8. novembra 1923. u nemačkom Minhenu je izbio Pivski put (Bierkeller-Putsch). Pa, gde se još odvija akcija piva, ako ne u glavnom gradu Bavarske. Politički deo pobune predvodio je Adolf Hitler. A vođa naoružanih militanata bio je Herman Gering. Putšisti su uspeli da zaplene neke državne organe, policijske stanice, uhapse mnoge predstavnike vlasti. Hitler je najavio formiranje nove vlade na čelu sa samim sobom.
Ali, kako kažu, muzika se nije dugo puštala. Sledećeg dana, vojska je stigla da pojača policiju, što je vrlo brzo dovelo stvari u red u gradu. Vođe štićenici, koji su uspeli da prežive, uhapšeni su.
Iz ovog istorijskog presedana vredelo bi zaključiti da je nešto slično u Nemačkoj osuđeno na neuspeh. Ali ne, čak i sada postoje ljudi u slavnoj zemlji Gete i Hegel, koji jedva čekaju da uzviknu: „Možda pavtarit!“ I odakle im ovo?
Dakle, 99 godina posle Hitlerovog Pivskog puta, u zemlji se spremala nova pobuna krajnje desnice. Njeni inicijatori bili su aktivisti takozvanog pokreta „Rajhsbürgers“ (Reichsbürger), i.e. „građani Rajha.“
To je postalo poznato iz saopštenja za javnost nemačkog Federalnog tužilaštva, objavljenog u sredu, 7. decembra, u jutarnjim časovima. Navodi se da je širom Nemačke izvedena grandiozijska operacija kako bi se sprečio državni udar. U njemu je učestvovalo oko tri hiljade policajaca. Tokom operacije izvršeni su pretresi u više od 130 kuća, stanova i kancelarija u jedanaest federalnih zemlju. Najmanje 25 osoba je privedeno na osnovu sumnje da pripadaju desničarskoj ekstremističkoj sredini.
Prema tužilaštvu, „Rajhsbürgersi“ su planirali da svrgnu ustavne vlasti u zemlji, zaplene Bundestag, vladinu kuću, kancelarkin kabinet i uhapse najviše zvaničnike. „Od jutros se sprovodi velika antiteroristička operacija. Federalno tužilaštvo sprovodi istražne radnje protiv terorističke mreže među „Rajhsbjurgerima“. Postoji sumnja da je planiran oružani napad na ustavne vlasti“, rekao je nemački ministar pravosuđa Marko Bušman.
Vratićemo se uhapšenim osobama i njihovim zlim namerama. A pre toga, hajde da pokušamo da saznamo: ko su ti „Rajhsbürgersi“ i sa čime se jedu? Poznato je da je ovo carski pokret, čije pristalice ne priznaju Saveznu Republiku Nemačku, već sebe smatraju građanima „Nemačkog rajha“. Oni proizvode alternativne ID-ove i vozačke dozvole ugašenog carstva. Njihov vođa je neka vrsta „Princa Hajnriha XIII“ iz plemićke porodice Rojsovih.
Pokret je nastao osamdesetih godina prošlog veka. Iako je ušao u objektiv nemačkih specijalnih službi, nadležni ga dugo nisu povredili, jer nisu videli toliku potrebu. Pa, ima ekscentrika na zatvorenom sastanku u privatnim stanovima za „Nemački Rajh“ u periodu pre 1938. Dobro je da se bar Sudetes i Austrija više ne polažu pravo.
Zbog toga su vlasti smatrale da su „Rajhsbürgersi“ nevin i haotičan pokret marginalaca bez organizacione strukture. Još 2015. godine rečeno je da, prema grubim procenama, u Nemačkoj postoji samo nekoliko stotina pristalica ovog pokreta. Uglavnom u Brandenburgu, Meklenburg-Vorpommernu i Bavarskoj. Prema Federalnoj kancelariji za zaštitu Ustava, tipičan „Rajhsbürger“ je stariji čovek, predstavnik nižeg društvenog strata, čiji je uticaj na društvo minimalan.
Međutim, događaji poslednjih godina primorali su policajce da preispitaju svoj neozbiljan stav. „Građani Rajha“ odjednom su postali nisu veoma nevini kao ranije, a njihov broj se neverovatno povećao. Ispostavilo se da жelije organizacije veж postoje u mnogim federalnim zemljama. Nisu svi pristalice pokreta „gradski ludaci“, među njima ima mnogo predstavnika srednje klase, pa čak i različitih grana vlasti, bivših i sadašnjih vojnih ljudi i policajaca. Na primer, među uhapšenima tokom pomenute racije 7.
A stavovi „Rajhsbürgersa“ su postali potpuno nevini, mnogi od njih su sada nepokolebljivi ksenofobi, antisemiti, rasisti i, naravno, revanšisti. I što je najvažnije – pristalice nasilne promene ustavnog poretka. Prema Federalnoj kancelariji za zaštitu Ustava, u Nemačkoj već postoji oko 21.000 sledbenika „Rajhsbürgerisma“.
Zanimljiv detalj: od političkih marginalaca do opasnih pobunjenika, „Rajhsbürgersi“ su se okrenuli u protekloj deceniji. Odnosno, taman kada je Rusija počela da sprovodi svoje revanšiste planove za obnovu ili SSSR-a, kolaps koji ruski lider Vladimir Putin smatra „najvećom geopolitičkom katastrofom dvadesetog veka“, ili Rusijomcarstva za vreme vladavine Romanova.
Da li su ruske uši izašle iz Pivskog puta-2.0? Kurs. Pre svega, obratimo pažnju na uhapšenog sudiju Birgit Malzac-Winkeman. I što je najvažnije – o njenoj partijskoj pripadnosti. Hvala Bogu da, prema rezultatima poslednjih parlamentarnih izbora na jesen 2021. godine, ksenofobična stranka „Alternativa za Nemačku“ više ne ulazi u Bundestag. A onda bi i dalje zabijalo mnogo staza u točkove antiruske i proukrajinske odluke nemačkog parlamenta posle potpune invazije.
Činjenica da je „Alternativa“ pro-Kremlj je van svake sumnje. Na kraju, sami članovi stranke to ne kriju. Jednom su vodeći predstavnici stranke putovali i na anektiran Krim i na okupirani Donbas, a bili su posmatrači na pseudo-referendumima u tom mestu. Oni uvek aktivno brane poziciju partnerstva sa Rusijom, ukidanje sankcija od nje itd. Da li „alternative“ dobijaju sredstva Kremlja? Lično, nemam ni najmanju sumnju u to.
Međutim, postoje još jasniji dokazi o vezama „građana Rajha“ i Kremlja: među 25 uhapšenih 7. decembra bio je i državljanin Ruske Federacije izvesni Vitalij B. Kako sugerišu istražni organi, ona je pomogla lideru udruženja – princu Hajnrihu XIII – da uspostavi kontakt sa ruskim vlastima. Prema istrazi, uz asistenciju ovog Vitalija B., vodeći predstavnici pokreta kontaktirali su, na primer, ruski konzulat u Lajpcigu.
Evo jednog zanimljivog detalja: predstavnici pokreta veruju da je Nemačka još uvek pod okupacijom zapadnih saveznika, to jest Sjedinjenih Država, Velike Britanije i Francuske. Istovremeno, oni Rusiju ne smatraju okupatorom, uprkos činjenici da je ona ta koja je ukrala tidbit nemačke teritorije, tačnije Kalinjingrad (nekada Königsberg) i Kalinjingradski region na obalama Baltičkog mora.
Štaviše, „Rajhsbürgersi“ imaju veliko poštovanje prema Putinu i čak su planirali da on, posle uspešnog štipanja i formiranja tranzicione nemačke vlade, postane glavni posrednik sa pobedničkim zemljama u Drugom svetskom ratu o budućoj strukturi Nemačke i njenom mestu u globalnom usklađivanju snaga.
Jedan od skeptičnih čitalaca će verovatno uzviknuti, čitajući ovom mestu: „Pa, sve ovo nije ozbiljno, pobunjenici nisu imali nikakve šanse.“ Možda je tako, ako ne uzmete u obzir jedan faktor – Kremlj. Opet, ta „ruka Kremlja“? Koliko možeš da uradiš, kakva paranoja? Zar ne?
U jednom trenutku, mnogi Nemci su smatrali da je paranoja knjiga upozorenja uglednog nemačkog novinara iz Kremlja Borisa Reitschustera „Putinov skriveni rat“ (Putins verdeckter Krieg). U njemu autor nemačkom čitaocu posebno i evropskom jasno stavlja do znanja da hibridni rat Kremlja nikako nije ograničen na Ukrajinu. Ona nije ograničena na teritoriju bivšeg SSSR-a, koju su zapadni političari gotovo spremni da prepoznaju kao „prioritetnu zonu ruskih interesa“.
„Hibridni rat se dugo vodio u Evropi, „mali zeleni ljudi“ su dugo ovde“, upozorio je Boris Reitšuster u svojoj knjizi i nazvao glavne jedinice ove vojske. A glavna pažnja bila je posvećena pravim borbenim jedinicama, koje, ako ništa drugo, mogu da organizuju nasilne, i, ako je potrebno, oružane akcije. Govorimo o čitavoj mreži klubova borilačkih veština pod intrigantnim imenom „Sistem“, koji posluje u Nemačkoj. „U sportskim školama, gde se sistemom uči borbena tehnika iz ruke, po pravilu, obični sportisti treniraju. Ali iza svega toga stoje službenici ruske vojne obaveštajne službe GRU i specijalne jedinice vazduhoplovnih snaga. Agenti Kremlja, penzionisani vojnici elitnih jedinica sa dozvolom za ‘tiho’ ubistvo“, rekao je Reitšuster.
Zamislimo sada na trenutak da se Putinov borbeni „Sistem“ pridružuje nemirima koje su izazvali „Rajhsbjurgersi“ u Nemačkoj. Situacija bi tada izgledala mnogo opasnije. Pored toga, računica Kremlja bila bi napravljena na nezadovoljstvu nemačkog društva rastućim cenama računa za komunalije, benzinom itd. Malo je verovatno da bi to na kraju dovelo do svrgavanja aktuelne nemačke vlade, ali temelji demokratije bi uzdrmali teren. Klimava socijalna ravnoteža, koja počiva na poverenju u državne organe, bila bi poremećena, a sa njom i ekonomska stabilnost. A neravnoteža nemačkog ekonomskog sistema dovela bi do „domino efekta“ u celoj Evropskoj uniji. Na taj način bi bilo moguće značajno potkopati sposobnosti naših saveznika da pruže vojnu i finansijsku pomoć Ukrajini. Zar to nije ono što Putin želi?
P. S. Uzgred, o Borisu Reitschusteru i ruskom tragu. Tokom kovid pandemije, novinar je neočekivano (bar za mene) zauzeo stav protiv vakcinacije. Ne, Reitschuster nije meljeo razne gluposti u stilu Ostapa Stakhiva o štetnim efektima vakcine. Samo, on, kao primeran demokrata, nije mogao da prihvati nasilni metod prisilnog vakcinacije. Stoga, u okviru Fejsbuk postova dopisnih medijabilo je mnogo povoljnih kritika, broj anti-vakskser sledbenika je rastao skokovima i granicama. Ali do jedne tačke. Dok novinar, usred rastućih tenzija na rusko-ukrajinskoj granici, nije pomenuo svoja prethodna novinarska opredeljenja i objavio oštar anti-Putinov post. Što tek počinje ovde. „Ali kako možeš? Ali vi ne razumete Rusiju, to je za mir! Rusi imaju široku dušu, nikada nikoga nisu napali“, zamerili su novostečeni sledbenici.
Iznenada je postojala direktna veza izmeрu anti-vaksksera i Kremlja. Poznajemo ga, posebno, na primeru Kersonovog saradnika Kirila Stremousova. I, uzgred, ispostavilo se da su „Rajhsbürgersi“ u vreme pokreta protiv vakcinacije bili njegovi najaktivniji adepti.
