Tokom protekle nedelje predstavnici zapadnog sveta dali su brojne izjave koje su odlučujuće kako za Ukrajinu, tako i za samu evroatlantsku civilizaciju. Ove izjave za sada su samo izjave o namerama, ali Zapad nije Rusija, da ne bi bio rasut rečima i obećanjima. Pogotovo u slučaju novog ministra odbrane Nemačke.
Ostavka Kristine Lambreht nije samo pročitana – očekivalo se. Prema tome, senzacija nije bila ona sama, već osoba koja je zamenila propalog (doduše rodno važnog) Lambrehta na ključnoj aktuelnoj poziciji nemačke vlade, jer je ona bila ta koja je balansirala broj ministara i ministara, na šta je Olaf Šolc bio toliko ponosan u jednom trenutku) Lambreht.
Boris Pistorijus, koji je u svom Ministarstvu unutrašnjih poslova Donje Saksonije reagovao na rat u Ukrajini mnogo brže od savezne vlade (već 24. februara, nazvao je rat ratom, Ruse agresore, i takođe izdao naređenje da se pripreme mesta za prijem izbeglica iz Ukrajine) – i u tom, svom prvom federalnom položaju, počeo je kao pravi „jastreb“, uopšte u stilu svoje rodne Socijaldemokratske partije.
Tako Ukrajina nije čekala od njega sanjane „Leoparde“ osmog Ramštajna. Ali moramo razumeti da takva odluka, koja je krajnje politička, mora biti doneta na nivou kancelara. A Šolc, uprkos svim promenama koje su se dogodile sa njim lično i njegovom koalicijom „semafor“ u celini, nastavlja da vodi opreznu politiku. Tako je Pistorijus pre i tokom sastanka u američkoj vojnoj bazi istisnuo maksimum iz situacije. Novi ministar odbrane je, prvo, rekao da Bundeswehr treba da odgovori na izazove koji su se pojavili ne samo za Ukrajinu, već i za svet. Drugo, odvezao je priču o „Leopardima“ iz američkog „Abramsa“, jer bi ovaj argument protivnika pomoći Ukrajini mogao ozbiljno da uspori čitav proces prebacivanja novih grupa oružja oružanim snagama Ukrajine.
I što je najvažnije: Boris Pistorijus je naredio da se počne sa proverom tenkovskih deonica Bundeswehra. Što je u suštini njena prikrivena priprema za konačnu odluku o transferu. Uzgred, Lambreht se nije ni potrudio da to uradi, pa je kamen u njenoj bašti zviždao prilično glasno. Ali ne samo u njenom. Više ćemo čuti o tome kako je vlada Angele Merkel dovela situaciju u ovoj oblasti na… (ubacite potrebne emocionalno učitane karakteristike, u zavisnosti od rezultata testa). Međutim, to će biti unutar-nemački obračuni, koji se neće direktno tičuti Ukrajine. Glavna stvar je da je imenovanje Pistorijusa – i on, bez obzira kako se neko ophodio prema osobi kancelara, dogovoreno od strane samog Šolca – počelo da odmotava zamajac unutar nemačke vlade. Olaf Šolc se plaši da će oboje „trčati ispred oca do pakla“ i kasniti na predstojeći praznik pobednika. Ali izgleda da je izbor – stajati ili otići – napravljen.
Izbor je nedavno nagovestio predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel. Tokom posete Kijevu, on je direktno izjavio: pitanje članstva Ukrajine u Evropskoj uniji je rešeno. Naravno, to ne znači da će Ukrajina biti prihvaćena tamo baš sutra. A to ne znači da usput neće biti mađarskih ili eventualno austrijskih Rohatina. Mi i Evropska unija još uvek moramo da se nosimo sa tim – kao i sa našim generičkim problemima, koji su krajem nedelje izašli na neprijatan način u vidu moćnih korupcionaških skandala u dva ukrajinska ministarstva.
Međutim, rešenje tih problema nije odlaganje vremena, već sasvim suprotno – blagodet za Ukrajinu. Jer, ući u EU sa gomilom nerešenih domaćih zadataka, sa gomilom nereformisanih institucija i industrija – to će biti zaista Pirova pobeda, koja će se onda, po završetku proslave, posle perioda „buketa slatkiša“ u kijevskim odnosima sa Briselom pretvoriti u ozbiljne probleme.
Ali glavna ideja – o principijelnom pristanku rukovodstva EU na pridruživanje Ukrajine – Mišel je jasno i nedvosmisleno saopštio. Tada će sve zavisiti od sadašnje ili sledeće (u zavisnosti od toga koliko će proces trajati) ukrajinskih vlasti. Sada možemo ozbiljno da sprečimo pridruživanje Ukrajine EU. I što pre dođe do realizacije ove glavne posledice reči šefa Evropskog saveta, pre ćemo se izboriti sa poslednjom, odlučnom i najtežom etapom daljine.
I nemoguće je ne pomenuti još jednu izjavu, u kontekstu aktuelnog rata na ukrajinskim teritorijama – glavnu i odlučujuću za budućnost Ukrajine. Bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer dao je izjavu na marginama Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, što je, iskreno, u oštroj suprotnosti sa njegovim prethodnim izjavama na tu ukrajinsku temu. Kisindžer je eksplicitno naveo da Ukrajina treba da postane članica NATO- a. Zatim, tu su bila i tradicionalna poštovanja za oprezne zapadne političare prema Rusiji – kažu, ne treba želeti njen kolaps, pošto će odmah doći do problema sa ogromnim arsenalima nuklearnog oružja, koji će se naći u neshvatljivim rukama. Sve to znamo, jer smo preživeli damo 1991, za vreme „bojlera“ethi u Kijevu“ od Džordža V. Buša. Tada je i američki predsednik odbio Verkhovnu Radu ukrajinskog SSR-a da proglasi nezavisnost, pre svega zbog straha od problema sa nuklearnim arsenalom, koji se nalazio na teritoriji naše republike. (I zato je rođen isti Budimpeštanski memorandum.) Tako da patrijarh američke politike ovde nije rekao ništa novo. Međutim, fraza o potrebi da Ukrajina uđe u NATO već je fundamentalno nova realnost.
Naravno, Kisindžer je odmah objasnio tako radikalno poništavanje svog stava. Prema njegovim rečima, prethodni, blago rečeno, oprezan odnos prema mogućoj integraciji Ukrajine u Severnoatlantsku alijansu diktiran je strahom od velikog rata – u koji je Rusija bila spremna da krene kako ne bi izgubila svoju „ikonsku teritoriju“. Ova „minhenska“ pozicija Zapada dugo je bila parabola na jeziku, a Kisindžerove reči nisu otkrile nijednu Ameriku ovde. Ali, bivši državni sekretar Sjedinjenih Država se nastavio, rat je već počeo. Stoga je svaka veštačka – kao što je, recimo, Merkelova uradila u Bukureštu 2008. godine – prepreke za Ukrajinu izgubile svaki smisao.
Međutim, pridruživanje Ukrajine NATO-u, naprotiv, steklo je novi, važan značaj. Kisindžer to nije rekao, ali izgleda da su ga ionako svi razumeli. Pristupanje naše zemlje Alijansi ojačaće autoritet ovog udruženja, koje je blago podbacilo zbog svog pasivnog stava o ruskom širenju – najpristojnije u formatu izjava Vladimira Putina, a potom i direktne vojne agresije. Uostalom, pristupanje Ukrajine NATO-u, protiv kojeg je diktator Kremlja bacio sve moguće i nemoguće sile, značiće da Rusija više ne može da diktira zapadu svoje uslove. Moskva je poslednji put doživela politički udarac takve snage osim 1999, tokom bombardovanja Jugoslavije. I za vreme Putinove vladavine – nikada.
Izjava Henrija Kisindžera je priznanje činjenice da će do mira u Evropi doći tek kada teritorija pokrivena nuklearnim kišobranom SAD (kao i Velike Britanije i Francuske, sa svim nijansama politike tih zemalja, posebno Francuske Republike), počne odmah izvan državne granice Ruske Federacije. Ili љta жe ostati od nje posle ovog rata. Sa svim imperijalnim manirima koje je Kremlj demonstrirao pod konvencionalno demokratskim Borisom Jeljcinom, zemlje koje su već ušle ili bar jasno i nedvosmisleno išle ka sedištu u Briselskom bulevaru Leopolda III nikada nisu patile od njih.
Koji god događaji da se odigraju u baltičkim državama, bez obzira koliko se „kršila prava stanovništva koje govori Ruskinja“, bez obzira na to koji su spomenici sovjetskim okupatorima tamo srušeni, Kremlj se jasno setio da je Letonija postala članica Severnoatlantskog saveta za saradnju još u decembru 1991. I 1995. godine, Sejm ove države usvojio je „Glavne pravce spoljne politike Letonije do 2005“ – koji su jasno definisali prioritete u vidu ulaska u NATO i EU. Uzgred, Letonija se, zajedno sa druge dve bivše baltičke republike SSSR- om, pridružila Alijansi 2004. A ona je pozvana da se pridruži u februaru 2002. Ukrajina je, na primer, uvela kurs ka pristupanju NATO Ustavu tek u februaru 2019. godine – a čak i tada je to više (a) bila politička zaštitna mera protiv moguće osvete naslednika, (b) izbornog toka tadašnje vlasti.
Promena raspoloženja u nemačkoj vladi, izjava predsedavajućeg Evropskog saveta, priznanje da ne postoje stvarne spoljne prepreke za pristupanje Ukrajine NATO- u – sve je to zapravo početak nove političke ere. Era koja ima – i koja će se svakako završiti pristupanje naše zemlje Evropskoj uniji i Severnoatlantskoj alijansi.
