Uprkos ratu, neki predstavnici ukrajinskih vlasti aktivno modeluju političku budućnost i izlažu pasijans verovatnog rejtinga političkih snaga i predsedničkih kandidata. Visoke ličnosti poverenja u predsednika Zelenskog protiv pozadine veoma skromnih pokazatelja popularnosti njegovih političkih protivnika hvataju maštu mnogih. Međutim, istorijsko iskustvo pokazuje da je predviđanje rezultata predstojećih izbora na vrhuncu rata nezahvalno i rizično.
Krajem 2022. godine u informativnom prostoru pojavili su se podaci iz navodno zatvorene sociologije iz Kabineta predsednika. Navodi se da među opozicijom hipotetička stranka Serhij Prajtula sada ima najveći rejting (u rasponu od 12-14 odsto). Rejting stranke Petro Porošenka pao je na 6-7 odsto. Što se tiče ostalih protivnika vlade, o njima se nije pominjalo. Najverovatnije je izborna situacija u njima još gora.
Protiv ove pozadine, šef kabineta predsednika Andrij Jermak rekao je u velikom intervjuu za TV kanal 1+1 da smatra da je ekspeditivno da Zelenski ode na drugi mandat. Ponašanje vladinih zvaničnika pokazuje da su uvereni u svoje sposobnosti i veoma optimistični u pogledu izbornih perspektiva. Oni se mogu razumeti: rejting podrške Zelenskom je van skale. I teleton „Ujedinjenih vesti“ i gašenje nekoliko opozicionih TV kanala na digitalnom pristupu značajno su ograničili PR mogućnosti za sve političke protivnike sluga naroda. Ipak, nije činjenica da su prognoze vlasti predodređene da se ostvare.
Rat je poseban period koji ne podleže opštim pravilima političkog života. Davanje političkih prognoza ili pretvaranje podrške za delovanje šefa države u procenat glasova na izborima je rizičan i nezahvalan zadatak. Sociološka istraživanja ratnog perioda za politički rejting i preferencije imaju veliku grešku i ne odražavaju stabilna uverenja birača. Tačnije, njihovo emotivno stanje i iskustva. A potpuna politička aktivnost i konkurencija raznih političkih snaga, koje smo nekada posmatrali u mirnodopsko vreme, jednostavno sada ne postoji.
Ispred ukrajinskog društva ima mnogo nepoznanica. Početkom 2023. niko ne može precizno da predvidi trajanje rata i kako će se tačno završiti. Koja će biti cena pobede? Da li će sve teritorije biti dekupaћne od vremena izbora i kako жe se to desiti? Da li će agresor odgovarati? Kakva će onda biti socijalna i ekonomska situacija u državi? Sada nema odgovora na ova pitanja. Međutim, oni će imati direktan uticaj na domaći politički rejting. A iskustvo Vinstona Čerčila i njegove Konzervativne partije pokazuje da vam čak ni pobeda u ratu ne garantuje pobedu na sledećim izborima.
U julu 1945. Pre dva meseca rat na evropskom kontinentu se završio i potpisana je predaja Vermahta. Velika Britanija, predvođena Čerčilom, bila je u stanju ne samo da stane sama protiv napada Trećeg rajha tokom teških dana vazdušne bitke za Englesku 1940, već i, zajedno sa saveznicima, da pobedi neprijatelja i pobedi ga.
Istorijska veličina ličnosti Čerčila je van svake sumnje. Uspeo je da okupi celu naciju da odbije agresora. Postao je simbol borbe i invictusa slobodnog sveta suočen sa pretnjom tiranije. Put do pobede je bio dug i trnovit. Ali Čerčil je adekvatno vodio svoju zemlju kroz teške ratne godine. A njegovi inspirisani govori još uvek inspirišu nacije koje se bore za svoju slobodu i nezavisnost. Nekoliko meseci pre parlamentarnih izbora 1945. Međutim, uprkos tome što su igrali istaknutu ulogu tokom Drugog svetskog rata, britanski premijer i njegova Konzervativna partija doživeli su težak poraz.
Na kraju izbora 1945, laburisti su dobili 47,7 odsto, a Konzervativci 36,2 odsto glasova. Više od tri miliona birača glasalo je za pobednike izbora nego za Čerčilovu stranku. Kao rezultat toga, laburisti su osvojili 393 mesta, a Konzervativci samo 197 mesta. Ovaj događaj je jedan od najneverovatnijih političkih događaja u britanskoj istoriji. Ipak, ima potpuno logično objašnjenje.
Konzervativci su 1945. Imali su osnova za ovo. Pobednički rat i lična harizma i popularnost Vinstona Čerčila, prema konzervativcima, trebalo bi da im obezbede neupitnu izbornu prednost. Poverenje u pozitivan ishod parlamentarne trke bilo je toliko veliko da se Čerčil nije ni uključio u predizbornu kampanju, već se koncentrisao na spoljnopolitičke poslove. Izborni rezultati došli su kao pravi šok za njega.
Britanski glasači, naravno, nisu zaboravili Čerčilovu ulogu u pobedi nad Hitlerom. Međutim, oni takođe nisu zaboravili poziciju Konzervativne partije i njenih lidera pre nego što je Čerčil došao na vlast u maju 1940. A položaj Čerčilovih prethodnika imao je za cilj pacifikovanjeagresor. I Stenli Boldvin i, naročito, Nevil Čemberlen su uspeli da oslobode Hitlerove ruke za novi rat. Pregovarali su sa njim i potpisali sporazume. Zažmurili su na razvoj Vermahta i nisu primetili ekspanzionističke planove Trećeg rajha.
Konzervativna vlada 30-ih godina XX veka snosi punu odgovornost za nespremnost Britanije za rat, odbijanje ponovne naoružavanja sopstvene vojske i neadekvatnu procenu pretnje od nacističke Nemačke. Britanci nisu zaboravili ponižavajuće pregovore sa Hitlerom, sramota Minhena 1938. i Čemberleuna neslavna izjava da je doneo mir celoj generaciji. Uprkos pobedi Velike Britanije, birači smatraju posleratnu Konzervativnu partiju odgovornom za njenu predratnu politiku umirivanja neprijatelja.
Rat često čini politiku previše personalizovanom. Konzervativci su se previše fokusirali na Čerčila. Njegovi govori su bili moćni i izazvali su emotivno divljenje. Imao je odlične oratorske sposobnosti. Međutim, po završetku rata, birači su odlučili da bi Čerčil mogao da bude previše fokusiran na spoljna pitanja i da neće biti adekvatno angažovan na obnovi zemlje. Kult ličnosti upozorio je Britance umesto da ih ubedi da glasaju za premijerovu stranku. Sličan scenario moguć je i na predstojećim izborima u Ukrajini.
Čak ni najiskusniji sociolozi ne mogu precizno da predvide kakvo će biti javno mnjenje Ukrajinaca po završetku rata. Šta će prevladati u društvu: zahvalnost za mir i ponos pobede ili želja za razumevanjem predratnih grešaka i pogrešnih procena. Analogije nisu uvek prikladne, ne funkcionišu uvek. Ali u ponašanju ukrajinskih vlasti do 24. februara 2022. postoje neki elementi koji donekle podsećaju na ponašanje zvaničnika britanske vlade uoči Drugog svetskog rata. Sada je jasno da je Ukrajini bilo potrebno da posveti više pažnje razvoju ofanzivnog naoružanja i manje nade za pregovore sa Rusijom. Tu su i pitanja korupcije, neefikasnog državnog aparata, skandaloznih kadrovskih postavljenja, nepotizma i odugovlačenja brojnih reformi. Kako će birači procenjivati postupke vlasti posle rata?
Sociologija pokazuje iskrenu želju Ukrajinaca da promene zemlju iznutra. Rezultati studije, koja Održan U decembru, DIF i sociološka služba Razumkovog centra, u saradnji sa Evropskom pravdom, pokazuju da Ukrajinci blisko povezuju integraciju u evroatlantske strukture sa efikasnim reformama. I to se odnosi na sve regione države. Više od 60 odsto ispitanika reklo je da bi vlasti trebalo da „urade sve što evropske institucije zahtevaju da bi ubrzale pristupanje Ukrajine Evropskoj uniji“. Najverovatnije će po završetku rata Ukrajinci glasati za političku snagu i političare koji su, po njihovom mišljenju, u stanju da kvalitativno promene zemlju i imaju neophodnu političku volju za to. Bar želim da verujem u to. Jer, bez raščišćavanja stanja korupcionaško-kleptokratske komponente, teško je računati na uspešnu posleratnu obnovu i prosperitet. Međutim, šta će biti ta politička snaga, kojoj će biti poverena tako teška misija, trenutno nije poznato.
