U septembru 2008. Sastali smo se sa njim na ekonomskom forumu u poljskom gradu Krinici. U to vreme, vrela faza rusko-gruzijskog rata se upravo završila, što je donelo smrt, uništenje i gubitak teritorija u toj kavkaskoj zemlji. Zapad je potom pristao na sramni „Sarkozi-Medvedev sporazum“, koji je zapravo zabeležio implementaciju ruskih imperijalnih zaduženja.
Glavna stvar koju sam želeo da naučim od gospodina Baramidzea bili su motivi Tbilisijevih postupaka uoči napada na Tskinvali, glavni grad Južne Osetije. Na kraju svega, bilo je jasno da Moskva provocira Tbilisija da bude prvi koji će započeti neprijateljstva, kako bi kasnije Kremlj mogao da se predstavlja kao „oslobodilac“ teritorija Južne Osetije sprovodeći „specijalnu operaciju“ sa zlim imenom „Forsiranje mira“.
G. potpredsednik vlade se nasmejao. Postalo je jasno da ovo nije prvi put da čuje ovo pitanje ovde. „Misliš li da smo imali drugi izlaz? Ako je tako, veoma grešite. Jer kako je situacija izgledala: Rusi i proruski militanti metodično su artiljerijom granatirala gruzijska naselja sa teritorije Južne Osecije. Dugo smo izdržali, pozivali zapadne posmatrače da zabeleže zločine. Došli su na to mesto, otkucali jezike, rekao je ah-yay-yay, pretili prstom u pravcu Rusa. I to je bio kraj reakcije Zapada. Kada se granatiranje intenziviralo, postalo nepodnošljivo, nismo imali drugog izbora nego da izvedemo vojnu operaciju“, objasnio mi je Đorđi Baramidze.
To je taktika Kremlja, i to je korist zapadnih mirovnih snaga.
Na kraju, mi Ukrajinci imamo slično iskustvo – Krimski, koje je donekle ogledalo južnooseljenskog iskustva. Krajem februara 2014. godine, na najvišem političkom nivou, doneta je odluka da se toleriše i ne reaguje na provokacije Rusa. Kako se zavrљio? Okupacija i aneksija Krima, uprkos činjenici da smo se rešili prilično moćne vojne sile na poluostrvu.
Zašto si se setio svih ovih već možeš da kažeš „drevne priče“? Zato što još uvek moramo da naiđemo na sledeću tezu u tekstovima evropskih političara i eksperata, u komentarima zapadnih sagovornika na društvenim mrežama: kažu, da, mi smo za Ukrajinu, u potpunosti je podržavamo u suprotstavljanju ruskoj agresiji, ali… Ali mogli ste da izbegnete ovaj uћasan rat, ta uniљtenja, smrti. Samo je bilo neophodno napraviti određene ustupke („prestani da pucaš“, „nađimo se negde u sredini“).
Na primer, Poštanski na Fejsbuk stranici nekadašnjeg saradnika nama Romana Dubaševiča (naša publikacija ga je više puta pominjala). Rodom iz Lviva i odavno se preselio u Nemačku, sada radi kao profesor na Univerzitetu u Greifsvaldu. Uoči invazije punih razmera, tvrdio je:
„Geopolitička neutralnost Ukrajine, specijalni status Donbasa, pa čak i pseudo-izbori izgledaju izuzetno bolni, nemogući koraci. Naročito protiv pozadine ionako užasne cene plaćene za rat u Donbasu, i navijanja za civilizovanu budućnost Ukrajine. Istovremeno: zar to nije najdalekovidnija reakcija, s obzirom na strašnu cenu koju je već platila Ukrajina? Najbolja lekcija iz tragičnih događaja do sada? Zar nije sposobnost prihvatanja složenog kompromisa manifestacija istinske političke zrelosti i evropske subjektivnosti? I zar ne bi dao bar neku šansu da izbegne ponovljeno masovno krvoproliće, ekonomski i socijalni kolaps? Za tako žudnje za smanjenjem napetosti i povratkom u nesavršeno normalno stanje, u mirne poslove? Zašto dozvoliti da skromne šanse za dugoročnu, mirnu političku igru teže od zagarantovane katastrofe? I da li ti koraci mogu tako radikalno da utiču na rešavanje onih brojnih zadataka koji će odrediti civilizovani put razvoja zemlje, bez obzira kako ga nazvati – evropskim ili globalnim? Da li herojski kodeks ukrajinske kulture, njeno mučeništvo (Kruty, Kholodny Yar, kryivka…) dominira ukrajinskom vitalnošću? Da li su životi hiljada, ako ne i miliona, Ukrajinaca i Rusa vredni ovog geopolitičkog pokera?“
Prelepo napisano, zar ne? Čak i srce nastoji da podlegne „lošem miru“ umesto „dobrom ratu“. Možda je zaista vredelo napraviti ustupke Kremlju da bi se izbegao ovaj užasan rat? Međutim, um kaže: apsolutno ne. Jer ustupci, kako se ispostavilo, ne bi dali ništa u smislu ne samo očuvanja ukrajinskog suvereniteta, već čak ni života Ukrajinaca, postojanja ukrajinske nacije, ukrajinske kulture. Jer već imamo tako gorko iskustvo.
Pretpostavimo na trenutak da je Ukrajina, to jesti njeno rukovodstvo, pristala da ide na sve zahteve Kremlja, što je gospodin Dubaševič opisao na svojoj funkciji. Kako bi se događaji razvijali kasnije? Odgovor na ovo pitanje dao je dopisni član Kraljevskog instituta za odbranu i bezbednost istraživanje Aleksandra Danylyuka. On je, uzgred, koautor tog slavnog Izveštaj Kraljevski institut ujedinjenih službi u Londonu (RUSI), koji detaljno analizira prvu polovinu rusko-ukrajinskog rata. U intervjuu Radio NV Gospodin Danyliuk, naročito, tvrdi, na osnovu konsenzusne procene ukrajinske obaveštajne zajednice, da su Rusi pribegli invaziji punih razmera suprotno njihovim planovima, koje su identifikovali na početku. On je objasnio kakva je bila ta procena konsenzusa:
„Činjenica da se Rusi, naravno, pripremaju za vojnu invaziju, ali, shvatajući nesposobnost isključivo zbog vojne komponente da pobedi u ovoj invaziji, Rusima je bila potrebna unutrašnja destabilizacija Ukrajine, što bi značajno oslabilo sposobnost Oružanih snaga da izvršavaju svoje zadatke, kao i generalno destabilizaciju sistema javne uprave.
Jedna od verzija (imala je mnogo indikatora da [доводили], da ova verzija ima pravo da postoji) nagovestio je da je ceo scenario, počev od akumulacije ruskih trupa na granicama Ukrajine godinu dana pre invazije (zapravo je imao za cilj stvaranje preduslova za destabilizaciju), ruski plan [який був спрямований на] prisiljavanje Zapada kroz prisiljavanje Ukrajine da prihvati zahteve koje je Putin potom stavio pred Ukrajinu.“
Podsetite se šta je Putin zahtevao od Ukrajine. Pre svega, priznanje Krima kao ruskog, implementacija Kijeva (njegovog) političkog dela Minskih sporazuma, bez da Rusija ispuni (svoj) bezbednosni deo. Javno odbijanje ukrajinskog rukovodstva da uđe u NATO, demilitarizacija Ukrajine. I niz manje značajnih zahteva. To je trebalo da bude „kompromis“ sa stanovišta Moskve.
Do čega bi implementacija ovog plana umirivanja na kraju dovela? Do potpune destabilizacije u Ukrajini, na koju je Kremlj računao. Evo kako je Oleksandr Danyliuk opisao dalji razvoj događaja prema ukrajinskoj obaveštajnoj zajednici:
„Zapravo, to je bio uslov za destabilizaciju. Jasno su razumeli da bi takvi ustupci bili potpuno neprihvatljivi za ukrajinsko društvo. Takvi ustupci delovaće kao okidač za proteste, i – potpuno prirodni. Izračunavanje je bilo na refleksivnu kontrolu i na nedopustivost kao takvo. Protiv pozadine ovih protesta, koji je trebalo da se odigraju, Rusi su planirali da radikalizuju ove proteste svojih agenata i dodatnih predstavnika specijalnih službi i specijalnih snaga Ruske Federacije. Dovedi ih do nivoa oružane konfrontacije. A u okviru tih protesta, takođe je na zastavi demonstranata da preduzmu mere čak i da fizički eliminišu najviše državno rukovodstvo Ukrajine.“
Zbog toga bi Ukrajina, bez najvišeg državnog rukovodstva, zahvaćena masovnim protestima, postala lak plen za ruske imperijaliste. A Zapad ovde ne bi mogao da pomogne. Jer, prvo, ne bih imao sa иime da stupim u kontakt. A drugo, malo je verovatno da bi imao želju da podrži nestabilnu, buntovnu zemlju.
Često se mogla čuti podsmeh nekih stručnjaka sa sofe o Vladimiru Putinu da, kažu, nije imao „plan B“ da njegova „specijalna operacija“ ne bi prošla po planu. I krenula je „naopako“ od prvih sati invazije. Sada je postalo jasno da je ova invazija punih razmera bila „Plan B“. Dok je „Plan A“ takođe obezbedio zaplenu Ukrajine, lišavanje njene subjektivnosti i stvarnu eliminaciju ukrajinske nacije, ali na neki način mnogo jednostavnije, manje skupo u svim aspektima prema Rusiji. Mada, kao što već znamo iz iskustva Buhe i drugih dekupiranih teritorija, ovaj scenario nikako nije ništa manje krvav. Srećom, ukrajinsko rukovodstvo nije bilo u iskušenju zbog mirnog mamca Kremlja.
