24. februara izbio je rat, koji se, iako je proglašen, ispostavilo kao ogroman šok i, najverovatnije, prekretnica u istoriji našeg dela sveta posle Hladnog rata. Predvidele su ga američke obaveštajne službe. Evropa je u početku bila skeptična. Ukrajinci su videli da je u vazduhu bio rat, i nisu ga odbacili. Međutim, čak su i oni sumnjali da je ruska invazija takvih razmera moguća. Dokaz za to je iskren intervju sa šefom kabineta predsednika Andrija Jermaka, koji je dao dve nedelje nakon početka sukoba. Ukrajinski političar broj dva je direktno izjavio: „Iskreno, nismo verovali do samog kraja da je to (ruska agresija – ed.) Desi. Imali smo mnogo informacija od naših partnera, ali i dalje nismo verovali.“ Međutim, za svaki slučaj, Ukrajinci su spremni da odbiju agresiju.
Kralj je go
Putin se odlučio za naizgled iracionalan napad izazvan potpuno iskrivljenim pogledom na ukrajinsku državu i naciju. Njegova odluka deo je duge tradicije ruskog nerazumevanja Ukrajinaca. Na neki iznenađujući način, Rusi su ih tokom čitavog svog cara, sovjetskog i Putinove istorije potcenili i ignorisali. Oni su negirali pravo na identitet, često pokušavajući da ih dovedu do istrebljenja. Izgleda da Rusija ima najveći problem sa razumevanjem nacije čiju odvojenost i subjektivnost ne prepoznaje.
Istovremeno, Rusi su bili sumnjičavi prema Ukrajincima. Negde duboko u sebi, osećali su da je „mali Ruski“ deo njihove imperije neizvestan, da mora da se pažljivo prati, da bude oprezan. Da da datoj 1919. godine, Lev Trocki je u instrukcijama boljševičkim agitatorima napisao: „Drugovi, idete u Ukrajinu. Zapamtite da nema težeg rada agitatora nego u Ukrajini. Po treći put šaljemo jake kadrove tamo i svaki put sa novom taktikom, sa novim tehnikama (…). Ne namećite komunizam ukrajinskom seljaku dok se tamo ne ojača naša moć (…). Za razliku od nezavisnog Petliura i drugih, tvrde da Rusija takođe priznaje nezavisnost Ukrajine, ali pod uslovom da tamo postoji sovjetska moć.“ Trocki je, za razliku od Putina, veoma dobro poznavao Ukrajince, rođen je u selu blizu Kersona i odrastao je među ukrajinskim seljacima. Međutim, ispostavilo se da su njegove instrukcije neefikasne, jer su posle kratkog vremena sovjetske vlasti, želeći da konačno smire ukrajinsko selo, izazvale Veliku glad, od čega je skoro četiri miliona Ukrajinaca ubijeno.
Možda je nedostatak kritičkog samorefleksije u ruskoj političkoj misli i kulturi naterao mnoge generacije da održe osudu – ako se pozivamo na Putinov sramni članak iz jula 2021. godine – da je Ukrajina „istorijska ruska zemlja“ i da je veštački stvorena od strane stranaca „antiruska“. To je bio jedan od najglasnijih snimaka koji je najavio da će ruska opsesija imati opipljive posledice. Kao pištolj u Čehovu – pošto visi u prvom činu, mora da puca u nekoj od sledećih stvari.
Ukrajinskost u svojoj neruškoj dimenziji – u dominantnoj percepciji Rusije – podriva rusko biće, stvarajući ogromnu rupu koja hvata samu suštinu ruskog identiteta i tradicije. Uzastopne generacije ruskih intelektualaca – od Mihaila Bulgakova do Josifa Brodskog i Aleksandra Solženjitisina – promovisale su antiukrajinizam, što je umnogome doprinelo njegovom korenu u mejnstrimu ruskih diskusija. Sto godina kasnije, reči šefa UPR Volodymyra Vynnychenko (1880-1951) da se „ruska demokratija završava tamo gde ukrajinsko pitanje počinje“ još uvek su relevantne.
Putin se pokazao kao marljivi naslednik ruskog antiukrajinizma, koji je modernizovao i razvio ne odustajući od ključnog cilja svojih prethodnika – da zapleni Ukrajinu i svoj suverenitet pretvori u fikciju. Istovremeno, napravio je klasičnu rusku grešku – potcenjivanje Ukrajinaca. Ruska „specijalna vojna operacija“ imala je za cilj da preuzme kontrolu nad Kijevom i ostatkom zemlje u roku od nekoliko dana. Ukrajinska vojska je morala da bude poražena i položi oružje, državne institucije su morale da se uruše (u Rusiji je običaj da Ukrajina skoro bankrotira, čija je moć, pojedena korupcijom, zapravo marioneta Zapada). Dovoljno je promeniti političke elite tako da „zdrav“, proruski deo naroda dođe do izmaka. Evo kako da ukratko ilustrujete Putinova uverenja o Ukrajini. Kao što već znamo, bilo bi teško napraviti grešku još dublje.
Kažu da je stanje u vojsci odraz stanja države. Do 24. februara izvesna aberacija bila je verovanje u apsolutnu superiornost ruskih oružanih snaga, čiji je imidž praktično podržala ruska propaganda. Istovremeno, sama Rusija se obično doživljava kao zemlja sa zaostalom, resursno intenzivnom ekonomijom, prožeta korupcijom i hronično nesposobna za modernizaciju. Prve nedelje rata, verovatno, još uvek nisu odagnale mit o moćnoj ruskoj vojsci (bilo je prerano za ovo), ali je definitivno ozbiljno potkopano.
Ključni test Ukrajine
Rat je okrenuo etablirane stereotipe o infunkcionalnosti ukrajinske države naglavačke. Potpuna ruska agresija bila je ogroman šok za društvo i vlasti. Međutim, ključno je da od prvih dana invazije najvažnije institucije ne samo da nisu bile paralizovane, nego su radile i iznenađujuće efikasno. Bilo je ministarstava, Verkhovne Rade, odakle – osim pola tuceta poslanika proruske „Opozicione platforme – za život“ – niko nije pobegao, i lokalne vlasti, što samo potvrđuje koliko je reforma lokalne samouprave bila neophodna. Država isplaćuje penzije i plate državnim službenicima. Energetski sistem funkcioniše izvan neposrednih ratnih zona. Bankarski sistem nastavlja da funkcioniše uprkos ruskim sajbernapadima na banke i brojne institucije. „Diia“, ili „država u pametnom telefonu“, portal onlajn administrativnih službi širom zemlje, pokazala je svoju znatnu korist u uslovima rata. Neke zemlje EU nemaju sličan nivo digitalizacije.
U kontekstu rata, koji je na svakoj geografskoj geografskoj geografskoj širini najvažniji test za državnost, Ukrajina – iznenađujuće ne samo Moskve – pokazala je neverovatnu snagu i elastičnost. Kao da je neka skrivena ћivotna sila izaљla na povrљinu. To se dogodilo ne samo zbog velike mobilizacije društva, već i zbog toga što su u trenutku najozbiljnijih testova u istoriji nezavisnosti državne institucije postupile onako kako bi trebalo. To je u potpunoj suprotnosti sa situacijom u proleće 2014, kada ukrajinska država nije bila u stanju da obavlja svoju glavnu funkciju – zaštitu od agresije. Tada su taj teret preuzeli iščezavanje formiranih dobrovoljačkih bataljona, ali se ovaj sukob, kao što znate, završio tako što je Kijev bio primoran da zaključi dva neprofitabilna Minska sporazuma.
Ukrajina ne samo da je 2022. uspešno branila prestonicu i osujetila ruske planove za ukidanje državnosti, već je i vrlo efikasno počela da vodi informativnu politiku usmerenu i na sopstveno društvo i na svet. To bi bilo teže bez predsednika Volodymyra Zelenskog, čiji je herojski stav u kritičnom periodu posle 24. februara bio od velikog mobilizatorskog značaja, što je samo potvrdilo staru istinu o ulozi lidera u kriznim vremenima. Međutim, bez efikasnog okruženja, nijedan lider ne bi bio u stanju da uradi mnogo toga, a ispostavilo se da postoji. Ruska propagandna mašina nema mnogo toga da kaže da je već rečita sama po sebi. Ukrajinski način komunikacije u ovom ratu, njegove verodostojne poruke i zanimljiva forma naći će svoje mesto u delu udžbenika o vojnoj umetnosti koji će se odnositi na informativnu politiku.
Poslednja bitka
Ne treba da zavaravate sebe – rat će verovatno biti produžen. Teško je zamisliti da će Putin priznati poraz, preispitati svoje planove i povući trupe. Brzo je postalo jasno da ulozi u ovom sukobu idu daleko izvan same Ukrajine, kao i da se tiču oblika međunarodnog poretka u Evropi i budućeg režima u Rusiji. Sve ukazuje na to da Ukrajinci i dalje imaju mnogo poteškoća i ogromnih izazova pred sobom, jer Kremlj ne namerava da se povuče. Iako verujem da trenutni tok ovog rata već znači da je Ukrajina branila svoju nezavisnost, konačno i zauvek se pridružila grupi evropskih država. Otvoreno je samo pitanje prolaska istočne i južne granice Ukrajine. Može se zamisliti scenario u kojem Kijev neće moći da povrati kontrolu nad izgubljenim teritorijama. Ili će to biti cena koju će Ukrajina morati da plati u ovom ratu? Moћda. Ali istovremeno, može se predvideti da će čak i ovi prinudni teritorijalni gubici biti privremeni sve dok je aktuelni vladar u Kremlju. Rusija nije bila u stanju da se efikasno integriše, čak ni po cenu represije, sada okupiranog regiona Kerson i dela Zaporizhia, koji se uspešno spojio sa ukrajinskom državom, posebno posle 2014. Proces spore, ali progresivne integracije različitih ukrajinskih regiona od 1991. Suočena sa pretnjom spolja, ukrajinska zajednica je počela da jača.
Aktuelni rat, u bilo kojoj njegovoj verziji, je veza koja zatvara vekovnu politiku Rusije prema ukrajinskom narodu. Prvi meseci agresije pokazuju da pobeda Rusije, kako je zamislio Kremlj, ne može da se ostvari. Rusija ne može da kontroliše Ukrajinu. I to bez obzira na to koliko će još ruskih zločina biti počinjeno nad Ukrajincima. Tužan je paradoks istorije da ponovo doživljavaju zemlju koja je, kao nijedna druga u Evropi, toliko propatila od totalitarizma i genocida u dvadesetom veku. Pa ipak, ukrajinska nacija je zadržala iznenađujuće snažne revijalne sposobnosti i održive nacionalne korene (ne samo na zapadu zemlje). Očigledno odvajanje ukrajinske političke kulture od ruske kulture doprinosi činjenici da svake godineokom, naslov knjige Leonida Kučme „Ukrajina nije Rusija“ sve više potvrđuje njenu relevantnost.
Rat kao novi osnivački mit
Ruska agresija je postala egzistencijalni izazov za ukrajinsku državu, ali kao i svaki rat za slobodu, ona takođe otvara novo doba, donosi novi osnivački mit. Iz rata će izaći još jedna Ukrajina, koja će morati da se suoči sa mnogim problemima, ali sve ukazuje na to da će to dovesti do konačnog zatvaranja postkomunističkog doba, izuzetno teškog perioda u ukrajinskoj istoriji, koji je doneo, između ostalog, brojne političke, ekonomske i demografske krize. Ova nova Ukrajina ima šansu da stvori pravičnije društvo koje je potvrdilo svoju subjektivnost prevazilaženjem prethodne nemoći i izgradnjom moderne ekonomije, posebno kroz očekivane međunarodne fondove za obnovu i oslobađanje od oligarhijskog uticaja, koji je i dalje kočnica razvoja. Novi heroji pojaviće se u novoj državi, neki sporovi iz prošlosti će izgubiti na značaju, a vojne operacije, koje su se odigrale uglavnom na istoku i jugu Ukrajine, biće poslednji trenutak njenog ujedinjenja.
Poslednjih godina Ukrajina je uloћio reformske napore na raznim poljima. Često su te reforme bile nedosledne, prespore, ali – uprkos stalnim problemima sa sistemskom korupcijom – progresivne. U uslovima rata, vojska je očigledna adresa mera modernizacije, a Zapad je postao snabdevač know-how-a. Aktuelni sukob i dalje će biti predmet bezbroj analiza, ali je već jasno da je decentralizacija komande, izvedena po modelima NATO-a, jedan od razloga efikasne odbrane Ukrajine. Možemo očekivati da će u bliskoj budućnosti Oružane snage Ukrajine postati najmodernija državna institucija i izvor modernizacije drugih aspekata javnog života i ekonomije. Jaka vojska je uvek politički faktor koji utiče na poziciju zemlje u međunarodnim odnosima.
Posleratna ukrajinska politika biće drugačija. To verovatno ne znači značajnu transformaciju političke kulture, ali se može samouvereno tvrditi da će proruski projekat, koji bi do 24. februara mogao da računa na više od desetak odsto glasova na izborima, biti uklonjen iz političkog života. Biti proruski je postalo sinonim za izdaju. Danas je teško reći koliko će decenija biti potrebno za rusko-ukrajinsko pomirenje kada se rat konačno završi. Evropski modeli su ovde slaba referentna tačka, jer Rusija nije Nemačka, a traženje analogija izvučenih iz drugih tradicija obično se ispostavi kao varljivo u ruskom slučaju.
Ovaj rat, značaj i posledice koje se protežu daleko izvan regiona, takođe je povratak Ukrajine u Evropu. Očuvanje ukrajinskog suvereniteta glasno otvara novu stranicu u odnosima između Ukrajine i EU. Kijev se nada brzom putu ka članstvu u Evropskoj uniji i, nesumnjivo, biće… Razočaran. Ukrajina, evropski neophyte koji je Poljska bila dve decenije ranije, idealizujući sve evropsko, uči da je politika EU teška rutinska borba za sopstvene interese. Pa ipak, bez Ukrajine, evropski projekat ne može da se završi, čak i ako se takvo mišljenje i dalje ne uklapa u glave mnogih zapadnoevropske elite. I učiniće mnogo da odlože ovaj proces što je duže moguće. Ukrajinski entuzijazam, istrajnost, inovacije i „Kozaka fantazija“ na kraju će dovesti do „rezbarenja“ mesta u Evropskoj uniji, iako će, realno govoreći, to dugo trajati. Naravno, rat i stil njegovog ponašanja od strane ukrajinskih snaga – sa brigom za živote običnih vojnika (što je veliki kontrast akcijama neprijatelja), potvrđuje da Ukrajinci pripadaju prostoru evropskih vrednosti. Ukrajina, sa svojim alternativnim evropskim aspiracijama, takođe menja Evropsku uniju, iako je još uvek teško predvideti detaljne razmere i dubinu tih promena. Gledajući unapred, već možemo reći da će članstvo Ukrajine radikalno promeniti ravnotežu snaga u Evropi.
Na kraju će konfrontacija između Rusije i Ukrajine takođe promeniti postsovjetski prostor. Već je jasno da je reakcija zemalja centralne Azije, Kavkaa i Moldavije na rusku agresiju manje-više oguljena udaljenost od Kremlja. Njihove elite su zainteresovane da očuvaju svoj suverenitet, u daljoj izgradnji država nacija, a ne u povratku dominantnih interesa Moskve u orbitu. Izuzetak je Lukašenkova Belorusija, čije se polje nezavisne politike drastično smanjilo. Međutim, jasno je da ne može biti nezavisne Belorusije bez nezavisne Ukrajine. Promene izazvane ratom oko Dnjepera, a vremenom i u Rusiji, uticaće na transformaciju Belorusije.
Gore opisane dijagnoze još jednom pokazuju koliko će ishod tekućeg rata biti fundamentalan za Ukrajinu, Evropu i, očigledno, za Poljsku. Ukrajinska država će na kraju izaći iz ovoga sa mnogo heroja, povreda i ruševina koje će morati da obnovi, ali istovremeno ojačalanacionalni identitet, jači međunarodni subjektivnost i novi kamen temeljac njegove državnosti.
Prevod sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjektivno ogledalo: Ukrajina – EU: vruć finiš pregovora, Ukrajina – bekstvo od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, U iskrivljenom ogledalu, prezren, Lukašenko ide u rat sa Putinom, Između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin na galijama, poluostrvo straha, Ukrajina izmišljena na Istoku, Novo staro otkriće, i trebalo je da bude tako lepo, Da li diskutovati o istoriji, zastoj u Minsku
Originalni naslov članka: Wojna i sada Ukraina
