Prvi dani ruske agresije velikih razmera bili su vreme straha i neizvesnosti. Istovremeno, u ukrajinsku istoriju ušli su kao jedinstveno iskustvo. Ne samo zbog postepenog shvatanja da možemo preživeti rat. Ali i zato što su politički sukobi tih dana ponižavani – naša dnevna realnost od predsedničkih izbora 2019. Od tada su društvene mreže, a često i oflajn svet, podeljene u dva tabora za mnoge (ali ne sve, srećom) Ukrajince: pristalice Volodymyra Zelenskyyja i Petro Porošenka. I često, prečesto, odanost i odanost sopstvenom idolu značila je nepromišljenu crno-belu viziju sveta. Tamo gde je „naše“ otelotvorenje svih vrlina, a „nije naše“ su svi mogući gresi.
300 dana punog rata nam omogućava da izvučemo razočaravajuće i utešne zaključke. Negativno je to što su posle početnog zatišja politički sukobi ponovo postali uobičajeni. Prikolica ponekad dolazi do apsurdno pomahnitavanja sluиaja. Kao i u Kersonu, gde su lokalne vlasti iznenada odlučile da ukinu dozvolu za otvaranje pekare u organizaciji Evropske solidarnosti, a istovremeno i da urolaju sopstveni šator, gde bi lokalni stanovnici mogli da se zagreju i dobiju neophodne stvari.
Dobra vest je da se čini da ovog puta neće doći do nivoa sporova od pre jednog veka iz kategorije zloglasne rečenice „Ako nema socijalističke Ukrajine, onda neka je nema“ ovog puta. U tom smislu, Porošenko, koji je kao lider opozicije odmah u februaru pozvao na jedinstvo, izgleda mnogo dostojnije od Viničenka i kompanije, koji su u jesen 1918. godine, uprkos očiglednoj pretnji od bliske boljševičke invazije, počeli da ruše aktuelnu ukrajinsku vladu Hetmana Pavla Škorpadskog. I svrgnut. Da ne bude u stanju da brani oslabljenu i neujednačenu zemlju pred agresorom.
Ali što više razmišljate o budućnosti zemlje, to je uznemirujuće. Kada se rat dobije (a ostalo je bolno), biće važno iskoristiti šansu za probojnu transformaciju naše zemlje. Ukrajina nikada nije bila tako važan predmet svetske politike, nikada nije privlačila toliku pažnju, izazivala tako snažne simpatije u svetu, i nije dobila takvu pomoć. Na kraju, rat je uvek prilika. I svaka prilika može biti iskorišćena i izgubljena. Naročito ako mnogi ne uspeju da se uzdignu iznad sopstvenog političkog fanatizma.
Pretnja je veoma stvarna. Jer, ako dva najzastupljenija aktera ukrajinske političke scene – Zelenski i Porošenko – bar privremeno zakopaju sekiru rata u javnosti, mnogi ljudi iz svoje pratnje ili „klubova obožavalaca“ – nisu, dodatno ograničavajući svet pun mnogih nijansi na samo dve boje – crno-bele.
Priznati sopstvenu nepravdu je uvek teško. Međutim, mnogo je teže složiti se da onaj koga je smatrao uzrokom gotovo svih nevolja u zemlji zapravo nije anti-heroj i da može da uradi pravu stvar nego da nastavi da živi u sopstvenom mehuru, gde je sve tako jednostavno i nedvosmisleno. Ovo je univerzalna mana ljudske prirode, i nemoguće je potpuno je se rešiti. Ali pokušaj da se izdigne iznad utvrđenih stereotipa još uvek je vredan toga. Samo što ne uspevaju svi.
Uzmimo kao primer odnos prema aktuelnom predsedniku Ukrajine. Njegove aktivnosti na ovoj poziciji do 24. februara 2022. izazivaju dosta fer komentara i žalbi. U mirnodopsko vreme, Volodymyr Zelenskyy nije bio dobar predsednik iz mnogo razloga: kadrovskih odluka, populizma, pokušaja da koncentriše previše moći u svojim rukama. Verovatno će tako biti i posle rata. Ali danas je on, svidelo se to nekome ili ne, postao lice ukrajinskog otpora svetu. Sva ta priznanja kao „ličnost godine“ prema verzijama raznih zapadnih publikacija, pojava Zelenskijevih biografija koje su napisali strani autori, pojava najrazličitijeg predmeta sa njegovim likom – sve do figure „Lego“, rasprodata u rekordnom roku – sve su to personalizovani oblik fascinacije Ukrajinom. Naš predsednik je uspeo da šarmira milione ljudi širom sveta. S obzirom na značaj spoljne podrške Ukrajini, teško da je moguće preceniti značaj toga. Štaviše, ne ostavlja osećaj da se niko od alternativnih političara, koji su sada na njegovom mestu, ne bi tako dobro nosio sa ovim zadatkom.
Očigledno, nije sam Zelenski taj koji piše svoje divne govore. I definitivno nije reinkarnacija Čerčila ili bilo koje druge istaknute ličnosti iz prošlosti. Mnogi njegovi postupci su promišljeni PR potezi. Ali koja je razlika sada, usred rata? Na kraju sve, glavna stvar je da radi. Možete da se trudite koliko god želite, kao što to rade neki stručnjaci i „stručnjaci“, da umanjite značaj predsednikove posete Bakhmutu, najtoplijoj tački fronta u ovom trenutku. Međutim, grozničava reakcija Rusa, koji su u početku objavili smešan video sa šefom Vagnera CIK Prigožinom, koji priziva Zelenskog na dvoboj, a onda počeo da priča kako je Putin (zapravo ne) otišao u zonu takozvane „specijalne vojne operacije“, pokazuje glavnu stvar – neočekivano pojavljivanje predsednika Ukrajine pored naših vojnika u Bakhmutu bio je direktan udarac na duševni mir Rusa i njihovo potpuno poniženje.
Međutim, neki Porošenkovi simpatizeri ne mogu ili ne žele da priznaju očigledne stvari. Otuda i priče da poseta Bakhmutu nije bila na prvoj liniji fronta, već negde pogrešno, da su fotografije nameštene i tako dalje. A ako je zarad toga neophodno koristiti „stručno“ mišljenje izuzetno sumnjivih likova, onda će im poverovati. Govorili bi samo ono što želite da čujete, a ne ono što je tužno i neprijatno priznati. Iz iste opere i raznih uvredljivih nadimaka upućenih Zelenskom. Na primer, „bonetic“. Kažu da je predsednikova zasluga samo to što nije odmahnuo glavom iz zemlje. Oni se takođe prisećaju zapravo neprimerenih fraza koje je Zelenski izgovorio pre 24. februara, kao što je želja da se „pogleda u Putinove oči i tamo vidi mir“. Ali do 24. februara, postojao je drugi svet, povratak koji ne bi trebalo da bude. Ljudi su u stanju da se promene pod pritiskom stvarnosti. Ako je peti predsednik uspeo da kroz evoluciju prođe do „Vojske, jezika, vere“, zašto onda njegov naslednik ne može da ide istim putem, bar delimično?! Na kraju svega, u očima Rusa, Zelenski je sada mnogo veći „nacista“ i „Bandera“ nego što je to nekada bio Porošenko.
Problem je obostrani. U vreme Porošenkovog predsednikovanja, postalo je u modi da od njega napravi žrtvenog jarca za sve probleme zemlje – i gde je njegova krivica zaista bila, a gde nije. Mnoštvo uvredljivih nadimaka, potpunih lažnjaka itd. Kao i Zelenski, Porošenko nikako nije bio idealan šef države. Ali tokom njegovog mandata, bilo je mnogo pozitivnih promena: dekomunikacija, formiranje OCU, prevazilaženje najakutnijih manifestacija ekonomske krize 2014-2015, itd. Da, to je manje nego što smo želeli. Da, sve je bilo presporo. I da, preterano optimistične nade posle Revolucije dostojanstva priori nisu mogle biti u potpunosti realizovane. Zato što je to stvaran svet. Iako je ipak bilo moguće postići mnogo više.
Međutim, kada se kritika političara svede na etikete a la „čokoladne barige“ (ili „koštice“), to je mnogo više indikativno za nivo kritike, a ne na politiku. Kao i u Porošenkovom taboru, među Zelenskim saradnicima ili simpatizerima ima dosta ljudi, čije je viđenje aktivnosti petog predsednika uskogrudo i primitivno. Oni stidljivo ćute o skandaloznim zakonima koje provladina većina izvlači u parlamentu uz pomoć glasova OPFL-a. Kao i o velikoj finansijskoj i materijalnoj pomoći Porošenka i srodnih organizacija za naše vojnike. Ali oni živo hiperbolizuju mane druge strane, birajući činjenice koje se uklapaju u crno-belu viziju sveta i ignorišući sve ostale. A kada ih pročitate, imate utisak da smatraju da je „prokleti barut“ veća pretnja zemlji od ruske agresije.
Ono što dovodi do smanjenja apsolutnog političkog razlika unutar zemlje, posebno kada se ideje zamenjuju ličnom lojalnošću, dobro je pokazano primerom Sjedinjenih Država. Sada je ova zemlja politički podeljena na način koji se odavno nije dogodio. Demokrate su protiv republikanaca širom zemlje. Trampisti su protiv adekvatnih republikanaca unutar Republikanske partije. Privrženost sopstvenoj strani zasenjuje osećaj i kritičko razmišljanje. To se odnosi i na mnoge političare i na vodeće medije. Tramp i njegovi sledbenici učiniće suprotno postupcima Džoa Bajdena i demokrata. Posebno, kada je reč o podršci Ukrajini. Samo da budem „ne kao“ tvoji protivnici. Trampovi obožavaoci su spremni da spale čak i one republikance koji osuđujuće vide prethodnog američkog predsednika, sa njegovim zabludama o grandioznosti i narcizmu, kao pretnju i sopstvenoj stranci i državi. Demokratski protivnici nisu daleko odmakali, koji su spremni da kritikuju čak i najbolje ideje ako dolaze od republikanaca. Ili, kao što je i bilo CNN, opravdati najgore činove vandalizma i nazvati ljude koji uništavaju gradove „uglavnom mirnim demonstrantima“ ako to pomaže da se smanji Trampov rejting.
Ukrajina nije SAD. Amerika će preživeti ovu unutrašnju krizu, kao što je nekada doživela još veću. Zato što je to stabilna demokratija sa dugogodišnjim i vremenski testiranim običajima i institucijama sposobnim da izdrže ili narcisoidnog Trampa, socijalistu Bernija Sandersa ili bilo koga drugog. Na kraju, SAD nisu u ratu sa bolje naoružanim i varvarskim protivnikom. A Ukrajina, u kojoj demokratija redovno nije prvi put da neki od vlasti jedva čekaju da se „isprave“ u svoju korist, nalazi se u mnogo opasnijoj situaciji. Postojanje naše države i nas kao nacije je pod pretnjom fizičkog uništenja. Zato oni koji to još nisu uspeli da urade trebalo bi da pokušaju da vide više od dve boje oko sebe. To su grabulje koje su od kritičnog značaja za prolaz bez skakanja na njih od celog ubrzanja. Šta će se desiti ako kritična masa Ukrajinaca ne može da se izdigne iznad sopstvenih uskih političkih simpatija ili fanatizma, priča će savršeno ispričati pričuasovi Ukrajinske revolucije 1917-1921. Zato vredi dobro znati sopstvenu istoriju kako bismo konačno pokazali našu sposobnost da iz nje izvučemo prave zaključke. Imamo sve šanse za takav uspeh.
