Bukurešt je ove nedelje ponovo bio domaćin samita Severnoatlantske alijanse pre 14 godina. I opet, jedna od vodećih tema bila je Ukrajina, međutim, u malo drugačijem aspektu nego tada. I što je najvažnije: odluke su bile drugačije.
Za nas, Ukrajince, taj samit, u aprilu 2008, još uvek je nezagrejana kolektivna psihološka trauma. Kao samit neispunjenih nada, samit izdaje, samit koji nije izbegao katastrofu, nije osetio predstojeću opasnost. Tada se Ukrajina nadala da će mu Alijansa obezbediti Akcioni plan za članstvo (MAP) pored Gruzije. Međutim, Francuska i Nemačka su se oštro usprotivile tome. Iako je čak i Mađarska u to vreme još uvek bila na strani Ukrajine.
Tek ovog leta, na vrhuncu rusko-ukrajinskog rata, tadašnje nemačke kancelarke Angela Merkel objasnila je svoju tvrdoglavost. Objasnila je, ali se nije pokajala. „Nismo mogli da kažemo: dobro, sutra ćemo je odvesti u NATO. Ukrajina nije bila zemlja kakvu sada poznajemo. Bila je to veoma podeljena Ukrajina… bilo je čak i razlika između reformskih snaga – Tymošenka i Juščenka. To znači da nije bila unutar zemlje sa ojačanom demokratijom“, rekla je Merkelova.
Istovremeno, priznala je da se i plaši reakcije šefa Kremlja Vladimira Putina. „Bio sam sasvim siguran da Putin neće dozvoliti da se to desi tako lako. Sa njegove tačke gledišta, to bi bila objava rata“, rekla je ona.
Uzgred, putin je na margini tog samita prvi put izrazio teritorijalne pretenzije prema Ukrajini, štaviše, do pitanje njenog postojanja kao države uopšte. To se dogodilo tokom sastanka sa tadašnjim američkim predsednikom Džordžom V. Bušom. Tako skandalozna Putinova izjava ušla je u štampu: „Razumeš, Džordže, da Ukrajina čak nije ni država! Šta je Ukrajina? Deo njenih teritorija je istočna Evropa, i deo, i značajan, koji smo mi donirali!“
Šta se desilo za manje od šest meseci, sećamo se: invazija ruskih trupa u Gruziju. I šest godina kasnije – okupacija i aneksija Krima, rat u Donbasu. 14 godina kasnije – potpuna invazija na Ukrajinu. I sve to zato što su Ukrajina i Gruzija blokirale put ka NATO-u.
Da li se NATO ovog puta rehabilituje, na drugom samitu u Bukureštu? Radije da nego ne. Jasno je da je ovog puta glavno pitanje na dnevnom redu bila vojna pomoć Ukrajini u njenom otporu ruskom agresoru. Saveznici su jasno artikulisali svoj stav: nema nejasnoća, nema eufemizama, nema nagoveštaja, sve je što je moguće jasnije.
„Okupili smo se u Bukureštu kod obala Crnog mora u vreme kada invazija koju Rusija nastavlja u Ukrajini preti evroatlantskom miru, bezbednosti i prosperitetu. Rusija snosi punu odgovornost za ovaj rat, otvoreno kršenje međunarodnog prava i principa Povelje UN. Ruska agresija, uključujući stalne i bezakonje napada na civilnu i energetsku infrastrukturu Ukrajine, lišava milione Ukrajinaca osnovnih humanitarnih službi. Ona šteti globalnom snabdevanju hranom i predstavlja opasnost za najugroženije zemlje i narode sveta. Neprihvatljivi postupci Rusije, uključujući hibridne akcije, energetske ucene i neodgovornu nuklearnu retoriku, podrivaju međunarodni poredak zasnovan na pravilima“, počinje završno saopštenje samita.
Kakve su odluke donete u vezi sa Ukrajinom? Pre svega, da nastavi da pruža vojnu pomoć Ukrajini, bez smanjenja obima. To jest, nema umora od Ukrajine, nema pritiska na Kijev da ga natera da pregovara i zaustavi neprijateljstva, nema sumnje u potrebu da se suprotstavi Rusiji kao stvarnoj personifikaciji univerzalnog zla.
Istovremeno, Alijansa je još jednom navela da „nije ratoborna“, te da je zato spremna da brani samo teritorije zemalja članica u slučaju agresije na njih. Ukrajina će, međutim, NATO braniti samo ako konačno ostvari punopravno članstvo. Kada жe se to desiti?
„Ako Ukrajina teži pridruživanju NATO-u, naš stav ostaje nepromenjen. Vrata NATO-a su otvorena. To pokazujemo nedavnim usvajanjem Crne Gore (2017) uprkos protestima Rusije. To pokazuje da Rusija nema pravo veta. O pitanjima članstva odlučuje 30 saveznika i zemlja diplomaca, i niko drugi. Odluka o članstvu Ukrajine je doneta. Istovremeno, sada je glavni fokus na podršci Ukrajini kako bi se osiguralo da predsednik Putin ne pobedi, već će pobediti Ukrajinu kao suverenu državu u Evropi. To je glavni fokus naše Alijanse i glavni fokus našeg partnerstva“, rekao je generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg. Kao što vidimo, u njegovoj izjavi, izgledi za pridruživanje Ukrajine Alijansi već su bili mnogo jasniji nego ranije. Skoro da postoji poruka: bićemo prihvaćeni kada se rat završi našom pobedom.
A da bi pobedile, Oružanim snagama je očajnički potrebna vojna oprema iz zemalja NATO-a. Na vrha NATO nije otvoreno artikulisan o tome kakvo će oružje Ukrajina dobiti u bliskoj budućnosti. Možda je tako, jer oružje, kao novac, voli tišinu. Iz razgovora iza kulisa ispostavilo se da su zapadni saveznici spremni da nam obezbede: sisteme za ometanje bespilotnih letelica, nove sisteme protivdušne odbrane, gorivo, generatore, medicinske zalihe, zimske uniforme itd. Još uvek ne govorimo o avionima i tenkovima (ili je to još uvek u pitanju, ali veoma tiho?).
Predlog letonske ministarke spoljnih poslova Edgarsa Rinkēvičs da se Ukrajini dozvoli da napadne ciljeve u dubinama ruske teritorije, a samim tim i da oružanim snagama obezbedi odgovarajuće sredstvo uništenja, takođe je visio u vazduhu. „Moramo dozvoliti Ukrajincima da koriste oružje za uništavanje raketnih bacača ili aerodroma“, rekao je on tokom samita u Bukureštu. Međutim, većina lidera zapadnih država i dalje se plaši takvog razvoja događaja, što bi, po njihovom mišljenju, moglo da dovede do eskalacije, ili čak do rešenja nuklearnog sukoba. Iako je teško ne razumeti da bez uništavanja objekata koje je imenovao letonski ministar, neće biti moguće zaustaviti terorističke akcije Rusije protiv mirnih ukrajinskih gradova.
Međutim, opet, o svemu tome se može diskutovati i usvojiti poverljivo, što je, u principu, bolje da rusima pruži iznenađenje direktno na bojnom polju.
Na primer, postoje informacije da se sada razgovara o pitanju prebacivanja modernizovanih boraca MiG-29 iz poljskog arsenala u ukrajinsko vazduhoplovstvo i da će biti rešeno, najverovatnije, pozitivno. Ovu informaciju podelio je penzionisani američki admiral Džejms Stavridis, bivši saveznički komandant u Evropi. A ovaj slučaj sa borcima iz Poljske tokom je od početka marta. Onda je Varšava ponudila da prebaci tri tuceta svojih borbenih aviona u Ukrajinu. Vašington se prvobitno složio, ali su dan kasnije dramatično promenili svoj stav. Tek nedavno su američki novinari saznali da se stav Pentagona promenio posle nezvaničnih kontakata sa Kineskom narodnooslobodilačkom vojskom. Strane su se navodno tajno složile da Sjedinjene Države odbace ponudu Poljske o borcima za Ukrajinu, a generali Pekinga učiniće sve što je u njihovoj moći da spreče nuklearnu pretnju od Rusije u bliskoj budućnosti.
Međutim, postoji nada da će sada ovaj transfer aviona u Ukrajinu biti realizovan. Štaviše, prema rečima admirala Džejmsa Stavridisa, Ukrajina će moći da dobije ne samo modernizovane sovjetske MiG-ove, već i američke avione F-16. „Lideri u prestonicama NATO-a takođe preispituju ideju da su odustali na početku rata: da obezbede ili lovce MiG-29 iz sovjetskog doba (Poljaci su ponudili da ih prebace na Ukrajince), ili čak višak američkih aviona F-16, višenamenskog borca koji se lako uči. Bez takvih mera, vazdušni rat će nastaviti da koristi Putinu“, napisao je penzionisani admiral u svom tekstu za Blumberg. On je takođe prilično optimističan u pogledu šansi Ukrajine da dobije tako visoke sisteme protivraketne odbrane kao što su Gvozdena kupola (koju su zajedno razvile Sjedinjene Države i Izrael) i u bliskoj budućnosti. Patriota.
Stoga saučedno možemo reći da je drugi samit NATO-a u Bukureštu bio mnogo uspešniji za Ukrajinu od prvog.
