„U Ternopilu su zavidne komšije postigle nestanak struje u kući koja je uvek imala svetlost.“ Vesti sa sličnim naslovima poslednjih nedelja preplavile su medijski prostor. Nemogućanja struje zbog ruskog granatiranja izazvala su na raznim nivoima diskusije o konceptima koji su često pogrešno identifikovani i neshvaćeni, uglavnom u sopstvenom interesu, percipirani – jednakost i pravda. U tim diskusijama, tačke gledišta koje nas otvoreno brinu o našoj budućnosti kao države i društva i koje mogu da negiraju mnoge plodove buduće pobede nad Rusijom su previše popularne. Govorimo o ljudima koji svet oko sebe doživljavaju kao igru nula suma: „ako je nekome bolje, onda mi je gore od toga“.
Odmah je neophodno razumeti koncepte. Može se zamisliti jednakost na različite načine – sve do utopije komunizma. Ali jedina moguća verzija jednakosti, i teško da se može postići savršeno, jeste jednakost pred zakonom. Svi pokušaji da se nametne jednakost imovine, jednakost ne prilika, već rezultata, završeni su u istoriji koncentracionim logorima i masovnom represijom. Društvo koje je postalo možda glavna žrtva komunističkog sovjetskog eksperimenta trebalo je da bude dobro zbunjeno. U meрuvremenu, ispalo je loљe. To se manifestuje i identifikacijom pravde sa jednakošću. Kao, kada su svi u istim uslovima – onda je to fer. Ovo je fundamentalna zabluda. Ljudi su prirodno različiti: vredni ili lenji, inventivni ili besmisleni, proaktivni ili pasivni. Na kraju, neko ima više sreće, neko manje. Posebno, kada je reč o dalekovodima i nevezi određenih kuća sa kritičnom infrastrukturom. I prisilno teranje svih na iste rezultate je sušta suprotnost pravdi.
Slučaj Ternopil je o tome. Ogorčenje ljudi izazvano je ne gašenjem, ne ruskim granatiranjem kao njihovim uzrocima, već činjenicom da struja nije isključena u obližnjoj kući. Razlog je bio jednostavan – nalazi se na istoj liniji kao i pekara, za normalan rad koji zahteva neprekidno napajanje. Pa, zahvaljujući pritužbama „budnijih stanara“, sada stanovnici kuće, koji nisu bili neophodni za de-energizaciju, takođe sede bez svetla. Da li se neko osećao bolje od ovoga? Osim ako oni koji ne povređuju drugog bez ikakve koristi nikome, kao i sebi, ne smatraju trijumf pravde. Što ovde ne smrdi.
Uspostavljanje sovjetske moći na teritoriji Ukrajine često se opisuje kao posledica spoljne agresije ruskih boljševica. Bez trupa koje je poslao Lenjin iz Rusije, boljševici ne bi uspeli da osvoje ukrajinsku zemlju. Ovo je istina, ali ne sve. Mnogi Ukrajinci među inteligentnošću, radnici i seljaci saosećali su sa boljševičkim sloganima uspostavljanja socijalne jednakosti, „pravedne“ preraspodele imovine itd. To se posebno odnosi na urbanu i ruralnu „nižu klasu“, ili, kako su ih tada zvali, „proleter“. Zato što je boljševička propaganda vrlo jednostavno i zgodno objasnila zašto zlo živi za te ljude. Ne zato što rade nešto pogrešno u životu, već zato što su opljačkani i nadmudrini od strane „buržoaskih“, „kulaka“ i drugih „anti popularnih elemenata“. Posmatrajući aktuelne „borce“ za jednakost i pravdu u nestanku struje, postaje mnogo lakše zamisliti odakle dolaze hiljade članova raznih „odbora siromašnih“ ili drugih boljševičkih organizacija, koji su bili „aktivisti“ stvaranja sovjetskog „raja“ i borili se protiv „kurkula“ – onih koji su svojim radom uspeli da postignu više i usudili se da budu „ne kao svi ostali“.
Želja za „izborom i podelom“ nije izum boljševica. Na podsvesnom nivou, to je deo ljudske prirode. Lenjin i kompanija su samo odlično koristili ovaj instinkt i pronašli praktičnu primenu za njega.
Slični impulsi „jednakosti“ dešavali su se i ranije, a dešavaće se i u budućnosti. Oni su deo ljudske prirode, iako su njena tamna strana. Jedino pitanje je na skali. Ovaj fenomen se može nazvati boljševizam, pošto je tih dana ova mračna strana bila potpuno otkrivena i ohrabrena zvaničnom ideologijom. Moguće je, kao što to radi publicista Viktor Tregubov, „kolektivno kugutstvo“. Suština toga se ne menja. Tregubov je bio taj koji je uspeo možda najbolje i najsažetije da formuliše suštinu problema: „Izgleda kao [кугут] Nešto poput ruske propagande opisuje Ukrajinca. Arogantna, uskogruda, samouverena neznalica. On veruje u laži i proizvodi laži, sudi sebi i drugima raznim sredstvima, glup je ali ciničan, ocenjuje svakoga i zahteva od svih osim sebe. On zahteva da mu se oduzmu i podele, da mu se otpiše kredit, da se pošalju svi koje ne voli u vojsku, a u međuvremenu da bude pušten u Poljsku, on je ravnouh“.
Pored toga što pokazuje da „Kugut“ mentalitet nema nikakve veze sa jednakošću i pravdom, gore navedeni citat dovodi do kritičnog problema poreklom iz sovjetskih vremena: percepcijejat sopstvene države kao neprijatelja sa istovremenim iznuđivanjem iz nje ispunjenjem svih „zahitsyanok“ i željom da je obmane. U takvom sistemu koordinate pogleda na svet, pozitivan heroj je onaj koji „maše“ državom, posebno se krijući iza reči o brizi za „običan narod“.
Idealan primer takvog „boljševičko-kugutnog“ mentaliteta je figura biznismena Aleksandra Povoroznjuka. Poslednjih meseci postao je heroj u medijskom prostoru. Čovek koji izgleda i ponaša se kao razbojnik iz „žustrih devedesetih“ ima četiri kriminalna dosijea, ne može da poveže nekoliko reči bez bluda i sa ponosom Govori, da „nikada nije krao od ljudi, samo od države“. Pošto žestoko podržava aktuelnog predsednika, dobio je „unapređenje“ od „Kvartala 95“ i 1+1. I mnogi Ukrajinci se dive takvoj osobi. Zato što mu je „stalo do običnih ljudi“, jer se čini da je iskren i kul prema pojedinim ukrajinskim političarima ili Rusima. Na kraju, ovo ukazuje ne toliko na Povoroznyuk koliko na nivo onih koji ga vole. Kad je Pominje, koji su nekada krali dizel gorivo, jer ga „tada samo lenji nisu ukrali“, onda se previše Ukrajinaca u junacima ove priče prepoznaje. I što je najgore, neće videti ništa loše u ovoj sličnosti. Zato što je država zapravo nerešena, pa zašto ne bi i „prikladna“. A onda će takvi ljudi prvi vikati da zavetni „barigasi“ žele da rasprodaju „narodno dobro“.
Sovjetske povrede će dugo nervirati ukrajinsko društvo. Nepoverenje između države i društva, nepoverenje u samo društvo – sve to ne nestaje ni u trenutku, niti, kako vidimo, za 31 godinu nezavisnosti. Optimizam dodaje činjenica da je naš napredak očigledan: spremnost mnogih Ukrajinaca da brane sopstvenu državu na frontu, da pomognu kao volonter ili finansijski. Sve je više onih za koje država nije neprijatelj. Oni koji to shvataju ne kao „proklete oligarhe u parlamentu“, već kao zajednički cilj i zajedničku odgovornost. Zato što je jedna od sloboda koju imamo sloboda da izaberemo vrstu moći za koju većina nas misli da je prikladna.
Ova sloboda je istovremeno odgovornost koju ne razumeju svi. Nosilac bacillusa boljševizma, koji se najglasnije kune u vlast i traži jednakost, možda uopšte neće izaći na izbore. Na kraju svega, tu je „sve kupljeno“ i „Ja sam jednostavna osoba, ništa ne zavisi od mene“. Ovo je još uvek optimističan scenario. Zato što će mnogi od njih otići i sprovesti građansko pravo i slobodu, što oni zapravo ne cene. I glasaće za one koji obećavaju čuda ovde i sada. Za one koji obećavaju „gvozdenom rukom“ da će se uveriti da postoji „jednakost i pravda“. S obzirom na to da je populizam naše sve, nema šta da se iznenadi izjavama izabranih zvaničnika na svim nivoima – od šefa ujedinjenih teritorijalnih zajednica do predsednika, koji zahtevaju da inženjeri električne energije sprovedu gašenje ne optimalno i sa minimalnim problemima za ljude, već „pošteno“.
Kako se izboriti sa našim unutrašnjim boljševičem je tema za zaseban tekst. Jer, potraga za odgovorima će dovesti do problema u obrazovanju, i do istorijskih uzroka trenutnih mentalnih problema društva, i do mnogih drugih tema. Prvi korak lečenja bolesti je prepoznavanje njenog prisustva i realizacija pretnje. Za Ukrajince se ponekad kaže da nikada ne propuste priliku da propuste priliku. Pobeda nad Rusijom biće istorijska šansa da se napravi kvalitativni iskorak napred za zemlju i narod. I biće strašna tragedija ako nisu spoljni neprijatelji ti koji stoje na putu, već oni među nama za koje su vrhunac pravde principi „samo bi nekome bilo bolje od mene“ i „oduzmi sve i podeli“ i čiji je heroj opsceni preduzetnik sa pojavom i navikama razbojnik. Ne ћelim da verujem da se to moћe desiti. Ali ako istorija može da nas nauči bilo čemu, onda ta lekcija treba da bude „nikad ne reci nikad“.
P. S. U autorskoj kući struja se svakodnevno isključe.
