Moskovski imperijalizam je usko povezan sa moskovskim pravoslavnim šovinizmom. Ratoborna antizapadna retorika, neosnovane pretenzije na globalnu mesijansku ulogu i opravdanje teritorijalne ekspanzije harmonično su spojile rusku politiku i religiju u jednu. Moskovska patrijaršija nije samo verska institucija, već i glasnik ideološke propagande, efikasno sredstvo za širenje ruskog uticaja u svetu.
Moskovsko pravoslavlje odavno je stvorilo ideološku platformu koja bi opravdala agresivnu politiku Kremlja. Od pada Vizantijskog carstva, koncept „Moskva kao Treći Rim“ nastao je u glavama pojedinih religioznih ličnosti tadašnje moskovske kneževine na početku XV–XVI vekova. Godine 1453, glavni grad Vizantijskog carstva Konstantinopolj osvojili su Turci. Među svim pravoslavnim državama koje su tada zapravo izgubile nezavisnost, Moskva je izgledala kao najbolji kandidat za ulogu formalnog naslednika imperije.
Ideja „Moskva kao Treći Rim“, koju je formulisalo lokalno pravoslavlje, apelovala je na moskovske vladare. Na kraju sve, ona ih je povezala sa moćnim carstvima prošlosti. I pružio formalno opravdanje za proširenje i potraživanja prema zemljama susednih država. Moskovski car, a potom i car, prikazan je kao „zaštitnik svih pravoslavaca“. A pošto su mnogi pravoslavci živeli izvan moskovskog poseda, u glavama vladara Kremlja postojala je neodoljiva želja za njihovim „oslobođenjem“ i ujedinjenjem unutar jedne države.
Veštačko prilagođavanje istorije Muscovyja u XVIII veku, sprovedeno da bi se konsolidovala njena veza sa Rusijom, trebalo je dodatno da potvrdi teritorijalne pretenzije novostvorene imperije. Zasnovani na fantastičnim, istorijski lažnim konceptima moskovskog pravoslavlja, vladini krugovi Ruske imperije sa oduševljenjem su otkrili ideje Pan-Slavizma. „Slavofilizam“ – koncept velike moći i monarhistička doktrina Ruske imperije, kako je zvanična državna ideologija bila zasnovana na formuli: „autokratija, pravoslavlje, populizam“.
„Zabrinutost“ za sudbinu pravoslavaca na Balkanu u Rusiji opravdala je ratove sa Turskom i želju da se uspostavi kontrola nad Bosforom i Dardanelima u XVIII-XIX veku. Želja da se zaštite sveta hrišćanska mesta objasnila je namere da se preuzme starateljstvo nad Jerusalimom. Globalni nivo ekspanzionizma Moskve uvek se oslanjao na verski faktor. Moskovska zvanična crkva blagoslovila je agresivne planove vlasti. Bliski savez Kremlja i Moskovske patrijaršije je istorijski fenomen koji postoji najmanje pola milenijuma.
Moskovsko pravoslavlje služilo je carstvu ne samo da sprovede agresivnu spoljnu politiku. To je pomoglo u rusifikaciji i asimilaciji osvojenog naroda. To ih je lišavalo sopstvenog identiteta i nacionalnih elita. Veštačka ideja o „bratskim narodima“ potiče iz pravoslavno-moskovskog koncepta „Rusija, Ukrajina i Belorusija“ kao jedinstvene Rusije. Sa njom je Moskva nastojala da se poveže sa istorijskim nasleđem, sa kojim nema nikakve veze. I takođe da izjednačimo ideju da su Ukrajinci i Belorusi zaseban narod. Kontrola nad Kijevskom mitropolitom, uspostavljena korupcijom 1686. Religija koja je nastala postala je moćno sredstvo za zacementiranje „ruskog sveta“.
Moskovsko pravoslavlje i njegove pristalice iz ukrajinske sredine, koje je zavela ideja o izgradnji pravoslavne imperije, odigrale su značajnu ulogu u likvidaciji centra ukrajinske državnosti – Hetmanata. Manipulativni apel jednoj veri sa moskovskim pravoslavnim carom imao je za cilj da uništi nezavisne aspiracije ukrajinskog naroda. Zauvek ga ukljuиite u granice imperije. Nametanje anateme Ivanu Mazepi (šampion odvajanja od Moskve) simboličan je čin anateme svim Ukrajincima koji su imali „grešne misli“ o nezavisnosti. Mali broj pobuna Ukrajinaca protiv vladavine Moskve pre početka XX veka takođe je uticaj verskog faktora. Moskovska crkva, koja je potpuno dominirala Ukrajinom, odigrala je značajnu ulogu u duhovnom i ideološkom porobljavanju ukrajinske nacije. Manipulišući tezom navodno ujedinjene „pravoslavne vere“, pokušala je da predstavi svaku ideju o borbi protiv „bratskog ruskog pravoslavnog naroda“ kao nešto neprihvatljivo i grešno. Bilo je moguće proliti krv samo zbog imperijalnih ambicija Rusije. Ali ne i za nezavisnu Ukrajinu.
Ideološki uticaj moskovskog pravoslavlja delimično je izbledeo u senci tokom postojanja SSSR-a. Pravoslavni šovinizam privremeno je ustuknuo mesto komunizmu. Komunistička ideologija je takođe bila neka vrsta religije sa sopstvenim kultom, ideologijom i liderima. Sa borbom protiv „buržoaznog nacionalizma.“ Sa jednim „sovjetskim narodom“ kao novom istorijskom akcijomNes. I sa tvrdnjama o svetskoj dominaciji. Apsorbovao je prethodni carski rad, kombinujući ga sa klasnim temama i kultom „velike pobede“. Propast SSSR-a nije dovela do kolapsa ruskog imperijalizma. Samo su se glavni ideološki inspiratori moskovskog kolonijalizma i ekspanzionizma promenili. Lakoća sa kojom je rusko društvo doživljavalo ekspanzionističke ideje početkom XXI veka svedoči o njihovoj dubokoj ukorenjenosti u masovnom mentalitetu i drevnoj istorijskoj tradiciji. Posle pada sovjetske imperije, moskovsko pravoslavlje ponovo je zauzelo vodeće pozicije na ideološkom polju. To je postao jedan od glavnih ponavljača ideja „ruskog sveta“. Zamenjeno pouzdano rame podrške Putinovom režimu.
Kanonske tvrdnje Moskovske patrijaršije na kopnu Ukrajine na čudan način poklapaju se sa željom Kremlja da uništi ukrajinski suverenitet. A basne o jednom „ruskom narodu“ su u korelaciji sa nepriznavanjem moskovskih vladajućih elita o postojanju odvojene ukrajinske nacije. Strukture Moskovske pravoslavne crkve aktivno su bile uključene u proces ideološkog opravdanja ruske invazije na Ukrajinu. Ruski komentari o ratu protiv Ukrajine prate elemente divljeg iracionalnog pseudo-verskog fanatizma, u kombinaciji sa verom u mesijansku svrhu i borbu protiv raspadajućeg Zapada. Njima se dodaje temeljno lažno tumačenje događaja iz prošlosti i ćutanje istorijske istine – tipična omiljena tehnika ruskog imperijalizma.
Nedavno je moskovski patrijarh Kiril rekao da su zahvaljujući pravoslavlju nove zemlje mirno anektirane Rusiji tokom čitavog perioda istorije, dok su zapadni kolonijalisti trpeli i organizovali genocid nad lokalnim stanovništvom.“ Ruski oligarh Kanstantin Malofejev nazvao je „specijalnu operaciju“ u Ukrajini „bitkom sa Zapadom za Svetu Rusiju“, a Ukrajince svojim „žrtvama“. U svom komentaru o ratu otvoreno govori o potrebi da se Ukrajina pridruži Ruskoj Federaciji i izlaže se kao branilac „tradicionalnih vrednosti, imperije i nuklearnog oružja“ u borbi protiv „odvratnosti Zapada“. Neki rusko-pravoslavni „filozofi“ otišli su još dalje i počeli da pričaju o činjenici da Rusija generalno vodi rat sa Antihristom i protiv svetske apokalipse.
Ruski imperijalizam je duboko prožet duhom sopstvene ekskluzivnosti, superiornošću „ruske kulture“ i „ruskog pravoslavlja“. Činjenicu da je moskovsko pravoslavlje saučesnik, inspirišući i instrument ruske agresije izneo je vaseljenski patrijarh Vartolomej, govoreći 10. decembra na Svetskom političkom forumu u Abu Dabiju.
„Ruska pravoslavna crkva je stao na stranu režima predsednika Vladimira Putina. Potreban je aktivan ulog u promovisanju ideologije „ruskog sveta“, prema kojoj jezik i religija čine da se definiše jedna celina, koja pokriva Rusiju, Ukrajinu, Belorusiju, kao i druge teritorije bivšeg Sovjetskog Saveza i dijaspore. Moskva (i politička i verska moć) postala je centar ovog sveta, čija je misija borba protiv dekadentnih vrednosti Zapada. Ova ideologija je sredstvo za legitimisanje ruskog ekspanzionizma i osnova njene evroazijske strategije. Povezanost sa prošlošću ethnofileticizma i sadašnjosti „ruskog sveta“ je očigledna. Tako vera postaje osnova ideologije Putinovog režima.“
