Šta kombinuje datume 7. i 10. decembra? Mir i predsednik Rusije.
Nobelov komitet u norveškom parlamentu je 7. oktobra 2022. identifikovao ovogodišnje laureate branitelja ljudskih prava koji se opiru Putinovoj diktaturi. A to se desilo sedamdesetih godina od rođenja Vladimira Vladimirovića.
Međutim, nije to uticalo na odluku Komiteta, već na rat. Pobednici su izabrani u osmom mesecu ruske invazije na Ukrajinu. U to vreme, svet je već znao za ratne zločine, kao što su ubistva civila u Buhi, ruska vojska je sravnila Marijupolj na zemlju, milioni ljudi su prošli kroz logore za filtraciju, a izveštaji o mučenju ukrajinskih zatvorenika bili su uobičajeni.
10. decembra, na godišnjicu smrti Alfreda Nobela, dobitnici njegove nagrade učestvovali su u ceremoniji dodele medalja.
Nobelov komitet je ukazao na institucije i aktiviste iz tri zemlje koje su sada podeljene frontom, ali ujedinjene borbom za ljudska prava – rusko društvo „Memorijal“, ukrajinski Centar za građanske slobode i beloruski politički zatvorenik i osnivač Centra za zaštitu ljudskih prava „Viasna“ Ales Bijaljatski. „Dobitnici Nagrade za mir predstavljaju civilno društvo u svojim zemljama. Oni su dugi niz godina promovisali pravo da kritikuju vlast i štite osnovna prava građana. Oni su uložili izuzetne napore da dokumentuju ratne zločine, kršenje ljudskih prava i zloupotrebu položaja. Zajedno pokazuju značaj civilnog društva za mir i demokratiju“, pravdao se Nobelov komitet svojom odlukom.
Laureati
Predsednik Upravnog odbora Memorijala Jan Račinski je 7. oktobra, zajedno sa značajnim delom svog tima, bio u moskovskom sudu, gde je doneta presuda o eksproprijaciji u korist stanja zgrade u centru Moskve, gde se dugi niz godina nalazio štab organizacije i gde se čuva jedinstvena arhiva dokumenata više od tri miliona žrtava Staljinovog terora. Nije ni čudo što se „Memorijal“ zove „savest Rusije“ – više od 30 godina podseća na Staljinove zločine, gulage, Katyn, kao i na moderne ratne zločine u Čečeniji. Jedan od njegovih osnivača bio je akademik, dobitnik Nobelove nagrade za mir 1975. Tako je Memorijal preživeo pad sovjetske imperije, ali nije preživeo pokušaj obnove Putinovog carstva.
Pre skoro deset godina, udruženje je rusko vlasti na crnoj listi kao „pretnja društvu“. Memorijalni centar za ljudska prava je 2014. dobio status stranog agenta, a dve godine kasnije celo Međunarodno istorijsko, obrazovno, dobrotvorno i ljudsko pravo „Memorijal“ dobilo je ovu sumnjivu čast. Status stranog agenta uglavnom je namenjen vlastima da stigmatizuju državne neprijatelje. Dodeljuje se svima koji primaju bilo kakve prihode iz stranih izvora. U slučaju Memorijala, koji je više puta dobijao strane naučne grantove za istorijska istraživanja i zaštitu ljudskih prava, kao i otvoreno govoreći o Staljinu i Putinovim zločinima, konfrontacija sa Kremljom bila je samo pitanje vremena.
Konačna likvidacija organizacije za ljudska prava dogodila se u decembru prošle godine odlukom Vrhovnog suda Ruske Federacije. Dva meseca pre invazije na Ukrajinu i paralelno sa falsifikovanim suđenjem jednom od istoričara Memorijala, šef karelijskog ogranka Jurij Dmitrijev, koji je optužen za pedofiliju na politički naloženom suđenju i osuđen na 15 godina zatvora u koloniji visoke bezbednosti. Vrhovni sud je utvrdio pouzdanu tvrdnju tužilaštva da Memorijal „stvara lažnu sliku SSSR-a kao terorističke države, opravdava i rehabilituje nacističke kriminalce“. Tužilac je takođe retorički upitao: „Zašto bismo mi, potomci pobednika, posmatrali pokušaje rehabilitacije izdajnika u otadžbinu?“
Likvidacija Memorijala omogućila je Putinu da ne krije da se vraća totalitarizmu. Još ranije maska je pala sa lica njegovog saradnika Aleksandra Lukašenka. U avgustu 2020. je tako drsko falsifikovao rezultate predsedničkih izbora da su Belorusi izašli masovno da protestuju na ulicama. Protestima je prisustvovao i Ales Bijatski, koji je „posvetio svoj život promovisanju demokratije i miroljubivog razvoja u svojoj zemlji“, jer je Nobelov komitet opravdao svoju odluku ove godine.
Bijaljatski je jedan od inicijatora demokratskog pokreta sredinom osamdesetih godina prošlog veka, to je vreme perestrojke Mihaila Gorbačova (dobitnika Nobelove nagrade za mir 1990). Dve godine nakon što je Lukašenko postao predsednik, učestvovao je u stvaranju organizacije za zaštitu političkih zatvorenika „Viasna“ i istrazi zločina režima nad sopstvenim narodom. Vlasti su više puta pokušale da ućutkaju Bijalatskog, bio je u zatvoru od 2011. do 2014. godine, a posle nereda 2020. ponovo je uhapšen, a sada je jedan od skoro 1400 političkih zatvorenikaU.
Sumnjivo trojstvo
„Zahvaljujući njihovoj doslednoj posvećenosti humanističkim vrednostima, anti-militarizmu i vladavini prava, ovogodišnji laureati su oživeli i odali počast Alfredu Nobelovoj viziji mira i bratstva među narodima – viziji koja je najneophodnija u današnjem svetu“, prokomentarisao je Nobelov komitet svoju odluku. Za razliku od svojih članova, bratstvo je teško za same laureate. Sa stanovišta Ukrajine, i dalje postoji gorak ukus iz činjenice da se aktivisti u njihovoj zemlji – koja je na potpuno drugačijoj, demokratskoj političkoj putanji od Moskve i Minska – još uvek posinjaju sa aktivistima koji se bave režimima ruskog predsednika Vladimira Putina i Belorusije Aleksandra Lukašenka. Na taj način Komitet „promoviše destruktivnu tezu o zloglasnom „trojstvu slovenskih naroda“, o kojoj ruska propaganda neumorno govori svetskoj zajednici“, tvitovao je savetnik šefa kabineta predsednika Mihaila Podoljaka.
Glavni i odgovorni urednik Kyiv Independent Olga Rudenko smatra da je greška što Komitet nije pojedinačno odlučivao o dodeli nagrada. „To je izuzetno bezosećajno u vreme kada Rusi ubijaju Ukrajince uz pomoć Beloruskinja“, rekla je ona. Međutim, stav Komiteta branio je njen predsedavajući Berit Rajs-Andersen, koji je naglasio da nagrada nije dodeljena državama: „Ponekad mirovni napori leže na civilnom društvu, i to ne samo na državnim ambicijama. Mir je želja i dostignuće koje je povezano sa vrednošću za koju rade svi laureati: suprotstavljanje zločinima, ratnim zločinima i vladavini zakona.“ „Neozbiljnost sa tim vrednostima je takođe indirektan uzrok ovog rata i agresije. U ovom trenutku to je veoma važan podsetnik“, rekla je ona.
Centar za građanske slobode, koji brani ljudska prava i demokratiju u Ukrajini od 2007. godine, fokusiran je na dokumentovanje ruskih ratnih zločina nad civilima u Ukrajini posle ruske invazije u februaru 2022. godine. Šefica Centra Oleksandra Matvičuk priznala je da u potpunosti razume sumnje svojih sunarodnika koji se brane od agresije Rusije i Belorusije i za koje se prihvatanje nagrade zajedno sa Belorusima i Rusima može doživeti kao vid izdaje Ukrajine. „Razumem reakcije ljudi. Previše je bolno za njih […] Međutim, moramo iskoristiti svaku priliku, svaku nagradu da razgovaramo o Ukrajini da bismo postigli pravdu“, rekla je ona u intervjuu dec. 9. Politiиar. Posebno to – kako je naglasila sledećeg dana u intervjuu za Radio Sloboda – „svih ovih osam godina poslali smo desetine izveštaja UN- u, OEBS-u, Savetu Evrope i Evropskom parlamentu, ali nas nisu poslušali“. Samo je invazija promenila razumevanje međunarodne zajednice o razvoju situacije u Ukrajini i na njenim teritorijama koje je okupirala Rusija.
Poljubac smrti
Tokom ceremonije dodele nagrada, sva trojica – Natalija Pinčuk, supruga Alesa Bijalatskog, Jana Račinskog i Oleksandre Matvičuk – bili su duboko rastuženi. Ali uprkos razlikama, govorili su skoro jednoglasno. Pinčuk je kulturnu zavisnost Belorusa od Rusije nazvao pretnjom njihovom identitetu; Račinski je naglasio da je Memorijal posmatrao imperijalne zločine Rusije već u Čečeniji i da danas istu stvar vidi i u Ukrajini. Smatrali su da je ruski imperijalizam izvor trenutne tragedije, kao i, kako je naglasio Račinski, 70 godina uništavanja osećaja međuljudske zajednice. Jer zločine, kako je rekao, ne posvećuju sami. Stoga je važna poruka bio Matvičukov poziv na solidarnost sa žrtvama ruskih zločina: „Ne morate da budete Ukrajinac da biste podržali Ukrajinu. Prestani da budeš čovek.“
Natalija Pinčuk je svoj govor zaključila rečima punim nade, uveravajući da „proleće tek dolazi“. Mada nije zvučalo previše samouvereno. Nobelova nagrada za mir je poljubac smrti u Rusiji. Književna nagrada iz 1970. nije zaštitila Aleksandra Solženjsina od hapšenja i deportacije četiri godine kasnije, a Nagrada za mir 1975. nije zaštitila Saharova od hapšenja i deportacije pet godina kasnije. To nije pomoglo prošle godine da se izbegne represija i glavnog i odgovornog urednika Novoja Gazete Dmitrija Muratova. U martu je obustavljeno objavljivanje najvažnijeg ruskog nezavisnog lista. Iako je na njenom mestu, novinari su pokrenuli novi projekat „Novaja Gazeta. Evropa“, ali nije dostupna u Rusiji.
Muratov je više puta napadnut, svinjska glava je ostavljena na vratima njegovog stana sa porukom baš kao i od „kuma“, a u aprilu je bio dosuđen crvenom bojom sa acetonom u vozu Moskva-Samara, koji je podsećao na napade koristeći Zelenku na Alekseja Navaljnog. Ni aukcija njegove Nobelove medalje nije mu pomogla, a činjenica da je sav prihod (103,5 miliona dolara) prebacio u Međunarodni fond UNICEF-a za pomoć izbegličkoj deci iz Ukrajine i njihovim porodicama koje su stradale kao rezultat ruske invazije.
Beskorisno je nadati se da će Kremlj dozvoliti da Memorijal radi. „Čuli smo od naših vlasti savet da odbijemo nagradu, jer su ko-pobednici neprikladni“, priznao je Raczynski 10. BBC HARDtalk. Memorijal ostaje da opstane, neguje kolektivno pamćenje, a samim tim i da radi pod zemljom. Na ovaj ili onaj način, u junu 2022. godine, pristalice Memorijalnog centra najavile su stvaranje nove javne organizacije, Memorijalnog centra za zaštitu ljudskih prava, koji, međutim, nema status pravnog lica.
Šanse za smenu Alesa Bijatskog takođe su male. On je politički zatvorenik broj jedan u Belorusiji. Tek nedavno – posle 17 meseci – njegova supruga je dobila priliku da „vidi“ svog muža, telefon i to samo na sat vremena. Ales će ostati Lukašenkov talac do pregovora sa zapadnim zemljama po okončanju rata u Ukrajini. Najverovatnije će to biti pregovarački čip, možda podsticaj za pregovore u zamenu za ukidanje sankcija ili ublažavanje odgovornosti Belorusije za koegzistaciju protiv Ukrajine.
Međutim, ne smemo zaboraviti da u Belorusiji ima skoro 1400 „Alesa“, a svi su uhapšeni tokom protesta posle nameštenih izbora. Njihova sudbina se može promeniti masovnim putem, ali ovog puta mirnim, socijalnim nemirima ili vojnim neuspehom Putina, a istovremeno i Lukašenka. Međutim, malo toga sugeriše da je beloruska opozicija spremna da se žrtvuje krvi u borbi za slobodu od Lukašenka. Čak se i Natalija Pinčuk u svom nobelovom govoru zalagala za potpuno mirnu promenu vlasti. Iako, naravno, od Pinčuka, koji je dobio nagradu za mir u ime svog supruga koji je u zatvoru, nije se mogao očekivati poziv sunarodnika za radikalno delovanje. A diktatora je teško zbaciti sa ružama u rukama.
Ukrajinski laureat je takođe imao dug put do uspeha. Prikupljanje dokaza o ruskim ratnim zločinima će se nastaviti, a nije poznato kada, kako i da li će biti stvoren poseban tribunal koji će osuditi rusku agresiju.
Ipak, najduži put vodi ka pomirenju naroda. Ali vredi verovati principu da je Nobelova nagrada za mir uvek investicija u budućnost, a ovde je vršilac dužnosti direktora Memorijala Elena Zemkova u pravu, koja je u intervjuu za TV kanal Nastojaše Vremja dan pre dodele nagrade rekla: „U ovim zastrašujućim vremenima, Nobelov komitet nam se obraća: vi, civilno društvo, držite se zajedno i oduprite se zlu.“
Prevod sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjektivno ogledalo: Ukrajina – EU: vruć finiš pregovora, Ukrajina – bekstvo od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, U iskrivljenom ogledalu, prezren, Lukašenko ide u rat sa Putinom, Između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin na galijama, poluostrvo straha, Ukrajina izmišljena na Istoku, Novo staro otkriće, i trebalo je da bude tako lepo, Da li diskutovati o istoriji, zastoj u Minsku
Originalni naslov članka: Pokojowe Nagrody Nobla przeciwko reżimowi Putina
