Od obnove nezavisnosti Ukrajine, vladajuće elite uporno su demonstrirale žrtvovato ponašanje. Neshvatljiva iracionalna želja za pacifizmom i potpunim razoružanjem iz nekog razloga predstavljena je kao veliko spoljnopolitičko dostignuće i doprinos države uzroku globalne bezbednosti. U potrazi za statusom neutralne i veoma miroljubive zemlje, ukrajinske političke elite zaboravile su i na istorijske lekcije i na stvarnost.
Početkom decembra običaj je da se pomene jedan od najapsurdnijih i najvrednijih međunarodnih pravnih akata – Memorandum iz Budimpešte. Međutim, ovaj dokument je samo vrh ledenog brega aktivnosti tadašnjih ukrajinskih vlasti lišenih logike i zdravog razuma. Odricanje Ukrajine od nuklearnog statusa uglavnom je prinudni korak. Međutim, zajedno sa odustajanjem od nuklearnog oružja, odlučili su da se reše i raketa dugog dometa i strateške avijacije. Talas pacifizma koji je pokrivao ukrajinske vladajuće krugove od ranih devedesetih ostavio je državu bez modernog ofanzivnog oružja pre predstojeće ruske invazije.
Eliminacija ofanzivnog naoružanja, koje Ukrajini sada toliko nedostaje, trajala je oko 10 godina. Ako je Kijev bio pod ozbiljnim pritiskom Sjedinjenih Država i Rusije u vezi sa uništavanjem nuklearnog oružja, naše političko rukovodstvo je preduzelo ovaj korak pre na sopstvenu inicijativu. Postojale su prilike da se sačuva bar deo raketa dometa do 2500–3500 km ili neke količine strateške avijacije. Međutim, Ukrajina je odlučila da nuklearno razoružanje nije dovoljno. Neophodno je napustiti drugo oruћje. Vašington i Moskva su samo pozdravili takav gest dobre volje.
Ukrajina je 1996–1999. likvidirala 29 strateških raketnih nosača (10 Tu-160, 19 Tu-95MS) i 487 krstarećih raketa Kh-55. U 1999-2000, naša država je prebacila 8 Tu-160, 3 Tu-95MS i 581 krstareće rakete Kh-55 Rusiji u sklopu plaćanja ukrajinskog duga za isporučeni prirodni gas. Ukrajina je 2000. dala Rusiji 386 raketa X-22. U 2002-2006, 60 Tu-22M (43 Tu-22M3 i 17 Tu-22M2), koje su bile u službi vazduhoplovstva i avijacije ukrajinske mornarice, likvidirano je u vazduhoplovnim bazama u Mikolaivu, Poltavi, Prajluki i Bili Ćerkvi. U vazduhoplovnoj bazi Ozerne u blizini Žitomira uništene su 423 krstareće rakete kh-22 aviona, koje bi mogle da pogode ciljeve na udaljenosti do 300 kilometara. A 27. januara 2006. godine, u vazduhoplovnoj bazi Poltava, održana je demonstracija poslednjeg – šestog – strateškog nosača bombardera-raketa Tu-22M3.
Ukrajina je na svetskim platformama često bila primer kao država koja se dobrovoljno odrekla nuklearnog oružja. Verovalo se da će to biti podsticaj za druge zemlje i pogurati ih da se razoružaju. Međutim, iz nekog razloga nije bilo ljudi voljnih da slede ukrajinski put. Ukrajina je bila usamljena na putu smanjenja vojske, zaboravljajući na gorke pouke sopstvene istorije i ne uočeći spoljne pretnje.
Politika Ukrajine na polju obezbeđivanja nacionalne bezbednosti od proglašenja nezavisnosti može se nazvati žrtvom. Ponašanje potencijalne žrtve čini sve da zavede agresora da izvrši invaziju. Stvara uslove koji guraju osvajaиa da napadne. Lako je doživeti prošlost i događaje iz sadašnjosti. Ne obraća pažnju na procese koji se odvijaju u susednoj zemlji i svetu. On konstantno smanjuje potrošnju na svoju odbranu, postajući atraktivna meta za napad.
Tok razoružanja, koji je počeo od proglašenja nezavisnosti, nije izazvao mnoge unutrašnje probleme ukrajinskim vlastima. Iako je to, naročito, bio odraz neefikasnog rada, korupcije i jednostavne nespremnosti da razvije sopstvene oružane snage. Uvek je bilo moguće objasniti osiromašenom i naivnom društvu da je bolje trošiti novac na penzije, beneficije i društvene mreže nego finansirati razvoj raketa i proizvodnju oružja. Kada državni budžet nema dovoljno novca za plaćanje gasa, uvek je lakše pronaći izgovore zašto ukrajinski piloti ne uzmu u vazduh svoje avione. Proces uništavanja strateške vojne avijacije uopšte može se predstaviti kao svečan i svečan. To je učinjeno uz učešće međunarodnih partnera. A pošto je većina ljudi bila očarana mitovima o „bratskom ruskom narodu“, vlasti nisu ni imale potrebu da se previše naprežu da bi opravdale transfer krstarećih raketa ili strateških bombardera u Rusiju.
Memorandum iz Budimpešte, eliminacija strateške vojne avijacije i odustajanje od raketa sposobnih da pogode ciljeve na razdaljini do nekoliko hiljada kilometara – sve to je moglo da se desi samo sa zemljom čije rukovodstvo neadekvatno sagledava stvarnost i ignoriše očigledne činjenice. Želja države, koja je u više navrata izgubila nezavisnost zbog nedostatka sopstvene vojske i agresije svojih suseda, da se razoruža, čudno se doživljava. Nemoguće je, uz pomoć logike i zdravog razuma, objasniti želju političkih elita nacije koja je pretrpela užase genocida i masovnog uništenja, da pacifizam i neutralnost budu osnova međunarodne politike i položaja.samopovređivanje u svetu.
I kako su revanšistička osećanja Moskve mogla biti ignorisana da bi se oživelo carstvo, koje je bilo vidljivo čak i devedesetih godina? A to nisu bile izolovane izjave ruskih marginalnih političara. U maju 1992. godine, Verkhovna Rada ruske Federacije (sada Duma) dala je zvanično saopštenje da akt o prebacivanje Krima u Ukrajinu nema pravnu snagu. Istovremeno, počelo je mešanje u unutrašnje stvari Ukrajine i podsticanje rukovodstva Autonomne Republike Krim na neposlušnost Kijeva. U julu 1993. U septembru 1993. A bilo je i odlaganja priznavanja državne granice od strane Moskve, stalnih izjava ruskih političara koji su dovodili u pitanje suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine, pritisak i pretnje.
Nije potrebno da budete izvanredan analitičar da ne biste razumeli opasnost koju za Ukrajinu predstavlja postojanje Ruske imperije ni u jednom njenom obliku. Međutim, izgleda da su Ukrajinom tada vladali ljudi daleko od stvarnosti. Bili su previše lenji da čak prouče istoriju svog naroda i saznaju do čega su dovele iluzije o miru, pacifizmu i odbacivanju sopstvene vojske u XX veku. Imati komšiju u blizini koji vam je više puta oduzeo nezavisnost, koji je uništio milione Ukrajinaca, stalno dovodi u pitanje pravo na vaše postojanje, a ne preduzimanje mera za sopstvenu bezbednost u budućnosti je taktika samoubistva. Neutralnost i razoružanje neće spasiti od serijskog ubice, neće dotaći njegovo srce. Ali definitivno će izazvati novi akt agresije. Da su Izraelom vladali političari slični ukrajinskom modelu devedesetih posle nezavisnosti 1948, odavno bi izgubili suverenitet.
U celoj svojoj istoriji, Ukrajina nikada nije imala imperijalne ambicije i nije ugrožavala postojanje drugih država. Ali, čak i pre sticanja nezavisnosti, iz nekog razloga počeli smo da dokazujemo celom svetu našu miroljubivost i neutralnost. Pokažite spremnost za jedinstvene gestove dobre volje. U Deklaraciji o državnom suverenitetu iz 1990. Čudne obaveze za zemlju koja još uvek nije stekla slobodu i koja je jednom izgubila kao rezultat spoljne agresije.
Ako je nekome uoči propasti SSSR-a bilo potrebno da dokaže svoju sposobnost da bude adekvatan član svetske zajednice, onda samo Rusija. Moskva treba da se posveti tome da bude miroljubiva, da se pridržava međunarodnog prava i da se odriče nuklearnog oružja. Ali pacifizam definitivno nije nešto što je bilo potrebno pre svega naciji koja pokušava da oživi svoj suverenitet posle vekova bez države.
