Početkom decembra, čuveni američki istoričar i publicista ruskog porekla Jurij Felštinski predstavio je na XXX Istorijskom sajmu knjiga u Varšavi knjigu „Od crvenog terora do mafijaške države. Ruske specijalne službe u borbi za svetsku dominaciju (1917)\u20122036)“, napisao je on u saradnji sa bivšim potpukovnikom KGB-a Vladimirom Popovim, koji sada živi u Kanadi. Međutim, u poljskom prevodu, knjiga je neznatno promenila svoj naslov, dobivši više personalizacije: „Od Dzeržinskog do Putina. Ruske specijalne službe u borbi za svetsku dominaciju 1917\u20122036» (Od Dzierżyńskiego uradi Putina. Służby specjalne Rosji w walce o dominację nad światem 1917\u20122036).
Knjiga govori o istoriji oduzimanja vlasti od strane specijalnih službi u Rusiji. Prvo u Sovjetskom, a onda u postsovjetu. Autori prate sve faze ovog procesa – od decembra 1917. godine, kada je Čeka formiran pod vođstvom Feliksa Dzeržinskija, do danas, kada je, zbog više poteza od neustavnih manevara, vlast u Rusiji bila u rukama FSB-a, a bivši direktor specijalne službe Vladimir Putin preuzeo predsedavanje. Autori pokazuju koliko je za Rusiju i ostatak sveta opasna državna bezbednost u tom zemlji, koja je čvrsto zauzela uzde vladavine nuklearne sile, i šta treba da se uradi da bi se eliminisala ova nova i neočekivana globalna pretnja.
Knjiga govori o žestokoj konkurenciji između specijalnih službi (Čeka, GPU, Ministarstvo državne bezbednosti, KGB) i Komunističke partije za vlast u Sovjetskom Savezu. Konkretno, činjenica da kada su se pristalice propasti Unije radovale uklanjanju CPSU sa vlasti, Hebisti su bili ti koji su bili najviše srećni, s obzirom da su izgubili glavnog konkurenta. Stoga je pitanje njihove potpune kontrole nad zemljom, prema rečima autora, bilo samo pitanje vremena. To jest, ni Felštinski ni egzekucionista Popov nisu ni pomislili da rusija može da se pretvori u demokratsku državu sa vladavinom prava i sa funkcionalnim institucijama razdvajanja vlasti.
Iako nam se činilo da se Rusija pod Borisom Jeljcinom, početkom devedesetih, pretvara, doduše teško i nezgodno, ali neizbežno u demokratiju. Uprkos tome, Felstinski je žestoko demantovao takvu tezu. Po njegovom mišljenju, nije bilo ni najmanje šanse, nije bilo ni kratkog trenutka koji bi postao tačka demokratskog bez povratka.
„Nije bilo takvog trenutka. Nekada sam mislio da je. Bila je to 1991, zatim 1993. pogubljenje Bele kuće – jasno kršenje principa demokratije. Onda čečenski rat 1994, nešto što je bilo potpuno protiv toga kako demokratska država funkcioniše, zatim još jedan čečenski rat. Svaki od tih datuma obeležio je novu fazu urušavanja demokratije u Rusiji. Ranije mi se činilo da između avgusta 1991. Međutim, što sam se više udubljavao u rad specijalnih službi, postajao sam sve dublji ubeđen da je to iluzija“, rekao je istoričar u intervjuu nedeljniku poljski TV kanal. TVP.
Knjiga je napisana prošle godine, to jest čak i pre početka potpune invazije ruskih trupa u Ukrajini. Ipak, njeni promišljeni čitaoci bi nepogrešivo zaključili da je rusko-ukrajinski rat neizbežan.
Sam Jurij Felštinski, uoči invazije, jasno i glasno je upozorio na opasnost. Bio je ubeđen da će Vladimir Putin osloboditi rat u Ukrajini, i da će biti suicidan pre svega za sebe. Ipak, nisu svi slušali njegovo mišljenje.
„To predviđanje je izvršeno u januaru pre početka rata. Štaviše, rekao sam da ovaj sukob neće postati unutrašnja stvar Ukrajine, i da nikada neće biti rusko-ukrajinski rat tokom tihog posmatranja ostatka sveta. Verovao sam da će to dovesti do angažovanja dve strane današnje globalne podele: Zapada (NATO) i Rusije sa Belorusijom. Takođe sam nagovestio da bi to mogao biti Treći svetski rat, koji bi se završio porazom Ruske Federacije kakvu danas poznajemo. Sada vidimo da se sve kreće ka realizaciji mojih predviđanja“, rekao je istoričar u intervjuu za poljski TV kanal. TVP.
A vredi napomenuti da je još 2015. godine Felštinski napisao knjigu upozorenja „Treći svetski rat: Bitka za Ukrajinu“. On je upozorio da svojom invazijom u Donbasu aneksijom Krima, a pre nego što je ometao evropsku i evroatlantsku integraciju Kijeva, Kremlj pokušava da pretvori Ukrajinu u odskočnu dasku za dalji napredak, prvo u istočnoevropske zemlje, a potom i dalje. A istovremeno, Putinov režim će koristiti taktiku Hitlerove Nemačke i Staljinovog SSSR-a.
Međutim, felstinska upozorenja se u to vreme nikada nisu čula u zapadnim prestonicama. Za evropske političare je, nažalost, bilo karakteristično modus operandi, artikulisan od strane britanskog politikologa, pisca, profesora na Univerzitetu u Kembridžu Anatole Lieven: „Nismo se borili za Ukrajinu 2014. godine (kao u jednom trenutku i za Gruziju), ali Rusija nije u potpunosti zaplenila jug i istok Ukrajine, iako je to lako mogla da uradi. Pod bukom se razvio veoma pogodan neizgovoreni sporazum: mi ne štitimo one koje napada Rusija, a Rusija ne napada one koje ćemo braniti.
Srećom, posle 24. februara 2022. godine, Zapad je počeo ubrzano da menja svoj koncept umirivanja Rusije. Rusija je, barem Putinova, konačno počela da se doživljava kao neprijatelj, kao provokator, terorista, razarač globalne bezbednosne arhitekture negovan posle Drugog svetskog rata. Rešenost zapadnog sveta da se prekršilac stavi na svoje mesto neminovno će dovesti do potrebe da se uništi agresivni režim. Upravo to leži u predviđanju istoričara o Putinovim suicidnim postupcima.
Da li je neophodno eliminisati ili bar eliminisati Putina? Felštinski odgovara na ovo pitanje na sledeći način: „Biću iskren, i možda će izgledati čudno, ali… koga je uopšte briga za Putina, posebno sada? Iako smo zaglavljeni u ovakvom razmišljanju, ne verujem da će Putinov odlazak promeniti bilo šta u Rusiji, u etabliranom režimu, i u njegovoj spoljnoj politici. Nije bitno da li odlazi sam, umire ili je ubijen. Imamo posla sa obaveštajnim agencijama koje su jedine vlasti u ovoj zemlji. Stoje iza Putinovih leđa. To je politička priroda Rusije.“
To bi, na primer, u Belorusiji bilo dovoljno da se razbije mizantropski režim da se ukloni diktator Lukašenko. I situacija u zemlji bi se radikalno promenila. U Rusiji, prema rečima istoričara, nema šanse za to, bez obzira na to ko je lider. „Ovaj problem je veći za sve nas, jer mnogi ljudi iz Putinove pratnje razmišljaju na isti način kao i on i spremni su da zauzmu njegovo mesto. U Rusiji ima 200 Putina koji čekaju da zamene sadašnjeg“, rekao je Felštinski.
U drugom intervjuu za poljsku publikaciju Krytyka Polityczna – Rusko-američki istoričar ukazuje na glavni nedostatak vojne podrške Ukrajini. Leži u činjenici da Zapad još uvek smatra da je rat u Ukrajini odbrambeni. I bilo je neophodno obezbediti Ukrajini oružje na duže vreme koje će joj omogućiti da napadne ciljeve u Rusiji. „Trenutno je vojna podrška Zapada da dozvoli Ukrajini da se brani, ali ne i da joj pruži šansu da se suprotstavi neprijateljskoj teritoriji. Sa vojne tačke gledišta, a ovo kažem kao istoričar koji se specijalizovao za istoriju Drugog svetskog rata, ne možete dobiti rat ako nemate pravo da napadate mete na neprijateljskoj teritoriji. Sve dok Ukrajinci vode odbrambeni rat i samo za takav rat dobijaju podršku, možda neće biti osuđeni na neuspeh, jer vidimo da postižu uspeh, ali će biti osuđeni na činjenicu da neće moći da pobede u ovom ratu“. I bez pobede, ovaj rat će se ili odugovlačiti još dugo, ili će se, čak i ako prestane, uskoro ponovo rasplamsati novom silom.
