi.“
Zato je na putu modernizacije Rusije (čiji je veliki pristalica bio Stolipin), bilo neophodno potisnuti sve kulturne impulse Poljaka, koji nisu bili ništa drugo do „povećanje neprijateljstva prema svemu ruskom“. Zvuиi poznato, zar ne? „Rusofobija“ je jedna od omiljenih fraza, neka vrsta buzzword-a, koju danas tako spremno ponavljaju i režim i opozicioni mediji Rusije. Optužbe o „neprijateljstvu prema svemu ruskom“ čuju se i danas protiv letonske vlasti i društva u kontekstu opoziva dozvole pomenutog TV kanala.
Nedavno sam učestvovao na seminaru za prevodioce u jednoj od evropskih zemalja, relativno bezbedno udaljenoj od granica Rusije. Jedna od učesnica, koja je došla iz Rusije i požalila se kako je njeno putovanje bilo komplikovano zbog neshvatljivog i čak apsurdnog, po njenom mišljenju, zabrane letova iz Rusije za Evropsku uniju (uz napomenu da je „protiv rata“), na jednoj od klasa pomenula je „veličinu“ Puškinovog talenta u poređenju, recimo, sa istim Adamom Mickiewiczom. Ruskinja (sa akademskom pozadinom) je ovo rekla sasvim iskreno, očigledno ne shvatajući da u njenim rečima uopšte ima nečeg neprikladnog. Na kraju svega, „očigledno“ je da postoje „velike“ i „male“ kulture, jezici, a samim tim i „velika“ i „mala“ poezija i književnost. Značajno je da je, na primer, „mala“ u njenim očima bila književnost i poezija zemlje koja nas je primila.
Što se tiče Puškinove „veličine“, vredi pomenuti bar ovaj njegov izraz:
„Dugo je Rusija ostala stranac u Evropi. Njene ogromne ravnice apsorbole su snagu Mongola i zaustavile njihovu invaziju na samoj ivici Evrope; varvari se nisu usudili da zadrže porobljenu Rusiju u zadnjici i vratili su se u stepe svog istoka. Tako je Hrišćansko prosvetljenje spasila ponižena i umiruća Rusija, i nikako Poljska, jak je prisvojio evropske časopise. Međutim, Evropa je uvek ostajala neupućena kao nezahvalna prema Rusiji.“
Veliki ruski pesnik nikada nije krio svoj neprijateljski odnos prema Poljacima, izražavajući ga, na primer, u propagandnoj pesmi „Klevetnicima Rusije“, u kojoj je nedvosmisleno uputio apel stanovnicima zapadne Evrope, pokazujući svoj stav prema poljsko-litvanskom ustanku iz 1830. godine, zajedno sa savetima da se ne mešaju u unutrašnje stvari Rusije, koje navodno ne razumeju: Uzbuđenje Litvanije? Prestanite: ovo je spor izmeрu Slovena.“ Puškin, naravno, sebe nije smatrao neznalicama, iako verovatno nije u potpunosti znao koji narodi carske imperije pripadaju slovenskoj jezičko-etničkoj grupi, a koja ne. Uostalom, u kontekstu veličine Rusije, to mu verovatno nije bilo važno.
„Ako želite da čujete besmislice, pitajte stranca šta misli o Rusiji“, napisao je on u jednom od svojih pisama.
Odavde ćemo pretiti Šveđanima
Od vremena Puškina, koji se smatra tvorcem književnog ruskog jezika i osnivačem velike ruske književnosti, slogan „potrebna nam je velika Rusija“ je i jeste suština ruske nacionalne ideje, koja i danas podleže svim vizijama budućnosti ove zemlje, kao i viziji uloge Rusije. Sve te vizije su uvek bile sprovedene i sprovedene o našem trošku. Naši – to jest svi narodi koji su patili od „velikih preokreta“, što je bilo direktno u korelaciji sa željom Rusije za „veličinom“.
Drugi veliki ruski mislilac Pjotr Čaadaev smatrao je da „Rusija, ako samo realizuje svoju vokaciju, treba da preuzme inicijativu da sprovodi sve velikodušne misli, jer nema naklonost, strasti, ideje i interese Evrope“.
Dakle, s jedne strane, Rusi vole da kažu svetu da su sastavni deo svetske kulture, kao i da ukažu na svoje „nerazdvojne veze“ sa evropskom kulturom, a sa druge strane, demonstriraju neskrivenu tendenciju potpunog nepoštovanja ove (navodno „zajedničke“) kulture, ističu svoju kulturnu odvojenost i „superiornost“, a posebno „male“ evropske narode koji su njihovi susedi. Na svaku optužbu protiv njih, oni imaju gotov odgovor: „Uma Rusija se ne može razumeti“, to jest „jednostavno ste previše glupi da nas razumete“ u osnovnoj verziji i „previše ste mundijalni i nemate potrebnu duhovnost da shvatite šta oko ne može da shvati“ – u sofisticiraniju verziju.
S obzirom na sve to, postaje jasnije zašto je anti-režimska televizija iz Rusije izabrala Rigu za svoje sedište. To je bila neka vrsta predstave – evo nas tamo gde zaista treba da budemo, gde ruska reč i ruska misao i dalje „žive“, jer je ovo deo „našeg“, „ruskog sveta“. Kao što je Aleksandar Puškin pisao o Sankt Peterburgu, upravo na osnovu osvojenih zemlju na Baltičkom moru, „odavde ćemo pretiti Šveđanima“.
Drugim rečima, današnja Letonija, bezbedna pod NATO kišobranom i relativno bogata unutar EU, u svojim vizijama i percepcijama, jednostavno je alternativa Rusiji. Prema rečima „opozicionih“ Rusa, ovo je zemlja čije se postojanje tumači kao mera njihovih potreba, sa jednim zadatkom – da služi njihovoj viziji „nove Rusije za bolju budućnost“ (fraza koja se često čuje na „Dozhdu“). Bez Putina na vlasti, ali i bez razmišljanja o svojoj ulozi u svetu. Nažalost, ovo nije novi fenomen u istoriji ruske ideje. Ovo je prilično lako proveriti tako što ćete se ponovo okrenuti „velikoj ruskoj književnosti“. Dovoljno je podsetiti se u tom kontekstu, na primer, „Ostrvu Krima“ Vasilija Aksjonova. Ovo je roman iz 1979, objavljen dve godine posle autorske emigracije iz SSSR-a u SAD. Ovo je neka vrsta alternativne istorije i geografije, čiji je osnovni princip da je poluostrvo Krim punopravno ostrvo. Ovaj detalj igra važnu ulogu u istoriji građanskog rata u Rusiji: ostrvo Krim se poredi sa pravim ostrvom Tajvan, što je, prema rečima autora, veoma dobro iskustvo suprotstavljanja alternativnim političkim i ekonomskim sistemima unutar jedne nacije.
Značajno je i to što je do invazije na februar Ukrajinu 24, Kijev, i u širem kontekstu, cela Ukrajina, za mnoge „opozicione“ Ruse, igrala ulogu takve alternativne Rusije. A sada, pored Rige, Tbilisija, Almatija, Talin, Viljnusa, Helsinkija, na kraju svega, takođe Varšava ili Krakov su pogodni za ovu ulogu – i zašto da ne. Gde god mogu da deluju blisko Rusima i okupljaju se oko njih kritična masa ljudi koji govore ruski, a koji su spremni da deluju zajedno i opažaju svet samo kroz prizmu svog jezika. Dozhd je takođe tražio takve ljude u Letoniji – i definitivno ih je pronašao.
Rusiji se ne može staviti šešir
Pre sto godina, Mihail Bulgakov, takođe vatreni pristalica alternativne Rusije (to jest drugačije od tadašnjeg boljševika), vrlo prikladno i neobično je prihvatio fenomen imperijalizma u svom romanu „Bela garda“. U u jednom od poglavlja opisuje let „belih“ Rusa za Kijev (nazvan u tekstu Grad) u zimu, proleće i leto 1918. Oni su pobegli iz boljševica iz Moskve i Sankt Peterburga u tada nezavisnu Ukrajinu, gde je ukrajinska država nastala pod vođstvom Hetmana Pavla Škorpadskog – sa alternativnim konceptom Centralne Rade na čelu sa takozvanom. Direktorijum identifikovan, po pravilu, sa figurom Sajmona Petliure.
Sam Bulgakov nikada nije emigrirao na Zapad, čeznući za „novom Rusijom“ u Kijevu, gde je sa potpunim nerazumevanjem i besom posmatrao pokušaje Ukrajinaca da stvore sopstvenu državnost. „Rusija ne može da se stavi u šešir“, jednom je odgovorio kada su ga pitali o mogućoj emigraciji. Aleksej Navaljni, koga Rusija smatra dominantnom figurom aktuelne ruske opozicije, u intervjuu radiju Ekho Moskvy nekoliko meseci nakon aneksije Krima od strane Rusije, odgovorio je na direktno pitanje voditelja ko je vlasnik poluostrva: „Krim pripada ljudima koji žive na Krimu“ i dodao: „Krim će ostati deo Rusije i nikada više neće biti deo Ukrajine u doglednoj budućnosti“. Na kraju razgovora, Navaljni je dodao frazu koja se često citira kao pokazatelj njegovog odnosa prema krimijskoj temi: „Krim je sendvič sa kobasicama, ili šta ga doneti napred-nazad?“
Ukrajina, koju je Bulgakov opisao pre sto godina, bila je alternativa ili čak privremena Rusija u očima većine kulturnih Rusa i protivljenja boljševičku režimu pre njenog kolapsa ili poraza u Moskvi. Mržnja boljševica koju je autor opisao ni na koji način nije bila u korelaciji sa percepcijom geopolitičkih promena koje su se dogodile u okolini. Promene koje su uticale na ceo naš deo Evrope – nezavisna, „problematična“ Poljska odnosila se na tekst, novostvorene baltičke države, Finsku i Ukrajinu – zemlje za koje su Rusi čak smislili poseban pogrdni izraz – „limitrofs“.
Paradoksalno, Bulgakov je bio u pravu kada je napisao da se takvo bekstvo Rusa i stvaranje alternativne Rusije u drugim zemljama neće ponoviti u dvadesetom veku. Međutim, u XXI veku, skoro tačno vek posle događaja koje je opisao Bulgakov, to se ponovilo. To je ono što se još uvek dešava pred našim očima, a vicisitudi ruske opozicione televizije u Rigi su živopisan primer toga.
„A sada, u zimu 1918, Grad je živeo čudnim, neprirodnim životom koji se možda neće ponoviti u dvadesetom veku. Iza kamenih zidina svi stanovi su bili pretrpani. Njihovi drevni iskonski stanovnici su požnjeli i nastavili da se smanjuju dalje, puštajući nove vanzemaljce koji su išli ka gradu. I upravo su doљli sa ovim mostom u obliku strele odatle, gde je misteriozna siva izmaglica. Sivi bankari i njihove supruge su pobegli, talentovani biznismeni su pobegli, koji su ostavili pouzdane asistente u Moskvi, kojima je naloženo da ne izgube kontakt sa novim svetom koji je rođen u moskovskom kraljevstvu, vlasnicima kuća koji su ostavili kuće lojalnim tajnim činovnicima, industrijalcima, trgovcima, advokatima i javnim ličnostima. Novinari, Moskva i Sankt Peterburg, seležni, pohlepni, kukavički pobegli.[…]
Odmah su se pojavile nove novine, a najbolje olovke u Rusiji počele su da pišu feuilletone u njima i u ovim feuilletonima da osramote boljševice. […]
Vozili su pisma u jednu utičnicu, kroz problematičnu Poljsku (nijedan đavo nije znao, uzgred, šta se u njemu dešava i kakva je to nova zemlja – Poljska), preko Nemačke, velike zemlje poštenih Teutona, moleći za vize, prebacujući novac, osećajući da će možda morati da idu dalje i dalje, gde ni u kom slučaju ne bi došlo do strašnog odjeka boljševičkih borbenih pukova. Sanjali su o Francuskoj, o Parizu i čeznuli za samom mišlju da je dolazak tamo veoma težak, gotovo nemoguć.
Da li ћelimo demokratsku Rusiju?
Vratimo se u XXI vek. Nedavno se sve češće postavljalo pitanje da li želimo (odnosno „kolektivni Zapad“ – termin koji tako spremno koristi propaganda ruskog režima) demokratske Rusije ili ne. A ako to želimo, onda je naša dužnost da podržimo i pomognemo onim Rusima koji to takođe navodno žele. Jednostavno je, zar ne?
Da. Ali samo kao da, jer odgovor na ovo pitanje zahteva da znamo šta Rusi koji žele demokratsku Rusiju zaista žele, i šta očekuju od nas?
Kratak odgovor je opet jednostavan: žele Rusiju bez Putina. Međutim, oni koji to žele uglavnom očekuju da se njihova zemlja suštinski vrati na ono što je bila pre 24. februara 2022. i dalje međunarodne izolacije. Pre svega da neće biti primorana da ozbiljno preispita svoju ulogu u svetu i preispita svoje odnose sa drugim narodima i državama.
Prema ovom konceptu, Rusija bez Putina u odnosima sa ostatkom sveta je jednostavno automatski povratak modelu posao kao i obično. Prema prethodno utvrđenoj šemi, „Dajemo vam ugljovodonici i pristup našem ogromnom tržištu (i malo našegth „velika kultura“), a vi nama – vize i direktni letovi za Pariz, Njujork i London, pristup modernoj tehnologiji i priznanje da smo jednaki, pa čak i donekle „jednaki“. Na kraju svega, velikanost obavezuje – „potrebna nam je velika Rusija“, sećate se?“
„Opozicioni Rusi“ zapravo očekuju tri stvari: 1) pristup izvorima finansiranja njihovih ideja (oni već govore o „Maršalovom planu“ za „novu“ Rusiju); 2) mogućnost neograničenog „životnog prostora“ za ruski jezik gde god Rusi to žele i trebaju (svaka druga odluka je manifestacija „Rusofobije“); 3) ovde ću upotrebiti još jedan citat, ovog puta filozofa Nikolaja Berdjajeva: „Poricanje Rusije zarad čovečanstva je pljačka čovečanstva.“ Ova rečenica savršeno odjekuje aktuelnim narativom o „odbrani velike ruske kulture“ suočeni sa brojnim napadima izazvanim „rusofoijom“, kao što je navodni „varvarizam“ koji su počinili Ukrajinci kada su demontirali spomenike carici Ketrin II i generalu Aleksandru Suvorovu u Odesi. To poslednje je, pored kolonizacije Ukrajine, postalo poznato, između ostalog, za masakr u varšavskom okrugu u Pragu u novembru 1794. otkazivanje kulture. To jest: prepoznajte našu kulturnu veličinu i ne pokušavajte da nas naučite, jer nas ipak, po definiciji, nećete razumeti.
Stoga je odgovor na pitanje da li želimo demokratsku Rusiju direktno povezan sa odgovorom na pitanje da li pristajemo na sprovođenje takve vizije nove Rusije, koju očekuju same strane. Drugim rečima, da li bismo prihvatili ulogu nove granice XXI veka, koju su nam pridržavači ovog koncepta unapred dali?
Značajno je to što je slogan koji je nekada bacio Stolypin („Potreban vam je veliki šok – potrebna nam je velika Rusija“ – originalni pred-revolucionarni pravopis) ugraviran na njegovom spomeniku, otvorenom 6. septembra 1913. negde drugde, ali u Kijevu na tadašnjem Trgu Dumskaja. Spomenik je srušen tokom revolucije četiri godine kasnije, a trg na kojem je stajao danas se zove Maidan Nezalezhnosti i bio je svedok dve ukrajinske revolucije: Narandžaste revolucije 2004. i Revolucije dostojanstva 2013-2014.
Veliki preokreti će se nastaviti sve dok je ideja o „Velikoj Rusiji“ živa.
Prevod sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjektivno ogledalo: Ukrajina – EU: vruć finiš pregovora, Ukrajina – bekstvo od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, U iskrivljenom ogledalu, prezren, Lukašenko ide u rat sa Putinom, Između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin na galijama, poluostrvo straha, Ukrajina izmišljena na Istoku, Novo staro otkriće, i trebalo je da bude tako lepo, Da li diskutovati o istoriji, zastoj u Minsku
Originalni naslov članka: „Opozycyjni Rosjanie“ tęsknią za wielkością
