Liberalno okruženje (i ukrajinsko i rusko) nekoliko dana aktivno je govorilo o poslednjem intervjuu koji je čuveni ruski novinar Jurij Dud uzeo od ruskog glumca i TV voditelja Oskara Kučere. Mogli bismo samouvereno da nazovemo Dudju „dobrim Rusom“, čak i ako je ova definicija, s jedne strane, već umorna od, s druge strane, izaziva mnogo polemike, govoreći da li uopšte ima „dobrih Rusa“, ili se oni suštinski razlikuju od „loših Rusa“ i da li bi trebalo da napravimo tu razliku? Po mom mišljenju, trebalo bi.
Ali sada se ne radi o tome, veж o intervjuu. Kao što sam već napomenuo, oko njega su izbile žestoke rasprave. Zaљto? Jer Kučera je, za razliku od „dobrog Rusa“ Dudya, definitivno „loš Rus“. On generalno podržava politiku Vladimira Putina (uz određene rezerve, koje, međutim, on sam ili nije u stanju da formuliše ili je obazriv u tome). Navodno je protiv rata (dobro, jer koja gotova budala priznaje kakav rat?), ali nema ništa protiv „specijalne vojne operacije“. On ne razume sasvim svoje ciljeve, smatra da to nije zaplena stranih teritorija, već još nešto što vlasti još nisu rekle, ali, nema sumnje, reći će kada dođe pravo vreme. Barem veruje u to.
U stvari, reč „verujem“ prožima ceo intervju. Nije ni čudo što je Kučera uopšte napisao pesmu „Verujem“ u znak podrške „SVO“ Kremlja. Iako se pretvara da je budala i tvrdi da je ovo pesma-poziv na mir, a reči „verujem – prošetaćemo Berlinom i Parizom“ imaju čisto turističko, a ne agresivno značenje.
Dakle, ko je Oskar Kučera je jasan. Neka vrsta adekvatnosti Putinove politike i kritičara Zapada među pamučnim ruskim boemima. Koji pokušava da zaobiđe oštre uglove jer ne želi da bude blokiran od zavodljivih čari Zapada koje je kritikovao. On smatra da je sasvim normalno da ruske vlasti i propagandisti šalju svoju decu u omraženu Evropu i Sjedinjene Države, tamo kupuju vile, tamo troše slobodna mesta (jer su obični ljudi tamo na Zapadu jedno, a vlasti potpuno drugačije). I, naravno, ubeđen sam da je rusko-ukrajinski rat isprovocirala Amerika. Međutim, poslao je svoju trudnu suprugu na porođaj u Majami, i nije zaboravio da za svaki slučaj napravi pasoš sa zvezdanim trakama sinu. Ovo je pokušaj lukavog momka da sedne na dve stolice.
Da li je vredelo intervjuisati ga? Neki liberalni debateri oštro tvrde: ne! Jer, ono što se može čuti od čoveka čiji je mozak ugašen prefinjenom ruskom propagandom, koji je i sam postao ponavljač ove propagande preko sopstvenog telegram kanala. Neki veruju da je intervjuisanje takvih ljudi korisno. Prvo, „budala od svake je bila vidljiva.“ Drugo, da jasnije pokažemo sa čime deluje propaganda Kremlja, koja od njih je efikasna, kako bi im se kasnije pronašla antiteza. Treće, Dud je sasvim jasno ukazao na bespomoćnost ovih. Majstorski je uhvatio sagovornika na protivrečnosti sopstvenih izjava, o apsurdnosti argumenata, o neuspehu celog koncepta opravdanja „SVO“. Na primer, intervjuer je naterao sagovornika da prizna da apsolutno ne razume šta je „denazifikacija“ i, štaviše, zašto je bilo neophodno da se kroz njega oslobodi najveći rat XXI veka.
Ali postojalo je i jedno mesto gde je Dud probušio. Iako to nije primetio nijedan od liberalnih debatera, barem onih čije sam komentare uspeo da pročitam. Kada je Kučera opravdao svoj stav o rusko-ukrajinskom ratu, pomenuo je Euromaidan. To znači da nije koristio samu reč „Euromaidan“, već ju je nazvao državnim udarom iz 2014. godine, tokom kojeg su „pobunjenici sa oružjem u rukama svrgnuli legitimno izabranog predsednika“. Prema Kučerovim rečima, od tada je sve počelo. Donbas, kažu, nije prihvatio ovaj državni udar i opirao se. Pa, onda oružana konfrontacija u dva regiona i, kao logičan nastavak („8 godina bombardovan Donbas“) – invazija punih razmera.
Dud je (kao i mnogi ranije) iz nekog razloga progutao ovaj argument o štiljenju, rekavši samo da je to unutrašnji ukrajinski slučaj. Štaviše, ovo je tipična greška za „dobre Ruse“, pa čak i za neke Ukrajince koji ne preziru priliku da razgovaraju sa Rusima. Iz nekog razloga, lako se slažu da je, kažu, došlo do nekog mitskog napada na rezidenciju Viktora Janukoviča, zbog čega je morao da pobegne u Rusiju.
Želeo bih da posavetujem Dudija i ostale samo da prouče istoriju Euromaidana, to jest Revolucije dostojanstva. Od poziva Mustafe Najema da uzme „kišobrane, čaj, kafu, dobro raspoloženje“ do potpisivanja sporazuma između Janukoviča i opozicije „O rešavanju krize u Ukrajini“ 21. februara 2014. Nakon ovog sporazuma, revolucija je zapravo završena, međutim, Euromaidan po inercijama trajao je još nekoliko meseci. Prema sporazumu, Janukovič je ostao na funkciji, niko nema gde da ga izbaci hteo je. Pa, nije da je iko uopšte, postojala jedna radikalna grupa na čelu sa Vladimirom Parasjukom, koja je sebe nazvala „centurionom Maidana“. Ona je izjavila da želi da zbaci Janukoviča, ali nije iskristalisala ni silom ni sredstvima za to.
Tako je došlo do pokušaja radikalnih aktivista Maidana da upadnu u rezidenciju u ulici Bankova. Ali to se desilo 1. I ovaj pokušaj nije bio uspešan, tačnije, naprotiv, mnogi učesnici napada su teško pretučeni.
Tako bi konačno „dobri Rusi“ i ne previše temeljni u proučavanju maidanske istorije Ukrajinci trebalo da shvate da nije bilo državnog udara tokom Revolucije dostojanstva. Posebno naoruћan. Janukovič je pobegao isključivo na sopstvenu inicijativu. Zaљto? Za sada niko nije dao manje ili više razuman odgovor na ovo pitanje. Možda se plašio da odgovara za ubistva na Maidanu, možda je bio zabrinut zbog opljačkane bogatstva, možda se stvarno plašio Parasjukovih pretnji. Ko bi mogao da zna?
Međutim, u Ukrajini je zaista došlo do državnog udara, ali četiri godine ranije. Janukovič i njegova kliska su bili ti koji su to počinili kada je Ustav promenjen kršeći sve moguće procedure. Da li se sećaš? U septembru 2010. Odlukom CCU, amandmani iz 2004. To je bilo najbrutalnije kršenje njihovih ovlašćenja od strane ustavnih sudija. Na kraju svega, ove izmene, zahvaljujući glasanju ustavne većine Verkhovne Rade, odavno su uključene u samo telo Ustava. A dužnost CCU je da štiti Ustav Ukrajine kao „Božju Reč“.
16 od 18 članova CCU glasalo je za ovu krivičnu odluku. Samo su se Petro Stetsjuk i Viktor Љiљkin usprotivili. Pitam se gde je sada 16 sudija koji bi trebalo da budu iza rešetaka u vladavini prava? Ali sada se ne radi o njima.
Tako se, bez odluke kvalifikovane većine Verkhovne Rade, Ukrajina vratila sa parlamentarno-predsedničkog u predsedničko-parlamentarni oblik vlade. Janukovič je dobio sve poluge da uzurpira moć.
Situacija je odigrana tek 21. februara 2014. godine. Zatim je, uzimajući u obzir već pomenuti sporazum „O rešavanju krize u Ukrajini“, Verkhovna Rada ustavnom većinom od 386 glasova usvojila Zakon „O nastavku određenih odredbi Ustava Ukrajine“. To je znači da je došlo do povratka u parlamentarno-predsedničku republiku. Zbog toga je ponovo Verkhovna Rada postala glava energetske piramide. Štaviše, opet, naglašavam, bez ijednog oružanog udara, uz istovremeno održavanje kontinuiteta elektroenergetskih institucija. I dva dana kasnije, s obzirom na Janukovičev beg od države, Verkhovna Rada je morala sama da izabere privremenog vršioca dužnosti predsednika. Oni su, da te podsetim, postali Aleksandar Turčinov.
A posle toga održana su još dva popularna predsednička izbora i dva izbora Verkhovne Rade. Pored toga, međunarodne posmatrače pažljivo su pratili glasanje i predizborne kampanje. O iskrenosti i pravičnosti ovih izbora dokaz je činjenica da su na vlast svaki put došli potpuno novi ljudi. A diktator-putšista bi, logično, trebalo da sačuva svoje pozicije moći.
Stoga, dragi ruski liberali, „neophodno je pažljivije, pažljivije“, kako je učio vaš saradnik Mihail Žvanetski.
