Rina je dva puta izgubila dom. U poиetku, Rusi su okupirali njen rodni Kerson. Prvom prilikom odlučila je da napusti grad. Devojka se nadala da će uspeti da započne novi život u Kijevu. Međutim, zbog konstantnog granatiranja prestonice, ponovo je spakovala kofere i otišla na zapad Ukrajine.
Kanal 24 razgovarao sa Rinom u sklopu projekta »Njihove». Devojčica je govorila o životu u okupaciji, evakuaciji iz Kersona i ciničnim akcijama ruske vojske. Treba napomenuti da je ime migranta u tekstu promenjeno iz bezbednosnih razloga – ona i dalje ima rođake u okupiranom gradu. Ponovo smo odštampani intervjuom.
„Noću sam čuo zujanje aviona, počeo da vrišti“: O prvim danima invazije
Rina je živela u okupaciji nekoliko meseci. Kako bi to opisala? Devojka ima samo jednu reč na umu – „strah“. Osvajaиi su pretvorili Kersona u grad bez prava i zakona. Devojka se trudila da ne izađe napolje nepotrebno. Vest o silovanju žena od strane ruske vojske nije jenjava. U svim prodavnicama možete videti ogromne redove. Ponekad u Kersonu ne možete da kupite osnovne proizvode, kao što je hleb.
Kako je vaš dan počeo 24. februara?
Ovo nikome pre nisam rekao… Probudio sam se u 4 sata od onoga љto me je majka probudila. Rekla je da je rat poиeo. Živimo na desnoj obali Kersona, a sa druge strane aktivna neprijateljstva su već počela. Иuli smo malo pevuљe. Nastala je konfuzija. Nisam znao šta da radim.
Onda, oko sat vremena kasnije, pojavila se prva vest, videla Zelenskijevu adresu, onda smo već shvatili šta se dešava. Mama je zvala svog supervizora da pita da li ide na posao. Rekao joj je da.
Nekoliko sati kasnije videli smo avione. Granatiranje je poиelo. Sve takve događaje sam izbacio iz psihe, kao da se svega sećam, ali to je nejasno. Onda sam poиeo da imam psihosomatsku migrenu. Samo sam leћao u podrumu oko jedan dan. Uzgred, odmah smo opremili skladište. Stavili su tamo krevet, sofu. Poиeli su da zapeиaжaju prozore. Moja sestra i sestričina su došle kod nas. Kada je moja majka otišla na posao u bolnicu, počelo je teško granatiranje. Bio sam veoma zabrinut za nju. Stalno smo bili u kontaktu, jer nismo znali da li će se uopšte vratiti kući tog ili sledećeg dana, jer je tada dosta naših pacijenata primljeno u bolnicu.
Uveče smo otišli da spavamo u kući. Odlučili smo da svako od nas bude na dužnosti nekoliko sati kako bi svi znali da li se nešto desilo. Moja sestra je bila na dužnosti. Ali probudio sam se noću iz zvuka aviona. Počeo sam da vrištim. Svi su poиeli da trиe u podrum. Nas četvoro smo spavali na malom kauču. Onda je bilo mnogo dezinformacija, nije bilo jasno šta se dešava u gradu. Ujutru smo se probudili kada smo ponovo čuli zujanje aviona.
Osvajači terorišu lokalno stanovništvo (foto RosSMI)
Onda smo, malo po malo, počeli da se prilagođavamo. Imali smo podrum u kuжi, kao polu-podrum koji ide u garaћu. Nama je to odgovaralo, jer nema svako dobro skladište u gradu. Čini mi se da se uopšte ne sećam prve dve nedelje rata, sve je zasenjeno.
„Da biste dobili kilogram trulog krompira, morali ste da stojite u redu 6 sati“
Koliko dugo živite u okupaciji?
Živeo sam u okupaciji dva meseca. Onda je bila prilika da odem. Onda su poиeli da vodi ljude kroz Krim, a moja sestra je otiљla ovuda. Plašila sam se za nju, da budem iskrena, jer su tada svi na granici bili veoma provereni. Otiљli smo sa tipom, nije hteo da ide preko Krima. I počeo sam da pravim kolaže, oni su antiruski, tako da sam se i ja plašio da krenem ovim putem. Zato smo proљli kroz Mikolaiv. Obično je trebalo sat vremena da stignemo tamo, ali vozili smo se oko 9-10 sati.
Rina kaže da je život u okupiranom Kersonu bio težak, kao i da je došlo do kritične nestašice proizvoda.
Da biste dobili kilogram trulog krompira, morali ste da stojite u redu 6 sati. Sve police su bile prazne, nije bilo proizvoda. Na leto se situacija popravila, oni su uvezli nešto sa Krima. Roditelji kažu da se sada ista stvar vraća, da su prodavnice ponovo prazne.
Ispijanje mineralne vode ili mleka je tada bio luksuz. Sećam se da sam sanjao da pijem običnu vodu za piće. Jer smo onda pili vodu iz česme. Nikad nisam mislila da mekani sir i mleko mogu biti tako ukusni. Gde god da idete, morate da stojite u redu, posebno za mlečne proizvode. Nekada je postojao čak i takav dan da je hleb nestao sa polica.
Odonog dana kada smo otišli sa tipom po hleb, stajali smo u velikom redu. A onda su poиeli da bombarduju, bilo je veoma blizu mesta gde smo stajali. Red se odmah razbežao. Otrčali smo u sklonište. Onda, kada je sve splasnulo, vratili su se na tu liniju. Živeli su u takvom nadrealizmu. Upravo su preživeli.
Ponekad mogu da prezirem ako hrana nije prekrivena nekom kesom ili nečim drugim. I samo daju hleb tamo, bez pakovanja.
Cene u prodavnicama se razlikuju od onoga što je bilo pre rata punih razmera?
U početku se ništa nije mnogo promenilo, ali kada su počeli da uvoze svoje proizvode, cene su se negde udvostručile. Na primer, konvencionalne gaskete su veoma, veoma skupe. Pa, negde oko 300-400 hryvnias. Tako poznate stvari kao što je šampon, sapuni su takođe veoma skupi.
Kako su se stanovnici Kersona opirali okupatorima?
Imam mnogo prijatelja koji su išli na mirne mitinge. Bilo je mnogo priиa o tome kako su Rusi osakatili, pobedili lokalno stanovništvo. Setio sam se trenutka kada sam prešao put i video kolonu oklopnih transportera. Ne daj Bože, preći ćeš put ispred njih. Neжe prestati. Ovi vojnici prolaze pored mene. Jedan od njih je tako izgledao, sa takvom arogancijom, kažu, kako je kul. Zgrozio sam se zbog ovoga, a unutra je bio bes.
Imala sam takav trenutak da sam želela da pričam o svemu kroz kreativnost. Radio sam kolaže, to je manuelna animacija. Objavio sam ih pod drugim prezimenom. Onda sam hteo da vičem o onome što se dešava u Kersonu. I još uvek želim da vičem o tome… Svaki dan mislim na svoj grad i roditelje.
„Bio sam siguran da ću, ako odem, preživeti“: o odluci o evakuaciji
Kada ste se usudili da napustite okupaciju?
Kada su ove rute poиele da se otvaraju. Prvo, morao sam da završim fakultet, bila je to 4. Kada je rat poиeo, menstruacija je prestala da ide. Opet, trebaju ti lekovi. Prosto je bilo nemoguće naći bilo kakav sedativ. Isto važi i za lekove protiv bolova.
Sada, izgleda, ljudi žive po senzacijama. Niko nije mogao da mi garantuje da mogu da odem. Ovde je 50 do 50, ili ćeš preživeti ili ćeš umreti. Bila sam sigurna da ću se, ako ostanem, osećati loše, i ako odem, preživeću.
Stvarno sam želeo da odem. Ali proveo sam nekoliko dana misleći da gubim svoj dom, porodicu. Sećam se da je moja nećaka otišla, ona i ja imamo veoma jaku vezu. Kada je ela, nije mogla da veћe rajsferљlus na jakni. Pa sam me zamolio da joj pomognem. Video sam suze u njenim očima. Pričvrštim joj ovu jaknu i razumem: kada još mogu to da uradim, kada ćemo se ponovo videti? Nije razumela celu situaciju, šta se uopšte dešava. I tako sa mojom sestrom, sestričinom, mogli bismo da se oprostimo i plačemo. Otišli su u Džordžiju, dobro su, rakete ne lete iznad njih…
Ali sa mojim roditeljima, nisam mogla da plaиem. Zato što odlazite sa užasnim pitanjima: „Hoćemo li ih videti još jednom?“ A ti sediš u razbarušenoj „devetki“, postoji samo tanak prozor između nas, a oni plaču na drugoj strani. I ne možeš da plačeš, jer ako daš oduška svojim osećanjima, nećeš otići…
Ovo je veoma težak rastanak, za nepoznato vreme, nepoznata razdaljina i uz neku jezivu zamerka sebi što ih ostavljate. S druge strane, poštovanje njihovog izbora da ostanu, kao i poštovanje sopstvenog izbora da žive van okupacije.
U Kersonu hiljade ljudi otišlo na miting protiv osvajača (foto Suspilne Kherson)
„Čini se da su Rusi stvarno beskućnici“
Koji je bio put od Kersona?
Otiљli smo po novac, da bismo izaљli iz okupacije morali smo da platimo oko 300 dolara. Ovaj put je bio љok za mene. Automobile za odlazak odneli su stari, da im ne bi bilo žao da negde bace. Odlazili smo na neko prebijeno „devetka“. Malo smo se odvezli iz grada, video sam nečiji leš pored puta, tamo je bio samo torzo. Tu je bila i zapaljena vojna oprema, nasred puta je ležao tepih. Svuda je bilo veoma prljavo.
Život me je nekako zaštitio od posmatranja smrti u tako „ludom“ obliku. To je bio prvi leš koji sam video. Gusle su mi protrčale kroz kožu, a kako se ne bih ljuštila, čvrsto sam stisnula prljavu salvetu u pesnicu, kojom sam obrisala prozor sa svoje strane u kolima. Stisnula sam ovu salvetu pod vatrom u Mikolaivu, još uvek leži u mom rancu. I ako idem negde, idem sa njom. Ona mi je kao ikona u koferu. Uzgred, dečka i mene je predstavila baka iz Nikolajeva, u čijem smo podrumu živeli dok nismo stigli u Odesu.
Činjenica da nas nisu pretražili je više zbog njihove normaleRaspoloћen. Raspoloženje kada su mogli da promaše i takođe pričali o tome kakvi su to „slavni vojnici“. Na jednom od kontrolnih punktova nam je rečeno: „Da li ste svi vi za to? Da li mislite da je u Nikolajevu lutshe budet? Srećni smo što ste vi drugi Mariupol ovde.“ I sve u tom pogledu.
U vezi Rusa, izgleda da su stvarno beskuжnici. Tamo imaju đubre, ostatke opreme, mrtve… Kada smo otišli na kontrolisanu teritoriju Ukrajine, tamo je bilo čisto, naši momci su bili uredni. A tu je i tepih na sred puta, dušek, mislim da su spavali na njemu. Kada prođemo jedan kontrolni punkt, zove se „troje beskućnika“. Bilo je na ivici: smešno i u isto vreme veoma zastrašujuće.
Prošli smo oko 10 kontrolnih punktova. Ali njihov broj uvek može biti drugačiji, zavisi od njihovog raspoloženja. Ako su u humoru, onda ćete im lako nedostajati, a ako naprotiv, shmaniraće.
Gde ste odlučili da idete nakon što ste stigli u Mikolaiv?
Prošli smo kroz Nikolajeva, pa u Odesu, pa čak i tada na zapad Ukrajine. Bilo je tri dana u Mikolaivu, jer se čini da je već nekoliko dana bio policijski čas. I tamo smo se našli na udaru. Imao sam bes. Sedeo sam u podrumu i mislio da ne idem nigde.
Faza života kao izbeglice je takođe veoma teška. Išli smo ovako: Odesa – Ivano-Frankivsk (voz je bio Odesa – Rakhiv). U Frankivsku nas je odveo sin prijatelja moje majke da nas odvede u Kosiv, to je nekoliko sati od grada. Stali smo pola dana u njihovom stanu sa mojom ženom da se istuširamo i pojedemo. Jer je put veж trajao 5 dana. Potom su izašli svojim poslom, da se ne bi mešali.
I tu sam postala stvarno loљa. Osećala sam se prljavo, uplašeno, smrdljivo. Nisam hteo ništa: ni da jedem ni da idem negde. Samo sam sedela i plakala kada sam shvatila da sam izgubila sve što su imali: moj dom, moj peškir, moju šolju. Na kraju, i da smo se ovako sreli, kada sam ja, kao neki beskućnik, došao kod njih u potrazi za utočištem, u prljavim pantalonama. I nije mi stajalo u glavi da sam pre nekoliko meseci, pre rata, stajao pored ogledala u novom odelu od tvid od brenda prestonice.
Kako da sagledate svoju novu realnost, svoj novi status? Kako prihvatiti da ste izbeglica, izgledate loše i imate minimalnu zalihu stvari? Kako se sve svesti na to da ste izgubili život i kako da započnete novi u novom statusu i sa ugradnji „prve“?
„Kada Kerson bude oslobođen, naučićemo mnogo užasnih priča“
Da li tvoji roditelji govore neљto o zanimanju?
Od maja nije bilo stabilne veze sa njima. Uglavnom komuniciramo putem interneta. Tokom leta, njihov Wi-Fi je takođe nestao. Onda su tu ruske SIM kartice. Izdate su na pasošu, da biste ih primili, morali ste da navedete svoje podatke. Jednom kada su potegli, do oktobra je bilo manje-više stabilno. Zato sam primetio da kada govorite o nekim takvim temama, o okupaciji, ratu, razgovor bi mogao da bude prekinut. Naravno, ovo je moћda koincidencija.
Takve teme ne dotiramo kada razgovaramo sa njima. Naravno, pitam ih šta se tamo dešava, ali mi ne kažu, opasno je. Sećam se da je moja majka pričala o onome što je njena prijateljica videla. Blizu Antonovskog mosta, ta žena je videla kako su osvajači vodili čoveka, a on je imao kesu na glavi. I vidiš ovo kad samo odeš na posao…
Okupatori su počeli da raspuštaju ekipe Hitne pomoći, zatvaraju bolnice. Znam za jedan slučaj kada su lekovi i oprema izvađeni iz onkološke bolnice, a pacijenti su jednostavno poslati kući. A za njih je ovo norma.
Tvoji roditelji ne planiraju da se usele kod tebe?
Kada sam prvi put otiљao, bilo mi je veoma teљko. Veж mogu da priиam o tome sada. Imao sam par na fakultetu, i jedan od nastavnika je počeo da pita studente gde su. Ovde je bio moj red i pitao: „Da li je istina da su okupatori u Kersonu lojalniji?“ Moramo da postavimo tela mrtvih na trgu da bi svi razumeli da postoji pi*dets?
Mislim da kada Kerson bude otpušten, naučićemo mnogo jezivih priča. Sećam se kako nisam mogao da napustim kuću. Moji roditelji nisu dozvolili meni i mojoj sestri da idemo bilo gde jer je bilo slučajeva silovanja u gradu. A onda vaspitačica ponovo pita: „Zašto tvoji roditelji nisu odali?“ Ja sam moralno nestabilan, nedavno sam izašao iz okupacije, a ona evo pita ovo pred svim drugarima iz razreda.
Neki ne razumeju zašto mnogi Ukrajinci ne napuštaju svoje domove. Prvo, skupo je, nema svi novac. Drugo, niko vam ne garantuje bezbedan odlazak. Bilo je takvih slučajeva da su ljudi išli na Krim, i više im nije bilo dozvoljeno da idu nigde i nije im bilo dozvoljeno da se vrate. Treжe, kod kuжe je. Kada imaš 20, to je mnogo lakše uraditi, a kada imaš više od 60 godina… Ne znam da li жe moji roditelji imati dovoljno zdravlja jer moj otac ima dijabetes.
Na primer, kada sam otišao, nisam spavao oko nedelju dana, put je trajao oko 4-5 dana. Ne može svako da napusti svoje kući, životu. Moji roditelji još uvek pamte stan moje sestre. Postoje takvi slučajevi da okupatori saznaju gde ima besplatnog smeštaja, a onda namire svoje vojnike ili neke druge ljude tamo.
„Dva puta sam izgubio dom“
Pričajte nam o životu u Kijevu, da li ste već uspeli da se smestite u prestonici?
Mislio sam da жu u Kijevu zapoиeti novi ћivot. U prestonici imam svoj stan, moji roditelji su ga kupili. Oni i ja smo zajedno napravili popravke tamo. Mislio sam da жe buduжnost koju sam planirao poиeti.
Izgubila sam dom, roditelje, mesto gde mogu da se vratim kada se osećam loše, gde sam voljena, samo zato što jesam. Kijev je za mene bio grad gde mogu da gradim karijeru.
Bilo je leto. Probudili smo se ujutru od snažne eksplozije, bio je takav zvučni talas. Nisam znao šta da radim. Izašli smo u hodnik na ulazu. Deca komšija su istrčala samo u gaćicama. Onda su иuli drugu eksploziju. A onda treжi. Istrčali smo napolje i videli da je raketa pogodila obližnju kuću. Nismo imali gde ni da pobegnemo, podrum u kući je bio nepouzdan.
Nakon što se alarm oglasio, vratili smo se u kuću. Osećao sam se tako loše, rekao sam, „Ne mogu, dolazimo odavde.“ Išli smo u Ivano-Frankivsk. Sedite za stolom, doručkujete i shvatate da su ljudi koji su živeli u blizini mrtvi. Udaljavam se od ovoga veoma, veoma dugo. Teљko je kada je smrt blizu tebe. Video si je tamo, video si je ovde.
Vratili smo se u Frankivsk. Ovde se sistem srušio kada jednostavno ne znaš gde da ideš. U Kersonu sam izgubio deo sebe, a u Kijevu – snove za budućnost. Dva puta sam izgubio dom.
Šta biste rekli svetu o vašem rodnom gradu, koji je trenutno pod okupacijom?
Stvarno ћelim da se priиa o Kersonu. Zato što često srećem ljude koji ne obraćaju dovoljno pažnje na događaje koji se odvijaju u Kersonu. Užasi se tamo nastavljaju. Okupatori muče ljude u podrumima, izlaћu decu. Postoji proizvoljnost u Kersonu, sada je to grad bez prava i zakona.
Kada smo otiљli u Mikolaiv, videli smo vojnu opremu tamo. Odmah se postoji bojazan da biste mogli jednostavno da se pomerite. Zato љto Kerson ima veliki broj ruske vojske, to oиinje, niљta, koji misle da su kul i kul. Kada smo otišli na kontrolisanu teritoriju Ukrajine i videli prodavnice zapušene hranom… Video sam 5 vrsta mleka. Tokom okupacije, bilo koje mleko je bilo teško kupiti.
Srce mi se slama jer ne možeš da se suzdržiš. Ne možeš da imaš ništa, lekove, hranu. Sada u Kersonu je sve počelo: nema proizvoda, nema lekova, ljudi su zastrašeni. Moji roditelji primaju poruke nekoliko puta dnevno o „pravovremenoj“ evakuaciji.
Jutro 24. februara promenilo je živote svih Ukrajinaca. Zbog ruske agresije, mnogi su morali da napuste svoje domove. Osvajači su pokazali ne samo nama, već i celom svetu šta znači „ruski svet“. Iako su mnogi Ukrajinci raseljeni, svi smo kod kuće! Verujemo u pobedu! Sve okupirane teritorije će definitivno biti slobodne!
