Nismo mogli ni da zamislimo da će autor logorske književnosti, napisane na osnovu sopstvenog iskustva, biti čovek koji je rođen u Evropi 1989. godine, godina demokratskog proboja i početak „kraja istorije“. I tada se rodio Stanislav Asejev, autor knjige „U izolaciji“ (u poljskom prevodu, naslov knjige „Svetli put“ – Świetlana Droga).
„Izolijatija“ je neformalno ime Koncentracionog logora u Donjecku, u delu Ukrajine koji je okupiran Rusijom, gde je Asejev proveo 28 meseci, od 2017. do 2019. godine. Njegova knjiga, koja se sastoji od memoara i fabularnih dela, objavljena je na poljskom prevodu Marcina Gachkowskia u izdavačkoj kući Kolegijum Europy Wschodniej.
„Da li je ovo osoba?“ (Se questo и un uomo?) – 1947. upitao je italijanski pisac Primo Levi, klasik pomenutog žanra. Višedecenijske pobede liberalnog sveta trebalo je da stave tačku na takva pitanja. Međutim, u romanu Szczepan Twardoh The Cold, objavljenom prošle godine, pročitali smo izjavu gulag zatvorenika: „Da li sam još uvek čovek?“ Ova tema, začudo, vraća nam se iznova i iznova.
Slično pitanje o čovečanstvu u zatvoru totalitarnog sistema postavlja Stanislav Asejev. „Ljudi, ljudi. A koji čovek vam je ostao?“, citira svog cimera iz ćelije, prisećajući se nerešenih dilema iz dvadesetog veka. I upozorava čitaoca da ne pronalazi odgovore na ove probleme. „Osmislio sam suvu reportažu, lišenu presuda i emocija, priču svedoka – kao da sam u ovom zatvoru ne kao zatvorenik, nego kao novinar“, kaže Asejev. Knjigom „U izolaciji“ pokušava da upozna čitaoca sa pravilima koja preovlađuju u ovom koncentracionom logoru, psihologijom zatvorenika koji je izložen surovoj fizičkoj i psihičkoj torturi, stalnom nadzoru i seksualnom nasilju, koje se primenjuje i na žene i na muškarce. Govori o emocijama, moralnim problemima zatvorenika, reakcijama njihovih tela i psihi na mučenje, piše o odnosu između zatvorenika i metodama u kojima beže od gubitka duha: kroz humor, uzajamnu podršku, misli o pobuni, bekstvu i smrti. Konačno, Asejev pokazuje kako zatvor ostaje u osobi čak i posle njegovog puštanja na slobodu. „Shvatio sam da ništa nije gotovo“, navodi on, opisujući iskustvo prilagođavanja životu na slobodi i traume koje mu se vraćaju, bez obzira na to gde se nalazi – u Strazburu, Pragu ili Kijevu (gde je, prema rečima autora, rat „vrebao u čvarcima i pukotinama stepeništa“ od 2018. godine).
Koncentracioni logor Izolyatsia, koji su napravili ruski saradnici u Donjecku 2014. godine na mestu nekadašnje fabrike izolacionih materijala, a potom i umetničkog centra, bio je poznat kao najstrašnije mesto pritvora u gradu. Autor memoara privukao je pažnju lokalnih lidera zbog izveštavanja o svakodnevnom životu okupiranog Donbasa u ukrajinskim medijima, a zvanično se našao iza rešetaka zbog onoga što se može nazvati zločinom interpunkcije, tačnije zbog korišćenja citata u naslovu „Donjecka Narodna Republika“. Tako je novinar u svojim tekstovima istakao da ovu formaciju nije prepoznao kao legitimnu državu (na kraju svega, kao i ceo svet u to vreme, uključujući i Rusku Federaciju).
„Prilaganje rešetaka ne čini zatvor zatvorom“, priseća se Aseev u nekom trenutku. Za one koji su bili tamo, najragičnije je bilo to što Izolyatsia nije zvanično operacioni zatvor. Ne samo da je uklonjen iz normi međunarodnog prava, već nije postojao ni „koncept“, to jest nepisana pravila postsovjetski zatvorskog života. Despotska zatvorska uprava pokušala je da uvede „imitaciju razmetljivog kodeksa“ u toj instituciji, sadističku parodiju koja je narušavali ustanovljene tradicije funkcionisanja u zoni. Stoga, kako piše autor, „ono što se desilo u „Izolaciji“ prestravilo je čak i ljude sa dvadeset godina iskustva u kampu“. Svi zatvorenici, uključujući Aseva, sanjali su da budu prebačeni u „podrum“ Donjeckog KGB-a, ili još bolje – u zvanični zatvor u Ruskoj Federaciji. Kako autor pokazuje, logor bez pravila, na čelu sa sadističkim diktatorom, pretvorio se u mašinu za mlevenje mozgova. „Zatvorenici „Izoljatsije“ demonstrirali su do kraja najveću (od svih institucija zatvora) utučenost i skepticizam“, – ovako autor opisuje posledice njihovog boravka u komori za mučenje Donjecka.
Stari zatvorenici Izolijatsije, Asejevi cimeri iz ćelije, na kraju su došli do zaključka da: „nema ko drugi da žali, nema ko da oprosti“. Ove reči nestrpljivo odjekuju uzdržavanje od „Internat“ Serhiy Zhadana. „Nema ko da žali“, ponavlja učiteljica-paša, koju je „ruski svet“ izbacio iz kuće. Veza između ove dve fraze pokazuje tragediju situacije u celom Donbasu. U svakom trenutku, ispostavilo se da su svi stanovnici okupiranih teritorija Ukrajine izolovani – od priznatih pravila javnog života, od pažnje medija, od sveta, na kraju, od bilo kakvog zdravog razuma. Našli su se u različitim krugovima donbas pakla, prvi se može smatrati boravkom u „slobodi“, za sledeće – u „podrumima“ ili predsudskim pritvorskim centrima KGB-a, i poslednjem, najgorem, u nehumanoj „Izolaciji“. Nakon čitanja „U izolaciji“ i „Internata“, čini se da zatvorenici „ruskog sveta“ – svako svojim tempom, na različite načine, u zavisnosti od kruga u koji su poslati – prolaze kroz slične psihološke transformacije, padajući u ravnodušnost i društvenu inertnost, zahvaćeni osećajem beznađa.
Pristup izdavača različitih jezičkih verzija naslovu knjige mnogo govori o tome kako se Ukrajina doživljava u svetu. Ukrajinski urednici beskompromisno navode u naslovu da je „Izolyatsia“ „koncentracioni logor“, dok sam Aseev više puta koristi termin „Donetsk Dachau“. Engleski izdavač je zauzeo uzdržaniji pristup, nazivajući mesto „Kampom za mučenje“ (Logor za mučenje), kao da Zapad ne želi da prepozna da u XXI veku možda postoji koncentracioni logor u Evropi. Nemački izdavač, s druge strane, nije imao takvih primedbi, napisavši na naslovnoj strani „Koncentracionog logora“ (Konzentrationslager).
A pošto pričamo o prevodu, ne mogu a da ne čestitam kolegi prevodiocu Marcinu Gachkovskyju. Prevodilac briljantno reprodukuje (traži ili stvara sebe) zatvorski rečnik na poljskom, konstruišući svet koji se sastoji od kasti „razmaženih“ (skiepszczonych), „izostavljeno“ (cweli), „podrum“ (piwniczne), „poseban“ (szczególne), „sveže“ (świeżaki) i „pokriveno“ (krytych).
Prepričavanje priče o Asejevoj „Izolaciji“ (mnogo uspešnije u dokumentarnom delu nego u fabularnom delu) nije bio lak zadatak. Postojanje pseudo-zatvora u pseudo-državi jedan je od najstrašnijih zločina koje je ruski režim počinio pre početka rata punih razmera, koji će se, nažalost, svakako ponoviti na teritorijama nove okupacije posle 24. februara 2022. godine. Autor čuva sećanje na žrtve „Donetsk Dahaua“, pričajući o ljudskoj dimenziji patnje onih čiju je istoriju naučio. On takođe napominje da „ni dan-danas nema pouzdanih podataka o broju leševa u Izolijatsiji. Međutim, to je bilo dovoljno da se uđe u tuš kabinu, koja se nalazi pored ventilacije jednog od rudnika, jer je otrovni miris leševa koji se raspadao pogodio nozdrve. To je podsetnik da nikada neжemo saznati za mnoge tragedije. Kao što je Oksana Zabužko s pravom primetila u prošlogodišnjem intervjuu za portal Ukrajinci, „Najstrašniji događaji u ratu nikada neće biti poznati, jer njihovi učesnici jednostavno nisu preživeli.“ Asejeva knjiga vam omogućava da se približite razumevanju onih čije je sećanje sačuvano.
Prevod sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjektivno ogledalo: Ukrajina – EU: vruć finiš pregovora, Ukrajina – bekstvo od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, U iskrivljenom ogledalu, prezren, Lukašenko ide u rat sa Putinom, Između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin na galijama, poluostrvo straha, Ukrajina izmišljena na Istoku, Novo staro otkriće, i trebalo je da bude tako lepo, Da li diskutovati o istoriji, zastoj u Minsku
Originalni naslov članka: Obóz koncentracyjny w Doniecku
