Iako je prošlo 30 godina od propasti SSSR-a, značajan deo zapadnih političkih elita odražava se na drevne fobije. Strah od mogućeg kolapsa Rusije zauzima istaknuto mesto u geopolitičkim poravnanjima. Kao i uoči propasti sovjetske imperije, Zapad ozbiljno strahuje od raspada Ruske Federacije. Otuda odbijanje da se Ukrajini obezbedi ofanzivno oružje i čudna iracionalna želja da se osigura ukrajinska pobeda bez ubedljivog poraza agresora.
Pobeda SAD i zemalja zapadnog sveta u Hladnom ratu stvorila je lažnu iluziju. Izgleda da je Vašington uvek kao svoj glavni strateški cilj postavio propast Sovjetskog Saveza. Zaista, takvi stavovi bili su česti među respektabilnim delom zapadne politike. Mnogi su iskreno poželeli propast komunističkog totalitarnog bloka i uložili mnogo napora u to. Politika američkog predsednika Ronalda Regana dala je snažan podsticaj ubrzavanju procesa slabljenja i budućeg kolapsa sovjetskog sistema. Međutim, nisu svi političari na Zapadu pokazali želju da unište „carstvo zla“.
Na početku 80-90-ih godina prošlog veka, politički lideri Sjedinjenih Država i drugih zemalja NATO-a smatrali su kolaps SSSR-a i stvaranje na njenom mestu nezavisnih nacionalnih državnih formacija kao suviše rizičan i nepoželjan scenario. Jedno je tražiti uništenje komunističkog bloka i demokratsku transformaciju zemalja koje su bile deo bivšeg socijalističkog tabora. Drugi treba da ima za cilj da eliminiše džinovsku kolonijalnu silu centriranu u Moskvi. Hteli su da ne unište „carstvo zla“. Hteli su da ga demokratizuju, transformišu, ponovo uspostave, da ga naprave delom globalnog sveta, da mu daju „ljudsko lice“.
Vraćanje potpunog nacionalnog suvereniteta brojnih naroda porobljenih od strane Kremlja definitivno nije bio prioritet za administraciju tadašnjeg američkog predsednika Džordža V. Buša. Moskva je viđena kao najpouzdaniji i najvidljiviji partner sa kojim se odnosi mogu graditi posle dekomunikizacije. Takva mišljenja bila su rasprostranjena uprkos totalitarnoj suštini i brojnim zločinima sovjetsko-moskovskog režima. U svetu gde su se sve kolonijalne imperije već srušile, iz nekog razloga su smatrali da je neophodno napraviti izuzetak zbog jedne stvari – ruske. Zar takvo kontradiktorno razmišljanje tadašnjih političkih elita ne liči na današnji dan?
U junu 1990, tokom posete britanske premijerke Margaret Tačer Kijevu, upitana je: da li je moguće otvoriti englesku ambasadu u Ukrajini? Gvozdena dama je odgovorila da London nije imao diplomatske odnose sa Kalifornijom. Kijevu je nejavno jasno rečeno da ne dele njenu želju da proglasi suverenitet.
Čak i nekoliko meseci pre raspada Sovjetskog Saveza, političke elite Zapada su još uvek bile fascinirane Gorbačovim i obazrive u paradi suvereniteta koja je proglašavala republike. 30. jula 1991, tokom razgovora u Moskvi, Buš je rekao sovjetskom lideru da propast Sovjetskog Saveza neće biti u interesu Amerike. On je pružio uveravanja da će se usprotiviti nezavisnosti kada 1. I održao je reč.
Američki lider je odbio da se sastane sa pristalicama ukrajinske nezavisnosti. U Verkhovnu Radu održao je govor, koji je ušao u istoriju pod imenom „Pileći Kijev“. „Amerikanci neće podržati one koji traže nezavisnost da zamene udaljenu tiraniju lokalnim despotizmom. Oni neće pomoći onima koji promovišu suicidalni nacionalizam zasnovan na etničkoj mržnji“, rekao je Buš u Kijevu pod rikom nezadovoljnog dela ukrajinskog parlamenta.
Apel, u kojem je Buš upozorio Ukrajince protiv „suicidalnog nacionalizma“, napisala je Kondoliza Rajs – kasnije državni sekretar pod predsednikom Džordžom V. Bušom. 8 februar 1992 Ekonomista ovaj govor nazvao je „očiglednim primerom“ činjenice da druge zemlje ne priznaju neminovnost formiranja Ukrajine kao nezavisne države. I 2011, konzervativne novine Washington Examiner izrazio mišljenje da je ovo možda bio najgori govor američkog predsednika.
Vreme je pokazalo da su nade zapadnih političara da će očuvati obnovljeni SSSR bile uzaludne i varljive. Oni nisu uzimali u obzir realnost, istorijski kontekst i bili su zasnovani na lažnim, jednostranim pretpostavkama. Glavna greška Zapada bila je to što se zalagao za rasturanje komunističkog sistema, ali ga nije povezao sa rasturanjem kolonijalnog Moskovskog carstva. Strah od implementacije „jugoslovenskog scenarija sa nuklearnom bombom“ u kombinaciji je sa željom Zapada da u postkomunističkoj Moskvi vidi saveznika i pouzdanog partnera bogatog prirodnim resursima. Pravo porobljenih nacija na samoopredeljenje žrtvovano je iluziji geopolitičke stabilnosti.
Nisu se svi u administraciji Džordža V. Buša zalagali za održavanje ažuriranog coYuzu sa centrom u Moskvi. Bilo je i onih koji su sasvim korektno predvideli budućnost i istorijsku fundamentalnu tendenciju Rusije da gradi autoritarne agresivne režime. Oni su pozvali ne samo da se ne mešaju u prirodni proces urušavanja imperije, već i da ga ubrzaju i finalizuju. Da bi se postigao kolaps ne samo komunističkog SSSR-a, već i kolonijalnog carstva u obliku Rusije. Ali tada ih niko nije иuo.
U septembru 1991, na sastanku Saveta za nacionalnu bezbednost u Beloj kući, razgovarali su o tome kako Sjedinjene Države treba da reaguju na mogući kolaps SSSR-a. Ministar odbrane Dik Čejni izrazio je bojazan da bi i posle pada komunizma u Rusiji moglo ponovo da se formira agresivni autoritarni režim tokom vremena. „Još uvek možemo da dobijemo autoritarni režim. Zabrinut sam da za godinu dana, ako stvari krenu u nepušaču, kako možemo da odgovorimo da nismo uradili više.“
Tok događaja koji je usledio pokazao je da nije pogrešio. Čejni je želeo ne samo pad SSSR-a, već i raspad Rusije kao kolonijalne imperije. Kolaps Rusije bi osigurao da više neće predstavljati pretnju za druge zemlje. Međutim, njegovo mišljenje nije naišlo na podršku. Početkom devedesetih godina prošlog veka, Zapad je imao veliku šansu ne samo da uništi komunističku pretnju, već i da eliminiše rusku imperijalsku pretnju. Potisni ga u korenu. Mnogi regioni sadašnje Ruske Federacije oklevali su da li da ostanu deo nje ili da pokušaju da formiraju sopstvene države. Da je proces dekolonizacije Rusije pokrenut i konceptualno podržan u to vreme, malo je verovatno da bi išta moglo da spasi ovo evroazijsko carstvo.
U maju 2022. u američkom izdanju Atlantik objavljen je članak „Dekolonizuj Rusiju“. Njen autor je Kejsi Mišel, koji je prethodno napisao istražnu knjigu Američka kleptokratija: Kako su Sjedinjene Države stvorile najveću šemu pranja novca na svetu. Mišelova glavna ideja: Kremlj mora da izgubi imperiju koju još uvek čuva. Rusija je država sa slučajnim spajanjem regiona i nacija sa izuzetno raznovrsnom istorijom, kulturom i jezicima. Istorija Rusije je istorija gotovo kontinuirane ekspanzije i kolonizacije, a Rusija je poslednja evropska imperija koja se oduprla velikim naporima za dekolonizaciju.
Prema rečima istraživačkog novinara, tokom i posle raspada Sovjetskog Saveza, Sjedinjene Države su odbile da brane nedavno stečenu nezavisnost mnogih postsovjetnih država, navodeći kao razlog čudne strahove u pogledu poniženja Moskve. Zapad je konstantno grešio, odbijajući da vidi očigledno. Ohrabrena time, Moskva je ponovo počela da vraća izgubljene zemlje.
„Sada je ruski revanšizam – potpomognut našim nečinjenjem i širim neznanjem istorije ruskog imperijalizma – oživeo mogućnost nuklearnog sukoba i izazvao najgoru bezbednosnu krizu koju je svet video u poslednjih nekoliko decenija. Kada Ukrajina izbegne pokušaj Rusije da je ponovo iskoristi, Zapad mora da podrži potpunu slobodu za ruske carske podanike.“
Zaključak Kejsija Mišela je nedvosmislen. Da bi izbegao rizik od daljih ratova, Kremlj mora da izgubi carstvo koje i dalje čuva. Projekat ruske dekolonizacije konačno mora biti završen. Međutim, političke elite Zapada baš i ne dele tu poziciju. Prave istu grešku kao početkom devedesetih, kada su verovali da će propast komunističkog bloka bez propasti Ruske imperije doneti stabilnost i prosperitet.
Danas je Rusija u izvesnoj meri spasena od kolapsa i poraza odrazima zapadnog političkog bomonta. Njegov način razmišljanja u potpunosti odražava suštinski pogrešnu poziciju njegovih prethodnika na početku 80-90-ih godina prošlog veka. Zapad i dalje veruje da je držanje Rusije unutar trenutnih granica posle pada Putinovog režima garant svetske stabilnosti. Sada se takođe plaše kolapsa Muscovyja u nekoliko zemalja i moguće nekontrolisanog širenja nuklearnog oružja, jer su se u jednom trenutku plašili raspada SSSR-a. Neguju i ružičaste snove o novoj demokratskoj Rusiji, ali posle Putina. Zapravo, šanse da se autoritarna diktatura sa vekovnim istorijskim tradicijama širenja i tiranije pretvori u model demokratije i vladavine prava su male. Međutim, verovatnoća dolaska novog Putina na vlast u budućnosti sa idejama osvete i osvete je izuzetno velika. Svet bi trebalo da bude zainteresovan za dezintegraciju Ruske kolonijalne imperije ako ne želi da bude svedok novog rata u budućnosti.
