Mnogi ljudi znaju Andrija Zholoba kao popularnog radio voditelja, solistu i gitaristu Lviv pankroka benda „Beton“ i domaćina raznih manifestacija. Pored toga, skoro 20 godina radi kao traumatolog u Kliničkoj bolnici Lviv Železničar. Kao medicinar dobio je poziv u maju – i oko šest meseci je spasavao živote ukrajinskih vojnika u žarištima.
Andrej je komandant medicinske čete jedne od brigada za vazdušni napad. Kaže da je lekarima u ratu lakše, jer oni rade svoj posao, kao i u mirnom životu, „samo ovde još uvek pucaju na vas paralelno“. Radni dani su veoma različiti: kod nekih možete pljunuti nekoliko sati po plafonu, u drugim – od jutra do mraka da sprovodite složene operacije za teško povređene vojnike. Za psihološko opuštanje, Andrij je počeo da vodi svojevoljni ratni dnevnik na Fejsbuku pod haštagom #запискидокторажолоба, a uveče svira gitaru za kolege.
Među postavljenjima pacijenata, pitali su nas Andrij Zholob kako je uspeo da se prilagodi ratu, šta mu je tamo najviše nedostajalo, kao i šta se promenilo u njegovoj percepciji ljudi i sveta nakon što je bio u zoni aktivnih neprijateljstava.
***
Kakve ste misli imali 24. februara? Da li ste razumeli da možete biti mobilisani i da li ste bili spremni za to?
Verovatno niko ne moћe biti spreman za rat. Ja sam 24. februara, kao i većina Ukrajinaca, bio pod stresom. Moja žena i ja smo gledali kroz prozore, jer se to doživljavalo kao da tenkovi sada počinju da se voze ulicom. Podsvesno sam razumeo mobilizaciju, ali je nisam tražio, jer nikada nisam povezao svoj život sa vojskom. Ali kada je došao poziv, zašto bih pobegla? To ne bi bilo muževno. Otišao sam da studiram – i tako je počela moja transformacija iz civilnog doktora u vojnog.
Pre mobilizacije, bili ste angažovani u tako nežnoj Ukrainizaciji pacijenata. Kako je poиelo? Kako su ljudi reagovali na ovo?
Kada je priliv imigranata počeo na početku potpune invazije, mnogi od njih su povređeni usput, neki su imali hronične bolesti, pa su se okrenuli ka nama za medicinsku pomoć. Vrlo često, kod takvih pacijenata, prvo pitanje je bilo: „Mogu li da govorim ruski?“. Rekao sam: „Hajde da probamo ukrajinski zajedno?“ – i ispostavilo se da skoro svaka osoba zna da govori ukrajinski, glavno je da pokušamo. Nije bilo onih koji bi nekako oštro reagovali na ovaj predlog. Štaviše, nisam sebi postavio zadatak da zlonamerno insistiram na tome.
Šta si ponela sa s stobom u rat?
Uzeo sam mnogo svoje turističke opreme. Od mladosti često idem u planine, i shvatila sam da će se ovde sve uklopiti. Čak i sada, hodam u planinarskim čizmama dok zima ne bude mrazna. Uzela sam i malu gitaru, jer bez nje me nigde nema. Uzeo sam zalihu muzike na telefonu i stalno pratim sveže metal albume. Nemam osećaj da sam se potpuno ogradio od mirnog života i da moram da patim u ratu – ovde se ne radi o meni.
Fotografija sa Fejsbuka: Andriy Zholob
Imate li posebne sate kada svirate gitaru?
Posebno sam raspoložena. Su (još jednu gitaru su andreju kasnije poklonili njegovi rođaci) visim na ekserima iznad kreveta, a sada sam došla sa prijema, raspoložena sam – nešto je sviralo, pevala sam zajedno, a momci su tražili nešto drugo da sviraju – i takav improvizovani koncert na pola sata može biti lak.
Šta vam, osim porodice, najviše nedostaje?
Za smirene, neobuzdane doručke, jer ovde obično morate da trčite negde ujutru. Nedostaju mi dnevni rituali, na primer, da dođem sa posla i sednem, opustim se sama. Ovde se uopšte ne posećujete – osim u toaletu i pod tušem. Nedostaju mi i probe i koncerti, jer je naša muzika tek počela da dobija na zamahu, a rat je prekinuo ovaj proces. Nedostaje mi Play Station, za prijatelje sa kojima ne možete ni o čemu da pričate, za obojenu odeću, jer šetnja svaki dan u istom obliku je neka vrsta zadovoljstva.
Vi ste komandant medicinske čete brigade za vazdušne napade. Koja je tvoja dnevna rutina?
Ja sam na vanparničnim osnovama, a u 9:00 moram da budem na radnom mestu. Vojnici dolaze kod mene posle povreda na preporuku oporavka, ljudi sa povredama u porodici, jer u ratu takođe padaju sa stepenica i okreću noge. Kada imamo dosta povređenih, odem u operacionu salu i uradimo uklanjanje šrapnela, superimponirane metalne konstrukcije na polomljenim kostima, itd. Ponekad se ovo иesto deљava. Na primer, juče sam otišao na posao u 9 ujutru i vratio se posle 21:00. Ponekad, naprotiv, možete sedeti besomučno nekoliko sati. Specifičnosti mog rada su takve da bih radije sedeo trajno bez njega.
Koliko se ovo razlikuje od vašeg rada u bolnici u mirnom životu?
Borbena trauma zapravo nema nikakve veze sa mirnim životom, pa kada kažu da lekari u ratu stiču iskustvo, to nije u potpunosti tačno. Ali razumem da ću sada imati drugačiji pristup formiranju kompleta za prvu pomoć – biće kompletan, sa okretnicima, sa pravim lekovima za hitnu medicinsku negu. Ako imate odgovarajuća sredstva u prvih 5-10 minuta posle povrede, 80% garantujete osobi spas.
Koji su bili najteži dani u ratu?
Baš juče, morao sam da amputiram obe noge mladom momku. Potom smo razgovarali sa drugim hirurgom da ako nemamo čisto radni odnos prema takvim situacijama, možemo da zaludimo. Ali razumem da je pred nama još mnogo posla da rehabilitacioni, psiholozi i društvo prihvate takve ljude, a ne da ih lečimo samo sažaljenjem, da se setimo da su to titani koji su žrtvovali svoje zdravlje zarad Domovine.
Takve ljude ćemo morati da vratimo psihički i fiziološki kako da rade, tako i u običan život. Primeri prethodnih ratova pokazuju da među tako traumatizovanim ima mnogo slučajeva samoubistava, razbijenih porodica. Čini mi se da naše društvo još uvek nije potpuno svesno sa čime će morati da se suoči. I pokušavam da povežem psihologe sa našim radom. Ne možete da zažmurite na ovo, jer „Kozaci i Vikinzi nisu imali psihologe“: živimo u XXI veku.
Rekao si da veж imaљ radni odnos prema ratu. A kada se taj prekidač desio?
Kada sam stigao na to mesto, to je bio samo kontranapad u regionu Kerson, mnogi teško ranjeni su nošeni, a prekidač se zapravo odmah dogodio, nije bilo šok momenta. Zapravo, za razliku od vojske, koji su gospodari ili farmeri u mirnodopnom životu, lekarima nije tako teško da shvate svoje mesto u ratu. Jasno razumete da spašavate zdravlje i život, kao i u mirnodopsko vreme, samo ovde se još uvek puca paralelno.
Kada si otišao u rat, počeo si da vodiš neku vrstu dnevnika u Fejsbuk. Zaљto? Da li ti to nekako pomaћe?
Možemo reći da tako govorim, ovo je moje psihološko olakšanje, koje je iz nekog razloga iznenada postalo interesantno drugim ljudima. Nisam hteo ovo da napišem Dnevnik I nije očekivao da će biti toliko zainteresovan za bilo koga. Ali pošto sam zainteresovan, koristim ga da pokažem ljudsko lice rata – kako od strane žrtava, tako i od strane lekara i drugih ljudi koji su u ovom paklu.
Šta ti još pomaže da te tamo ne zavaraju? Gitara takođe, verovatno.
Još Netfliksa, TikToka, novih albuma u svetu metal muzike, ružine muzike, telefonske zabave. Čitam mnogo tekstova, kritika na engleskom, biram svaki dan po reč koja se ranije nije dešavala, tražim zanimljive zaokrete i tako izvlačim jezik. I ja dobro spavam za njih: skoro svi znaju da kuvaju u našim ustima, pa gastronomski udovoljujemo sebi. Takođe slavimo sve praznike, sve rođendane, okupljamo se.
Nedavno ste prvi put bili na odmoru. Šta je uspeo da uradi?
Mnogo je grlio ženu i decu, igrao se na Plejstejšnu, išao u posete, slavio rođendane, išao na probu, a njegova supruga – na sastanak. Pored toga, moja žena je organizovala celu porodicu da mi organizuje improvizovano Badnje veče pre kalendarskog. Uspeo sam da odsednem na koncertu i zaradim novac za popravku reanimatora naše medicinske kompanije. Takođe je putovao u skladišta i volontere, sa kojima je dogovorio razne korisne stvari za medrotu. Za 10 dana pušten je takav maraton.
Fotografija sa Fejsbuka: Andriy Zholob
Bio si u mirnom ћivotu posle rata. Kakve ste promene doživeli u sebi?
Vrlo oštro reaguje na „“ na putu. Generalno, postojala je velika želja da se pobede loši ljudi, možda ćete kasnije morati da radite sa tim. Postojao je i strah od mase. Išla sam na dečiji nastup u operu, a bilo je mnogo dece sa roditeljima, nastavnicima. Shvatio sam da mi srce divlje lupa, bio sam preplavljen znojem, jer ako raketa stigne ovde, biće more mrtvih i biće teško spasiti nekoga, uključujući i moju porodicu.
Kada sam došla kući na odmor, presvukla sam se u kućni kombinezon, uzela šolju. Nije bilo bolne tranzicije sa nekim užasnim snovima. Možda me još uvek čeka.
A šta za vas više neće biti isto kao pre, po završetku rata i povratku kući?
Imaćemo neku vrstu „sekte veterana“ – veoma poseban odnos prema onima koji su takođe bili u ratu. Ne radi se o preziru prema onima koji nisu bili u ratu, ne, to жe biti kao red bratstva, „ti i ja smo iste krvi.“ To će biti zauvek. Pored toga, više neću imati tako odvratan odnos prema vojsci kao što je bio ranije – ovoj postsovjetoj vojsci sa dedom, nedostatkom oružja i drugima.
Ovde niko ne priča o politici. Politika su igre onih u mirnom svetu, i nikada više neću moći da je shvatam ozbiljno. U ratu, mnogi žele da dobiju neke političke dividende, a ovde počinjete da tretirate ovo sa ironijom. Ovo je huska koja se lepi za tebe u mirnom ћivotu, neљto nevaћno. A u ratu, sve je crno ili belo.
Želite li da prenesete nešto važno ovom mirnom svetu?
Čekajte nas, volite nas – to nam je veoma važno. Ne zovite često, jer je često nemoguće odgovoriti na poziv u ratu, već mnogo pisati, slati gifove, mimove, linkove ka filmovima. Čak i najbrutalnijim ljudima ovde treba ova pažnja. Vratićemo se što pre budemo mogli.
