Možemo li očekivati nešto humano i civilizovano od Rusa?
Deca veruju u bajke, a odrasli imaju tendenciju da izmišljaju izmišljotine i ubeđuju sebe da imaju veze sa stvarnošću. Ovo poslednje je više puta primećeno tokom ruskog rata punih razmera protiv Ukrajine: za 2-3 nedelje sve će biti gotovo, Rusija samo što se nije srušila, ponestaje im raketa, novca, „čmobikija“, protesti će sutra pokrivati trgove ruskih gradova…
Zabluda evropskih političkih i poslovnih elita, koje su je stavile na Rusiju posle propasti SSSR-a, imala ga je kao pouzdanog partnera, takođe se može smatrati jednim od razloga za ovaj rat. Nada za rusku opoziciju, demokratske transformacije u Ruskoj Federaciji i, iznenada, buđenje čovečanstva kod Rusa izgleda da su samoobmane.
Nikada se nećemo rešiti mitova – ovo moramo zapamtiti! Istovremeno, ne treba im dozvoliti da zamene stvarnost.
O Muse, pevaj nam o kralju tiranina
Postoje jezici i kulture od lokalnog, nacionalnog i svetskog značaja, ali to ne funkcioniše kod Rusa. U njima su jezik i kultura jednostavno „sjajni“. Barem prema samim Rusima! „Velikani“ očigledno nisu tako veličanstveni i izvanredni. Na kraju svemu, zaista vredne stvari ne moraju svuda da se viču. S druge strane, ako bocnete prst u psa i kažete da je vuk, neko će se složiti. Među uvek kritičkim, nisu uvek korumpirani i oslobođeni infantilnog nacionalizma, intelektualci Zapada takođe. Rusija je sledila taj put. Po pitanju književnosti i umetnosti, i nacionalnih heroja i istaknutih istorijskih ličnosti.
Koliko buke ima oko junaka Ukrajinaca: Uvredio je Jevreje, ti Poljaci nisu impresionirani, Nemci neće razumeti divljenje… Istovremeno, nikoga nikada nije interesovala činjenica da su heroji Rusa banda legitimnih siledžija. Trebalo je da bude alarmantno, ali nije trebalo. Uteha je danas važnija od beleški o jučerašnjem ratu. Zato su, bez ikakvog kajanja, svi radili sa državom, čija je istorija tumačenje demokratije i dostojanstva kao slabosti. Oni su se pretvarali da ne primećuju ono što se krije iza natpisa „Rusija“: opravdanje nakaza, glorifikaciju masovne smrti i nasilja, obožavanje kriminalaca.
Vladimir Vladimirovič „menja profesiju“
Ko u detinjstvu nije pogledao Ivana Vasileviča, koji „menja profesiju“? Govorim o čoveku od dva metra sa kozjom bradom koji, u carski ogrtač i sa žezlotom, juri sovjetsku visoko uzdignute zgrade i uči gubitničkog istraživača kako da osvoji ženu. Ova slika je smešna, razumljiva javnosti i doživljava je kao svoju. Pa, skoro komšija. „Šamarčina“! Gaidai i njegov tim su uradili dobar posao.
Međutim, u kinematografskoj slici postoji određena realnost. Bez obzira koliko bih voleo da verujem u priиu o Bulgakov-Gaidai, ali radi se o prokletom tiraninu za koga je smrt miliona statistika. Ova sovjetska komedija govori o bolnom i suludom „Putinu“ koga je „Kazan uzeo“, „Astrakhan uzeo“ i nikada nije prestao da šalje trupe u drugu vojnu kampanju ili potopi svoje podanike u krv. „Putin XVI veka“ je takođe izgubio dodir sa realnošću. Pola života proveo je u brutalnim ratovima i nije prestajao da naređuje da seče glave, nikome nije verovao i bio je umešan u smrt svojih rođaka. Međutim, on je car, jaka ruka, idealan vladar za Moscovite-Rusa.
O kome još treba snimati filmove? Zamislite komediju o Putinu u spavaćici, pomalo nezgodnu, duhovitu i „smešnu“, što bi Rusi rekli, trčeći po mariupoljskoj zgradi sa svojim čuvenim „koferom“.
Po nagoveštenom Puškinu
Ipak, ovo je film, masovni proizvod. Pričajmo o visokoj umetnosti. Opera, na primer. Reci, „Boris Godunov“! „Treжi Rim“ i tvoj put su, naravno, sjajni! I zar nije najbolje oterati ove ideologe u glave potencijalnih veštaka zbog priča o starešini nad konjima, verovatno tatarskog porekla, koji je otvorio svoj put do trona kao „novajlija“. To je dovelo do konačnog izumiranja Rurikoviča i krize državnosti u Muskoviju, što je još veća degradacija društva. „Dobre“ komšije su želele da iskoriste situaciju koja je dodala dramu ovoj priči.
Da li je ovo stvarno nešto što bi ceo svet želeo da izbaci? Mada, o kome još u ruskoj istoriji da pričamo? Sam Puškin je pisao o Borisu Godunovu!
Istorija kao ogledalo
Ne čini se da Rusi odobravaju Novgorod Republiku ili reforme vremena cara Aleksandra II. Ipak, licemerni i podmukli kolekcionar počasti za Kana Ivana Kalita, tiranin Ivan Strašni, despot Petar I, snažna ruka Ketrin II ili „žandarma Evrope“ Nikolasa I, dželata naroda Staljina pa čak i marasmatičara Putina već su našli mesto u svojoj istoriji. Ovo je uprkos činjenici da je svaki od njih okrutan tiranin i ubica. Ovo poslednje takođe se nalazi na rudniku naftnog zlata, ali se ljudi dave u kanalizaciji, siromaštvu i krvi. Ali sa kolena ih je podigao!
Na kraju, ovo ima svoju logiku. U Muscovy-Russia nisu znali ni humanizam ni renesansu. Njihove elite su mogle samo da sanjaju o privilegijama i dostojanstvu. Razvoj izdavaštva i školovanja, verske polemike i shvatanje drevnih i biblijskih tradicija, a samim tim i razmišljanje o aktuelnoj stvarnosti. Ovo je sve vanzemaljsko i neshvatljivo za njih. Situacija sa samoupravom gradova bila je slična. Maturanti i nastavnici Kolegijuma Kijev-Mohila, „koji su otišli“ u severoistočnom pravcu, nisu prestali da propuštaju intelektualnu atmosferu Kijeva. Neki od njih su napravili karijere i „pokazali“ se, ali su se ipak ugušili u rupi moskovskog Cezarepapisma, u kombinaciji sa provincijskim siromaštvom. Nije bilo dozvoljeno mnogo fenomena na moskovsko-ruskim zemljama koje su bile osnova moderne civilizacije Zapada. Čak i sa hrišćanstvom u Rusiji, priča je specifična: mitski Tomos, izmišljena patrijaršija, ukradena kijevska metropola itd.
Prirodno je da su vrednosti Zapada vanzemaljske i neprijateljske prema Rusima. Oni ne razumeju princip poštovanja druge, privatne svojine i ličnog mišljenja. U njihovom svetu, čovek je ništa. To jasno pokazuje ratove koje vodi Ruska Federacija. Smrt, glorifikacija ubistava, brutalna sila i „probijanje kroz koleno“ – to su njihova duboka filozofija i tajanstvena duša.
Poslednji ruski car
Čovek može biti kritičan prema istoriji, njenom značaju i praktičnom značaju. Međutim, prošlost daje smernice koje ne treba zanemariti. Istorija nije samo o jučerašnjem, već i o današnjem i vrednostima. Rusi nikada nisu krili svoju suštinu. Politički kurs, kulturna politika i etiketiranje prošlosti u Ruskoj Federaciji veoma otkrivaju. Nema dobrih vesti za Ukrajinu, evro optimiste ili demokratsku opoziciju. Tako je i u istoriji Rusije. Oni koji su protiv kralja i zvanične linije uvek gube. Umesto toga, kralj, bilo da je „beo“, „crven“ ili samo blatnjav – kao sadašnji, sve je moguće. Nacionalizovati imovinu Evropljana i ne nadoknaditi ništa, izazvati svetski rat i ne reagovati… Ti liberalni demokratski slabići su još uvek talentovani i ponovo će puzati na kolenima.
Rusi ne priznaju istinu o svojim zločinima, lažima i destabilizaciji drugih zemalja. Vredi se rešiti iluzija. Zaista ne verujem u mirnu i sigurnu budućnost za Ukrajinu, kada će Rusija biti u blizini u sadašnjem obliku. Nisu uopšte demokratski „demokrati“ Jeljcin, koji je zgazio parlament tenkovima. Putin, koji je pomešao rusko društvo sa mnogim šemama i kombinacijama i „steže orahe“. Navaljni, koji se guši u mini carskom sendviču. Ko je sledeći? Ko je sledeća komedija, gde dželat menja profesiju? Da li je ova serija najnovija i ne treba tražiti demokratsku buvu u krznu agresivnog i besnog vuka? Kakve pozitivne transformacije očekujemo tamo gde misli o slobodi i demokratiji ne tolerišu? Može li se prepustiti utopijskim iluzijama i promeniti retoriku o ruskom pitanju? Uzgred, u Ruskoj Federaciji postoje pokreti koji već prepoznaju deo svoje krivice za agresiju i izjavljuju svoju spremnost da plate odštetu. Imaju ciljeve, potrebna im je podrška. Putin želi da uрe u istoriju. Možda kao poslednji car Rusije?
