S jedne strane, prilično je jednostavno napisati rezultate odlazeće godine, jer rat. Dakle, sve što se uradi, bar sve glavno, ima veze sa tim. S druge strane, pisanje je veoma teško, iz istog razloga. Zato što je teško biti neutralan, nepristrasno analitičan, kada vaši zemljaci umru, gradovi i sela se uništavaju, uobičajeni način života se uništava.
Rat je postao događaj ne samo godine, već i decenije, čak i veka, na kraju – sada milenijuma. Ovogodišnji rat je definisao sve u našim životima.
Ograničeno spreman za rat
Da li smo bili spremni za to? Da i ne. Iskrene ukrajinske patriote pripremale su se za „rat sa Muscovy“ mnogo pre nezavisnosti, a potom i tokom stvarnog postojanja suverene ukrajinske države. Naravno, u određeno vreme stabilnosti, činilo se većini Ukrajinaca da su prošli, okliznuli se, uspeli da bez krvi „steknu svoju državu“ i da ne „umru u borbi za to“. Ali najbliži jesu upozorili: pre ili kasnije, ali biće.
U protekle tri decenije, mnogi domaći skeptici čuli su ehidna fraze poput „šta vas sprečava u Rusiji?! živimo odvojeno (toliko) godina.“ Ali sada već znamo da je Rusija bila glavni izvor našeg neuspeha već duže vreme. Da, imali smo sopstvenu domaću korupciju, sopstvene sukobe, loše upravljanje itd. Ali vremenom bismo ih se rešili da Kremlj nije trajno dodao naftu u vatru. Da, sve ovo vreme (to jest za vreme predsedavanja Borisa Jeljcina) naš severoistočni komšija je pripremao „privremeno izgubljenu“ Ukrajinu za preuzimanje. Aktivno je uticao na izbore, korumpisao naše elite, ometao jačanje naših odbrambenih sposobnosti i bezbednosti uopšte, manipulisao izvozom energije itd. Sada to veж znamo zasigurno.
Taj rat nije mogao da se izbegne postalo je jasno nakon što je ruski lider Vladimir Putin potpisao uredbe kojima se priznaje „DPR-LPR“. Mada je postojala nada da će borbe biti ograničene na Donbas.
A činjenica da se nismo na pravi način pripremili za rat, nije se potrudio i društva i države, nadao se „nošenju“, za „roštilj za majne praznike“, imao je fatalne posledice. Rezultat su desetine hiljada smrti, izgubljene teritorije, tragedije u Buhi, Marijupolju, okupiranom Kersonu, itd.
Istovremeno, kako se ispostavilo, ispostavilo se da je Ukrajina mnogo spremnija za rat, mnogo defanzivnija od Rusije, to je tako, njeno rukovodstvo, zamišljeno. Ovo je bio šok i za okupatore na terenu i za stalne mušterije Kremlja. Ukrajinska vojska, ojačana dobrovoljcima koji su se prvih dana rata prijavili u Teritorijalnu odbranu, uspela je prvo da zaustavi snažan ofanzivni napad ruskih okupacionih snaga, a zatim da ih baci sa ukrajinskog tla, prvo u regionima Kijeva, Sumija i Černihiva, zatim u regionu Karkiva i konačno oslobodi Kersona i Desnu banku
Ukrajina je preživela, uprkos činjenici da su čak i zapadni analitičari uzimali od nekoliko dana do nekoliko nedelja pre pada Kijeva i kompletne okupacije. Kada je postalo jasno da je agresor polomio zube, vojna pomoć bez presedana počela je da se sliva u Ukrajinu. Zapad je radikalno promenio stav prema rusko-ukrajinskoj konfrontaciji.
Da li je svet bio spreman za rat? Sumnjam. Definitivno ne sve i definitivno ne do razmera koje smo na kraju dobili. Uprkos zabrinjavajućim obaveštajnim podacima SAD, agresivne izjave Putina i njegovih sledbenika od strane većine zapadnih političara verovale su da će zdrav razum prevladati. Ubedili su sebe da Moskva blefira za Ukrajinu i Zapad da podlegnu ucenama. Uveravali su se: pa, Putin i njegova pratnja, koji toliko vole luksuzan život, ne mogu da pogode izvore sopstvene dobrosti.
Uprkos svemu, skoro da je bila spremna za pokretanje Nord Strima 2, trgovina Evropske unije sa Rusijom iznosila je stotine milijardi evra. Stav zapadnih političara da ukinu sankcije Rusiji i uvedu posao kao i obično.
Sećate se kajanja nemačkog predsednika Frank-Valtera Štajnmajera, izraženog u komentaru za novine Frankfurter Algemajne Cajtung odmah posle ruske invazije: „Moja procena je bila da Vladimir Putin ne bi želeo da plati kompletnu ekonomsku, političku i moralnu propast svoje zemlje za svoje carsko ludilo. Kao i ostali, pogrešio sam.“
Štajnmajer, bivša nemačka kancelarka Angela Merkel, francuski predsednik Emanuel Makron i drugi političari zapadne velike lige bili su ubeđeni da će učešće Rusije u evropskoj ekonomiji, aktivna trgovina sa njom i kretanje kapitala apsolutno garantovati dobrosusedski suživot. Da će Moskva odustati od svoje agresivne politike, uključujući i prema Ukrajini i drugim bivšim sovjetskim republikama, čak i ako izaberu zapadni vektor razvoja.
Da, svi su pogrešiliIspostavilo se da se od Rusije može očekivati da preduzme najneočekivanije akcije u svojoj tuzi. Kao što je Ukrajina upozoravala pre toga osam godina zaredom.
Da li je Rusija bila spremna? Izgledalo bi nedvosmisleno tako. Najmanje poslednjih 10 godina Putin se aktivno pripremao za rat: lovio je opoziciju tihim hoeom, istrebio civilno društvo, i zabranio sve manje-više nezavisne nevladine organizacije. Istovremeno, došlo je do snažne modernizacije vojske, stalnih vojnih vežbi. Uostalom, Rusija je preduzela mere predostrožnosti protiv mogućih sankcija: uveden je sistem bankovnih kartica „Mir“ (u slučaju prekida veze Rusije sa ..SWIFT), razmišljalo se o takozvanoj „zameni uvoza“, promišljeni su alternativni načini uvoza nosača energije itd.
Ali, na kraju, kao što su pokazali ovogodišnji događaji, Ispostavilo se da je Rusija najnepripremljeniji za rat.
Na kraju, ceo svet je video da glavni izvor ponosa Rusa – vojske – nije ništa drugo do uvo na glinenim nogama, papirni tigar, naduveni lažnjak. Kako se Fejsbuk sada šali: druga armija sveta je zapravo bila druga vojska među učesnicima rusko-ukrajinskog rata.
Naime, vojska je uglavnom bila zasnovana na propagandi Kremlja. Jačanje odbrambene sposobnosti opravdali su socijalne probleme, socijalne neprijatnosti, ograničavanje demokratskih prava, istrebljenje opozicije, likvidaciju javnih organizacija, zabranu najmanjih protesta itd.
Štaviše, ruska vojska je smatrana jezgrom režima Kremlja. Zato je sada logično pretpostaviti da je ceo režim isti, to je slučaj, temeljno truo.
Demokratija protiv diktature
Činjenica da je demokratija sposobna da obezbedi mnogo veći životni standard društvu od diktature ili autokratije ranije nije dovodina u pitanje. Jasno je da prisustvo bogatih ležišta nafte ili gasa donekle negira tu razliku, ali za relativno kratak period, u zavisnosti od obima minerala, ne/korupcije vrha, cena energenata itd. Međutim, još uvek je postojalo uverenje da je pre rata autokratija data mnogo bolje od demokratije.
2022. je pokazala da je ovo lažna teza. Demokratija je, kao što smo videli, u stanju da joj bolje garantuje bezbednost i zaštitu. Jer, pored efektivnog ekonomskog sistema, demokratija se i dalje pruža mnogim saveznicima u okolini koji su svesni opasnosti koja nastaja od tiranije. U međuvremenu, diktatorska država našla se sama u ključnom trenutku. To smo jasno videli na primeru ne-podrške Rusije u stvarnom ratu od strane država CSTO, CIS-a, zemalja članica Šangajske organizacije za saradnju (pre svega Kine i Indije), tokom glasanja u korist Ukrajine (osuđujući Rusiju) na sastanku Generalne skupštine UN itd.
Ispostavilo se da рavo nije straљan kao љto je naslikan. Tiranija prestravljena i drhtala je svojim zveckanjem oruћjem, igrajuжi se miљiжima. Ali ovo se nastavilo samo dok se nije suočilo sa pravim otporom.
Poslednjih godina čuli smo mnogo kritika liberalne demokratije. Međutim, da parafraziram Marka Tvejna, može se tvrditi da je vest o njenoj smrti ispala donekle preterana. To je jasno pokazao rat. U ovom trenutku nismo ni potpuno svesni svih posledica takvog zaključka. Gotovo sam ubeđen da će ta svest o apsolutnoj neefikasnosti diktature radikalno promeniti geopolitičku situaciju u posleratnom svetu.
Tako diktatorski režim može sebi da priušti da apsolutno ne brine o spasavanju života svojih vojnika. Deset hiljada, sto hiljada, milion. Onoliko koliko treba da se stavi da bi sačuvao svoju moć, diktator će staviti toliko toga i neće ni trepnuti. Međutim, to ga neće spasiti ako je takva globalna koalicija naprednih sila već stvorena na drugoj strani.
Uprkos činjenici da je pobeda Ukrajine i, shodno tome, poraz Rusije još uvek daleko, Putin je već izgubio, kao i cela ruska politička elita, koja je podlegla takvoj avanturi. Rusija se pretvara u svetsku pariju, niko neće želeti da se bavi time još dugo vremena. Zabrinjavajuće posao kao i obično Nema dileme. Zapad pravi radikalni preokret u svom odnosu prema Rusiji, rešavajući se svih iluzija. Sada su svi shvatili da Kremlj doživljava politiku pomirenja, meku diplomatiju, potragu za konsenzusom, spremnost za ustupke isključivo kao slabost suprotne strane i samo povećava pritisak na kolegu.
A činjenica da je Putin priznat kao gubitnik godine, i Zelenski – ličnost godine, otkriće godine, sasvim logično se uklapa u sve navedene te stvari. Nije ni čudo što je šef Kremlja odbio da održi tradicionalnu decembarsku konferenciju za novinare i prenese poruku Federalnoj skupštini, iako je to propisano Ustavom Ruske Federacije. Zato što jednostavno nema šta da kaže Rusima.
U međuvremenu, Zelenski je održao godišnje obraćanje Verkhovne Radi iz Ukrajine o unutrašnjoj i spoljnoj situaciji Ukrajine, u kojoj, odvojeno,i, rekao je: „Zahvaljujući Ukrajini, svet je verovao da vrednosti daju snagu. Verovao sam u praćenje naše borbe. Svet se pobrinuo da tiranija izgubi. Sledimo našu veru. Svet je video da sloboda može biti pobednik. Pratimo naљe dobitke na bojnom polju. I za svu našu vojsku.“
Tako je rat pokrenuo mnoge pozitivne procese kako u samoj Ukrajini, tako i u slobodnom svetu. Naravno, bilo bi bolje da se sve ovo zavrti bez ovog prokletog masakra. Neka se procesi odvijaju sporije, ali u mirnim uslovima. Ali istorija, kao što znate, nema konvencionalan način.
Kao zaključak, želeo bih da citiram iz Tvit Profesor Univerziteta u Bazelu, rodom iz Kazahstana Botakoz Kasimbeksova: „Bila je to užasna godina, ali bila je to godina nade. Ukrajinski otpor je prepravio istoriju za mnoge od nas. To nam je dalo snagu.“ Iz te perspektive, nadam se, Ukrajina će sada biti percipirana u svetu.
