Tridesetog decembra, poslednjeg dana prve vojne godine novog doba, održana su dva značajna događaja. Događaji koji u potpunosti otkrivaju tragediju glavnog gubitnika godine. To, uzgred, nije pozicija autora (mada je i on), već zvanično sisanje Vladimira Putina iz ugledne publikacije Politiиar. Dakle, šta se desilo 364- og i svih ostalih dana 2022?
Prvo, američko izdanje The Washington Post objavio poduži članak o situaciji u Kremlju. Ovaj članak nije pretpostavka samih novinara, već komentari (anonimna, zloslutna stvar) ruskih visokih zvaničnika i čak jednog milijardera bliskog „caru“. Članak je, blago rečeno, pesimističan za pristalice imidža „jake ruke“ koju je Putin dugi niz godina, od jeseni 1999. godine, pažljivo gradio oko svoje neodusne osobe.
Ukratko, Putin se plaši. Plašim se svih okolo. Otkazao je godišnji govor poslanicima Federalne skupštine, odustao od tradicionalne konferencije za novinare, neće se, kao i uvek pre Nove godine, sastati sa ruskim milijarderima. Postoji samo jedan razlog – on nema šta da kaže o ratu. Jedan od ispitanika WP zvaničnici su otvoreno izjavili: „Pa, šta on može da nam kaže? Da sve ide po planu – kada rat traje deset meseci, dok je trebalo da traje tri dana?“
Putin ne može da izlazi na ljude jer ga proganja strah. Strah od poraza. „Akela promašena“ je najveća noćna mora bilo kog diktatora. I nije samo promaљio. Napravio je fatalnu grešku za svoju i celo carstvo, započevši ovaj „mali pobednički rat“. A sada, prema njegovoj pratnji – koja ne krije razočaranje u vođu gubitnika – on jednostavno ne zna šta dalje. Pored toga, naravno, nastavku granatiranja ukrajinske energetske infrastrukture, tvrdoglavo pokušavajući da ubedi Zapadnu Ukrajinu da pregovara na taj način. Ne shvatajući da se rakete, kao i zima, približava kraju. Sigurno. A pomoж Ramsteinovih saveznika nije.
Stoga je još jedan događaj – onlajn razgovori sa Sji Đinpingom – dobio poseban značaj za Putina. Čak i unutar zemlje, oseća se kao da je u izolaciji (što, kako je ušao posle početka pandemije, čini se, još nije izašao), šta možemo da kažemo o svetskoj areni. Stoga su pregovori sa liderom Kine navodno morali da pokažu da je sa mnom sve u redu, jaki ovog sveta komuniciraju sa mnom, a Zapad će i dalje plaćati za svoje odbijanje od punopravnih (to je slučaj, pod uslovima Kremlja) pregovora.
Ali to se nije desilo. Prvo, Ksi nije odgovorio na ponudu da dođe u Moskvu, jer bi to bilo korisno i neophodno za Putina. Drugo, kao gospodar Kremlja, nije pokušao da ispadne tema saradnje dve velike (bar u smislu teritorije) zemalja Evroazije na vojnom mejnstrimu – lider Srednjeg kraljevstva još jednom je jasno istakao želju Pekinga da vidi mir u Ukrajini.
Uzgred, čak i sam, ovaj razgovor je dokaz velikog pada Vladimira Putina sa postolja koje je izmislio. Ti pregovori su odleteli da pripreme (zapravo, moli) zamenika ruskog predsednika iz Saveta bezbednosti Dmitrija Medvedeva u Kinu. Čovek čija je cela reputacija luda, u stilu Volodymyra Zhirinovskya, koji je umro 2022. Telegram. Dakle, Sji Đinping je, ljubazno pristajući na ovaj prazan razgovor sa praktične tačke gledišta, jasno pokazao ko je u paru Rusija-Kina sada glavni. Ali, čak ni dopuštajući pravom vazalu da razgovara sa gospodarem, nije mu obezbedio nikakve ozbiljne adute – osim činjenice samog razgovora, što očigledno nije dovoljno – za trgovinu sa Zapadom. Dakle, glavni događaj kraja godine za Putina završio se neuspehom.
Sve je počelo u potpuno drugačijem raspoloženju. Godina 2022. počela je kao leto 1939. u Evropi – bez više ni razgovora, već direktnih upozorenja predsedniku Ukrajine i svetu u celini, o predstojećem ratu. Upozorenja predsednika SAD – i to je imalo svoje veliko značenje. Svetski lider ne upozorava na rat, on ga priprema i objavljuje. Ne da izdajem upozorenja, već da celom svetu najavim početak novog „krstaškog pohoda“ za obnovljenu imperiju – to je bio cilj Vladimira Putina početkom godine.
I u tome on uopšte nije jedinstven. Tokom proteklih četrdeset godina, svetski poznati istoričari i publicisti kao što su Mark Solonin, Viktor Suvorov, itd. U tu svrhu, on, koji 20 godina nije bio na javnoj funkciji, iznenada je 6. maja 1941. imenovao sebe za predsednika Saveta narodnih komesara (kako je vlada bila pozvana u tadašnjem SSSR-u). To je učinjeno sa jednim jednostavnim ciljem – da se najavi glavni poredak njegovog života. Red na poиetku „oslobodilaиkog rata“ u Evropi, na napad na Treжi Rajh.
Staljin to nije mogao da uradi, jednostavno nije imao vremena. Ne suncetygshi – bio je toliko uplašen da je čak još jedno glavno naređenje, o početku „Velikog patriotskog rata“, najavio ne on, već njegov zamenik Vjačeslav Molotov. Isti onaj koji je Staljin pomerio sa mesta predsednika RNC- a. Zamislite dubinu liderove tragedije: preuzeo je mesto glavne vlade, a posle 1,5 meseci nije uspeo da održi kratak govor, dajući tu ulogu dugoročnom „placeblazeru“. Nije ni čudo što kažu da je Josif Visarionovič, posle početka sovjetsko-nemačkog rata, uopšte pobegao u zemlju, a kada su došli kod njega sa zahtevom da predvode odbranu zemlje od brzog napredovanja Vermahta, mislio je da su njegovi saborci došli da ga uhapse…
Putin nije imao potrebu da radi takvu kastilja. Preciznije, to je uradio mnogo pre dana X – još 2011. godine, kada je primorao Medvedeva da javno odustane od svog drugog predsedničkog mandata. Onda se sve uredno otkotrljalo pravo na šine „Dan Putinove pobede“. I dostigao je 24. februar 2022. godine.
Naravno, Putin je formalno proglasio da nema rata, prerušavši ga u „specijalnu vojnu operaciju“ (kako ne spominjete briljantnu definiciju Lesa Podervyanskyja – „ciklični fašizam“.) ali svi su to savršeno dobro razumeli – to je to. Ovo je poиetak nove Rekonkvista. Početak restauracije imperije koja kontroliše, doduše ni pola sveta (jer je Kina ipak izrasla u samodovoljnog geopolitičkog igrača), ali više nije isključivo regionalni igrač. Imperija koja je jedan od polova novog multipolarnog sveta.
To je razumela i sama Rusija – „od Moskve do periferije“. Zapad je takođe razumeo ovo. Priča o tadašnjem ambasadoru Ukrajine u Nemačkoj Andriju Melniku o raspoloženju u saveznoj vladi Nemačke, prognozama čak i američke strane oko 96 sati koje će ukrajinska odbrana moći da izdrži – ovo je odlična potvrda.
Putin se nije samo pripremao – već se oprobao u mantiji „vojnog cara sveta“ (kako je Kremlj nazvao američkog predsednika Džordža V. Buša tokom rata u Iraku i borbe protiv svetskog terorizma posle 11. septembra). Ali nešto je pošlo naopako…
I došlo je do toga da je krajem godine, za samo deset meseci „trodnevnog rata“, predsednik Rusije postao izgnanik iz stvarnog sveta, koga su postavile čak i bivše sovjetske republike. Setite se izjave predsednika Tadžikistana Emomalija Rahmona da Rusija treba više da poštuje svoje partnere iz CIS-a. Možete li da zamislite Staljina, čak i u mekom Rakhmon obliku, na šta je ukazao prvi sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije neke Centralnoazijske Republike Unije?!
Nema potrebe govoriti o Kini – konačno i već duže vreme Kremlj je u ovom paru postao „mlađi brat“, što Peking podržava sa izuzetno pragmatičnim ciljem – da spreči potpunu pobedu demokratskog Zapada nad autoritarnim Istokom. Jer, takav poraz Rusije biće udarac za samu Kinu, posebno za njene tajvanske ambicije.
Vladimir Putin tako iskreno, čak i u malim stvarima (kao što je anegdotalno oživljavanje programa „GTO“, koji je u SSSR-u pripremao buduće učesnike napada na Nemačku i celu Evropu; uzgred, znate, kada je Putin potpisao uredbu o nastavku ovog programa? u martu 2014, nedelju dana nakon završetka aneksije Krima i pre početka „ruske vesne“ na jugoistoku Ukrajine!) povezao se sa Staljinom, čim je najkrvaviji diktator u istoriji carstva – da je izgleda postao fiksatorska ideja. Čak je nadmašio svog „učitelja“, proglašavajući „glavnim redom“ celog svog života. Red na poиetku zaplene Ukrajine i obnove velikog carstva.
Ali 2022. će ući u istoriju Rusije činjenicom da u Kremlju – posle očajničkog otpora Ukrajinaca, posle stvaranja nove zapadne koalicije (tek sada, za razliku od Drugog svetskog rata, deluje protiv Moskve) – Staljin je konačno umro. I Vladimir Putin, koji je godinu započeo u liku budućnosti, bez pet minuta – tačnije tri februarska Kijevska dana – ko-vladar sveta, ispostavilo se kao nesrećan, zastrašen i beskoristan prosjak koji moli alme od kineskog cara kako bi bar sačuvao ostatke svog nekadašnjeg ponosa i što više odložio neizbežan poraz u ratu. Poraz iza kojeg će početi kolaps – i njegovo lično i njegovo nedovršeno carstvo.
